Pošteno rešenje

Milorad Vučelić / glavni urednik

Kada država javno izlazi iz medija a u njih tajno ili skriveno ulaze strane obaveštajne službe, ambasade i direktno tuđe vlade, onda se to naziva slobodom medija. To je, kažu, „jedino ispravno i pošteno rešenje“. Što javno što tajno, ogromna većina štampanih i drugih medija u Srbiji je u stranim, zapadnim rukama. Zato razni nezadovoljavajući izveštaji o stanju u medijima u Beogradu, a pogotovo oni koje saopštava Evropska komisija, nisu drugo neko svojevrsna samokritika. Oni i njihovi mediji moraju da se poprave. Nedovoljno su efikasni u obavljanju postavljenih zadataka. Cilj njihovog postojanja i svrha njihovog finansiranja nije bolje informisanje građana, a još manje stvaranje kritičke javnosti. To nikako. Zaduženi su da mimo i protiv činjenica i dokaza proizvode afere kojima su izloženi ne samo pripadnici vlasti nego i svi oni kojima sunce ne izlazi na zapadu i koji nisu spremni da u svakoj prilici naruže Rusiju i veličaju pristupanje zapadnoj vojnoj alijansi i njenom civilnom krilu oličenom u EU.

Ne treba mnogo truda da se podsetimo da je ovakvo projektovanje i finansiranje medija počelo još sredinom devedesetih. Sa istim ciljevima. Za razliku od današnjih prilika tada je u Srbiji postojala prilično snažna opozicija sa relativno dubokim ideološkim razlikama u odnosu na režim a i međusobno raznorodna.

Zadatak ovih novih, ili već odavno postojećih stranih medija, nije da se bore protiv korupcije u Srbiji nego da smute i kompletno korumpiraju i podrivaju javnu svest naroda, usmeravajući je isključivo na obećanu zemlju EU demokratije. Ili, još tačnije, onog najgoreg u toj demokratiji o čemu bolje od ičega svedoče bodljikave žice koje se svakim danom umnožavaju. Mediji su ne samo finansirani od stranih službi već je izvor njihovih prihoda i ogoljeno reketiranje o čemu više nego uverljivo svedoči čitav kompleks problema vezanih za „Kurir“, i o tome se podrobnije možete obavestiti iz analitičkog teksta Filipa Rodića „Ko je magnat iz Vlajkovićeve 8“ u ovom broju „Pečata“.

[restrictedarea]

„Poetika“ te vrste novinarstva, koje se pored svega naziva i istraživačkim, prisutna kako u tabloidima tako, tobože, i u ozbiljnim nedeljnicima, dobro je opisana i u najnovijoj knjizi Umberta Eka „Ništa“ (Numero Zero): „umesto da objavljujemo podatke koje bi neko mogao i da proveri, bolje je da se držimo insinuacija… Delotvorna insinuacija jeste ona kojom saopštavamo činjenice same po sebi bezvredne, a koje se ne mogu opovrgnuti jer su tačne“.

Primera radi objavljen je tekst o jednoj ličnosti koji sadrži preko dvadeset očiglednih materijalnih netačnosti i grešaka. Na takvoj osnovi izveden je negativni zaključak. U istom magazinu („Vreme“) u sledećem broju je izašao demanti koji ukazuje na deo tih netačnosti. I ništa, jer novom, ili istom novinaru uopšte ne smeta da se ponovo posle izvesnog vremena pozove na isti, u tom listu već demantovani tekst. Tako je bilo i sa gradonačelnikom Beograda optuženim da ima 24 stana, a dokazao je da ih nema. Nema ih, ali insinuacija ili laž da ih ima i dalje opstaje. I neki će novi novinar „istraživač“ nesmetano to koliko sutra nanovo objavljivati jer nečim mora da opravda pare koje dobija od strane ambasade ili fondacije iza koje se krije neka strana obaveštajna služba. Ako možda nije reč o parama, onda se radi o proizvodnji neistina ili prozaičnoj privatnoj mržnji. U svakom slučaju to je svedočanstvo o upražnjavanju poetike koju je Eko opisao. Ili se ističe da je neko nekoga javno optužio i ta se optužba ponavlja, ali se istovremeno ni ne pominje da je povodom takve optužbe javno tužilaštvo obavilo sve radnje i saslušanja i zvanično donelo odluku da je reč o izrečenoj laži. Dakle čitav je pogon ovakvih medija zasnovan na opisanim principima, te se uzaludnim čine sva moguća reagovanja i demantovanja u cilju saznavanja i objavljivanja istine. Tako insinuacije i falsifikati postaju bezbedni i spremni da se nesmetano pojavljuju kad god to nekome zatreba. Sveto pravilo pravog novinarstva je da su činjenice neprikosnovene a komentar slobodan. U našim, goreopisanim medijima pravilo je da su činjenice potpuno nebitne, a komentar unapred određen.

