Ritualna satara i neopaganska srbija

Značenje spektakla prikazanog u „24 minuta sa Zoranom Kesićem“

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li naše neprijatelje, ili tek idejne i političke neistomišljenike savladamo samo onda kada ih ozledimo, raščerečimo, ubijemo, čak možda – pojedemo? I da li u duhu transfera moći magijskog obreda svoj bes, na sličan način a u nadi da to „pomaže“, možemo iskaliti i na predmetima koji pripadaju neprijateljima? Da ove nedoumice nisu deo psihološkog bagaža prohujalog vremena varvarstva već da se, podstaknuti utiscima iz javnog života, sličnim mislima možemo zanimati i danas, pokazano nam je u popularnom satiričnom programu TV B92

Popularni televizijski voditelj u desnoj ruci drži sataru, a u levoj knjigu na čijoj naslovnoj strani je osmehnuto lice žene – autora pokazane knjige. Odlučnim gestom, uz polusmrknuto lice, TV podvižnik zamahuje sečivom, teškim i oštrim, preseca knjigu, uništavajući tzv. riknu i hvaleći se da je neobična egzekucija zapela kod strane 209! U sledećem minutu, dželat knjige, i dalje energičan i otresit, prerezanu polovinu baca preko ramena, ne osvrnuvši se. Papir leti, on se blago i zagonetno osmehuje. Gotovo je sa satarom? Ne, nezgrapno i ružno sečivo je važan rekvizit, ostaje u kadru sve dok gledalac ne „usvoji poruku“, a potom, u nastavku, hladno oruđe-oružje voditelj predaje gošći, uslužnoj i ljupkoj plavuši, koja spremno kao da je reč o privlačnom minimobilijaru preuzima sečivo, i odgovornost…Uglađeni i lepi, voditelj i dama zatim ćaskaju na temu: koliko i šta od knjige valja seći dalje.

Opisani horor menuet za knjigu i sataru viđen je prošle subote, 7. novembra, u emisiji uz koju se često dodaje epitet duhovita i kultna, kao što se za njenog voditelja uobičajeno napominje da je darovit i elokventan smejač. Dakle, Zoran Kesić i njegova emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ na televiziji B92, a ritualno klanje knjige izvedeno je nad memoarskom prozom Mire Marković, udovice Slobodana Miloševića. Satirični TV brend je u svoje jubilarno izdanje (70. po redu) smestio javno pirovanje nad knjigom čiji naslov Ovako je to bilo u ovoj prilici može da funkcioniše i u simboličnoj ravni, pije vodu u najrazličitijim bizarnim „prigodama“, pa i u onoj kada treba nasloviti prizor odvratnog obreda uništenja!

[restrictedarea]

SPEKTAKL, RITUAL, PALITELJI Šta je poruka viđenog TV spektakla, i kome je on namenjen? Zbog čega tobož duhoviti „skeč“ podseća na varvarske obredne rituale žrtvovanja, tačnije – šta može biti smisao „žrtvovanja“ knjige, ako to nije „beseda“, satarom upućena, autoru koga ne volimo i koga se plašimo (važan deo obrednog žrtvovanja uvek su i oslobađanje od strahova, katarza i spasenje)? Neka poznata davnašnja iskustva upozoravaju da, kada se krene sa žrtvovanjem knjiga, to lako postaje prvi korak prema „prevaspitavanju“ autora, kao „meke sile“ koja stvara i propagira „knjigine“ ideje i (za)misli. Posle čuvenih lomača inkvizicije, najpoznatiji primer istorijske aveti koja je – na pomenutom tragu – izvodila specijalne operacije sa knjigama jeste nacistička Nemačka. Izvori danas beleže da je spaljivanje knjiga bila kampanja vlasti Nacističke Nemačke čiji je cilj bio da se ceremonijalno spale one knjige koje su bile u suprotnosti sa nacističkom ideologijom. Na meti su se našle knjige jevrejskih, marksističkih i pacifističkih pisaca, a sve u sklopu „akcije protiv nenemačkog duha“. U ovom istorijskom evociranju i objašnjavanju je odgonetka i rešenje za sve prethodne i potonje slučajeve odmazde nad štampanim i ukoričenim tekstovima: uništavaju se knjige koje propagiraju nepoželjne ideje, ideologije i verovanja, propovedaju ono što je u suprotnosti sa poželjnim i „ispravnim“ stavovima i uverenjima… Može to i satarom, kad prilika ne dozvoljava drugačije. Može, kada veliki Fransoa Trifo režira, i plamenom iz posebno konstruisanog plamenika kakav je viđen u kultnom britanskom filmu Farenhajt 451 – pogled u svet u kojem su knjige i bilo kakvi drugi pisani tekstovi zabranjeni, gde individualna misao praktično ne postoji, a glavni junak je jedan od najboljih vladinih „palitelja“. Prepoznajemo li beogradskog kandidata za neku sličnu ulogu?

U svojoj kolektivnoj memoriji Srbi, koliko je poznato, pamte zabrane i cenzurisanje knjiga (majku demokratije u savremenih Srba bije glas da se upravo ona u vremenu titoizma istakla zabranama više naslova), ali nemaju „podatke“ o postupcima i pravilima njihovog potpunog uništavanja, putem na primer potapanja u kiselinu, sečenja i drobljenja u stari papir (u ovom smislu je pak izuzetak slučaj „rasterećivanja“ prebogatih fondova Narodne biblioteke Srbije, kada je pod upravom i voljom nekadašnjeg upravnika Sretena Ugričića, kako kažu, mnoštvo knjiga postupkom mehaničke reciklaže otišlo u drugu dimenziju – stari papir, celulozu i krpe!). Nije bilo ni spaljivanja (i tu su iskustva i podaci oskudni, a neki dostupni tvrde da se u Srbiji spaljivanje dogodilo samo jednom, na Kongresu Kulturne akcije u Kragujevcu, i da su i tu bili upleteni prsti majke demokratije!).

