„Reciklirana prošlost“: sinteza slike i skulpture

Piše Dejan Đorić

Danica Masniković se višedecenijskim bavljenjem umetnošću, kvalitetom kojim redefiniše srpsku likovnu scenu, izdvojila kao jedna od naših najznačajnijih umetnica. Ovih dana u beogradskoj Galeriji ULUS predstavila je svoje reljefe na kojima je radila skoro deceniju

Tek što je izašla sa studija na beogradskoj Likovnoj akademiji, Danica Masniković je, u žestokoj konkurenciji, dobila „Veliki pečat“ Grafičkog kolektiva, našu najugledniju nagradu za grafičku umetnost, koja je podrazumevala izdavanje monografije. Govorilo se tada da ona stvara sa tolikom sigurnošću, snagom i preciznošću kao da je muško, a njeni radovi su od šezdesetih godina među najvrednijim ostvarenjima srpske fantastične figuracije.

Čime se istakla sada vodeća srpska umetnica? Sasvim neoubičajeno za grafičare, koji uglavnom ostaju u okviru svog esnafa, bavi se crtežom, akvarelom i slikarstvom, često na velikom formatu, a u novije vreme i nekom vrstom skulpture, metalnim reljefom većih dimenzija. Takav opseg uspešnog likovnog stvaralaštva ne poznaje srpska umetnost, samo se još Ljubodrag Janković Jale ostvario na sličan način, mada ne i kao akvarelista. Za razliku od drugih, ova umetnica često se menjala, svaka njena izložba je događaj, sveža je i nova, ali nikada ne izneverava svoja polazišta. Uvek se vraća ili počinje od humanističke vizije sveta, njen opus obeležavaju analitički ili monumentalno sagledane životinje, deca, devojčice kao princeze, lepe mlade tajanstvene žene i jedrenjaci. Postoji tajna u njenom istrajnom bavljenju istim temama koje likovno nisu iste, i nikada nije upala u zamku onoga što umetnici zovu „slikar koji slika istu sliku“.

[restrictedarea]

Najnoviji radovi su u vidu metalnih reljefa, veoma uspelog eksperimenta, zbog kojih je više godina ostavila kičicu, ali će se posle njih vratiti slikarstvu. Šta ih čini posebnim? Na njima je ostvarena sinteza slike i skulpture, odbačenog, nađenog i ovog puta slikarski, a ne dišanovski, konceptualno, proglašenog predmeta. Radovi velikog formata, teški za obradu, rukovanje i izlaganje, predstavljaju njen stari plemeniti svet životinja, izraz ljubavi prema živom svetu sa svešću da on nije samo ugrožen već da tehnička civilizacija ostvaruje planetarni biocid i ekocid. Slikarka sjedinjuje crtež i naslikano sa objektom, unosi na sliku stare, zarđale predmete sa đubrišta, proširuje sliku u pravcu treće dimenzije, što je logičan ishod zapadnog iluzionizma i jedan od najuspelijih likovnih dosega modernizma. Na njenim reljefima ima nečeg od grafičke umetnosti, posle više decenija kao da se vratila iskustvu ecovanja i akvatinte. Nalik životinjama suštinski odbačenim, u manijakalnosti potrošnje i robnonovčanih društvenih odnosa podivljalog kapitalizma, i čovek je na prodaju. Predmeti se zato beskrupulozno otpisuju, veštački se stvaraju, tržišno i reklamno projektuju i pothranjuju nove potrebe za potrošače, a nekada lepi, verni i ispravni predmeti završavaju na otpadu. Zato je naziv ove krajnje aktuelne izložbe „Reciklirana prošlost“. Reč je o civilizaciji smrti, kako je Dragoš Kalajić govorio „lihvarskoj i trovačkoj“, o nemogućnosti i uskraćenosti življenja i stvaranja, o đubrištu kao velikoj metafori savremene istorije. Možda umetnici sada mogu još samo da sanjaju o boljem svetu, da se sećaju i razvijaju nostalgiju rđe. Danica Masniković vraća u život jadne, zarđale predmete, ugrađuje ih u brodove, dečja kolica i životinje, obnavlja, preobražava i kao šamanka bdi nad svetom osuđenim na propast. Ne vraća u život samo odbačena dela ljudskih ruku, ne daje nov smisao predmetima i životinjama, osuđenim na odstrel, trovanje ili robiju u svojstvu „kućnih ljubimaca“. Ona pruža samopoštovanje pre svega čoveku, dokazuje da je još uvek ljudsko biće i da voli svet u kome živi zajedno sa drugim stvorenjima pa makar morao da se suoči sa recikliranom stvarnošću.

Zatvoreni u svoje kvaziprobleme, izolovane vizuelne svetove, umetnici su u ovo vreme prestali da budu čovečni, čime se izgubio smisao njihovog delovanja, viši, božanski razlog bavljenja umetnošću. Unoseći bubice na sliku, uveličavajući morskog konjica na formatu od dva metra, koristeći kožu, drvo, staklo, šrafove, opruge i mrežice, umetnica je u prvi plan vešto postavila pitanje opstanka i izvorne likovnosti. Ona sada „slika“ pomoću objekata u vidu detalja umesto kistom. Vaskrsnula je osuđeno i vratila u život najpre umetnost.

[/restrictedarea]