U odsustvu relevantne prozapadne opozicije vlasti, ovakvi mediji treba da budu neka vrsta „čuvara vatre“ sve dok se ne nađe ili proizvede, ili isprojektuje neki političar kome se veruje da će biti puki izvršilac i sprovodilac stranih interesa. Osnovni postulat ostaje uvek isti: Srbija nema pravo, ni pod kojim uslovima, da ima demokratski izabranog lidera. Po univerzalnom vekovnom anglosaksonskom pravilu to pravo Srbima i Srbiji ne pripada. Interes je trajan a samo se scenariji povremeno menjaju. Već deceniju i po čak se ni ti scenariji nisu menjali, ali sada se geopolitička situacija u svetu bitno promenila, pa se i scenariji moraju prilagođavati novim uslovima. Za početak, nevladin sektor, skupa sa pomenutim medijima i „nezavisnim“ institucijama i savetima, treba da postane četvrti stub ili grana vlasti sa pretenzijom da potpuno suspenduje i zakonodavnu parlamentarnu i izvršnu i sudsku vlast i da se postavi iznad nje.

Operacijom stvaranja stalnih afera i zataškavanjem onih pravih i dokazanih u toku je pokušaj destabilizovanja Srbije. Treba je učiniti što ranjivijom za predstojeće akcije odmazde Zapada zbog dva uzastopna neuspeha na velikoj međunarodnoj sceni. Prvi neuspeh je propast Britanske rezolucije o Srebrenici, a drugi je odbijanje da se tvorevina Kosovo primi u Unesko. Tačno je da je prvi zapadni neuspeh proizveden ruskim vetom a drugi i angažovanjem zemalja Briksa na čelu sa Rusijom. Ali je, pre svega, to uspeh srpskih vlasti i njenog angažovanja, kao i angažovanja SPC i svih drugih i i te kako brojnih pojedinaca i organizacija. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Pobeda sa mirisom strepnje“.)

Na delu je sada pokušaj potcenjivanja ovih uspešnih poteza od najveće državne važnosti. Tako se uporno pominje neka tvrdnja nesrećnog Pajtića koji je tobože znao da za samo tri glasa Kosovo nije primljeno u Unesko i da će to vlast iskoristiti za samohvalisanje! Uporno se osporava, i to baš na ova dva primera, patriotska legitimacija vlasti kao da se sugeriše da bi pravi patriotski potez bio da se pristalo unapred na ova dva dobro organizovana antisrpska udara i čina. Po mišljenju ostataka žutog kartela i njegovih analitičara u goreopisanim medijima, to bi nas spasonosno udaljilo od Rusije. A po nekim „patriotama“ to bi bilo dobro pošto bismo na taj način definitivno razljutili Ruse koji bi prestali da budu veći Srbi od Srba. Tako se i „patriote“ i „izdajnici“ nađoše na istom poslu. Neko ko je sklon trivijalnostima sa komplikacijama rekao bi – čudna dijalektika.

Ne treba na kraju zaboraviti ni neverovatne pokušaje da se za brojne zemlje koje su glasale protiv Srbije uporno pronalaze opravdanja i alibiji, a iznad svega se poseže za ogavnim stereotipom o srpskoj krivici za sve i svašta. Nema te pobede koja se zahvaljujući našim medijima ne može uniziti, niti ima poraza koji se ne može uzvisiti.

[/restrictedarea]