Kada se iseče i raskomada, knjigu je teško čitati, kada se spali – nemoguće. Ipak, čini se da je ono prvo, tobož blaže ali jednako ubitačno, samo put do radikalnijeg rešenja.

Ova najradikalnija rešenja beleže opšte enciklopedije, pa jednim karakterističnim detaljem, i elektronska: Veliki broj ljudi okupio se na trgu Opernplatz u Berlinu 10. maja 1933. Među knjigama koje su toga dana spaljene bila je i knjiga Hajnriha Hajnea Almansor, u kojoj je pesnik zapisao „Tamo gde spaljuju knjige na kraju će spaljivati i ljude“.

Pesnici su vidoviti, ali iskustvo kaže da njihove alegorije mogu biti ponekad tek modus da se slutnjama duše daju najcrnja, dakako preterana obeležja, upravo zato da bi ljudima poruka i upozorenje bili jasniji i prijemčiviji.

Da li nas samo višak mašte vodi prisećanjima na epohalna ogrešenja i nerazumna zastranjivanja dok gledamo „satirične“ priloge beogradske televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ili ne možemo da dobacimo do razumevanja suptilnog humora, pa se prisećamo lepog i hamletovski uznemirenog Gaja Montaga, „palitelja“ knjiga iz Farenhajta 451 (temperatura na kojoj inače papir počinje da gori), upravo dok gledamo uglađenog i naočitog Beograđanina koji na sobnoj, ne višoj temperaturi, hladnim sečivom operiše knjigama. Isto nije, ali…

CAKUM-PAKUM EKIPA Šta je baš knjigu Mire Marković kandidovalo za javnu egzekuciju u programu stvorenom u okruženju navodno duhovitih i lucidnih ljudi? Da li je o izboru odlučio poseban čitalački ukus i smisao za literaturu grupe koja potpisuje emisiju „24 minuta“? Govoreći o njihovom profesionalizmu i daru, malo ko štedi reči pohvala (nemilosrdniji su u kritici samo blogeri koji često zvocaju: Kesić nikad neće ispričati vic o Kirbiju, Sorošu, ženama u crnom, Merkelovoj. O Obami da ne pričamo). Poznati beogradski satiričar (Pavle Ćosić) međutim, kaže: „Ova emisija dodatno je pojačana jakom produkcijom i društvom takođe dokazanih i vrsnih satiričara iz Njuz neta. Nije teško zaključiti da na ovim emisijama radi uigran tim i da je skoro svaki sekund izračunat unapred napisanim scenarijem, da improvizacije ima vrlo malo… Sve cakum-pakum.“

Ali cakum-pakum momci ne ostaju na rečenoj visini u uslovima posebnih izazova. Ništa ne može biti posebnije od izazova stanovišta koje ne prepoznaju kao svoje. Strano je sve to i neželjeno između ovih korica, iza tog lica i imena. Opasno i preteće, taman u meri dovoljnoj da se zaboravi rafinman i posegne za elementarnom, bezmalo varvarskom neposrednošću, sa satarom u ruci. Svejedno da li je u predstavi i razumevanju, u ovom konkretnom slučaju, to drugačije i neželjeno do besmisla predimenzionirana, i u uobrazilji nerealno narasla opasnost, odgovara se ritualnim, ceremonijalnim uništenjem. Lako i uz geg i štos, simboličko ubijanje knjige postaje jednako simboličkom i ritualnom otklanjanju šireg konteksta i svih drugih značenja bliskih okruženju autora napadnute knjige.

Da li naše neprijatelje, ili tek idejne i političke neistomišljenike, savladamo samo onda kada ih ozledimo, raščerečimo, ubijemo, čak možda – pojedemo? I da li u duhu transfera moći magijskog obreda svoj bes, na sličan način a u nadi da to „pomaže“, možemo iskaliti i na predmetima koji pripadaju neprijateljima? Ako je tako, zbog čega se kreativni tim nije dosetio da Kesić na primer tokom cele emisije cepa, cepka, pa potom i žvaće stranu po stranu knjige? Ili su zubi nežniji od satare, pa je i poruka mlaka.

Možda smo te subotnje večeri prisustvovali velikom momentu televizije, prelomnom skoku u nekakav budući „srpski Farenhajt”, samo bez broja, pa dakle i bez plamena. Na hladno!

Onome ko je živeo i živi u Srbiji, iz mnogih pomenutih detalja i viđenih scena ove TV priče neće biti teško da rekonstruiše stvarne zamisli i nagoveštaje autora, ni da dešifruje gegove i izraze voditelja, kao ni značenje viđenih „poruka“. Neobična je samo brutalnost, ili odsustvo duha i humora.

Da li poruke kreativnog tima B92 zapravo predstavljaju odgovor koji oni daju korpusu ideja što bi mogle da budu implicirane i podstaknute ovom knjigom, sećanjima, prizivima i evociranjima, najzad, ponovnim oživljavanjima koje se po svaku cenu, makar se presuđivalo i satarom, moraju onemogućiti? Demokratski sasvim tolerantno i zrelo, koliko to satara, odnosno zamah njome dopušta.

[/restrictedarea]