PETAR OMČIKUS – O Akademiji „galerijašima” psovanju i slobodi…

Razgovarala Mara Knežević Kern

Možda sam kandidat s najstarijim stažom u čekaonici SANU, budući da me je prvi put predložio Mića Popović, ali se ispostavilo da nije bio „pravi trenutak“. U međuvremenu su mnoge ulice dobile imena po slikarima iz moje generacije, a ja sam još tu, što me navodi na pomisao da priznanje ipak nije zakasnelo

Nakon višedecenijskog boravka u Parizu, gradu magnetske privlačnosti za posleratnu generaciju jugoslovenskih slikara, Petar Omčikus je zatvorio vrata svog ateljea u predgrađu Gentilly da bi – posle otrežnjujućeg iskustva sa „zapadnim vrednostima“ – za svoje trajno prebivalište izabrao Beograd.

Neposredan povod za ovaj razgovor je izbor Petra Omčikusa za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Time je, unekoliko, odužen dug ovom umetniku, čija su dela obeležila epohu.

Priznanje SANU dolazi u trenutku kad privodite kraju obiman posao popisa dela koja ćete ostaviti Akademiji. Kakav odnos imate prema ovom imenovanju, s obzirom na dugotrajnu i komplikovanu proceduru oko izbora?

Priznanja su uvek prijatna, bez obzira na okolnosti i trenutak u kojem ste izabrani, a s obzirom na to da na izbor utiču i lični afiniteti onih koji odlučuju, kao i brojne okolnosti vezane za politički ambijent, mogu reći da sam ovom prilikom imao više sreće nego ostali… Možda sam kandidat s najstarijim stažom u čekaonici, budući da me je prvi put predložio Mića Popović, ali se ispostavilo da nije bio „pravi trenutak“. U međuvremenu su mnoge ulice dobile imena po slikarima iz moje generacije, a ja sam još tu, što me navodi na pomisao da priznanje ipak nije zakasnelo… A što se tiče dela namenjenih SANU, mogu samo da kažem da se radi o preko sto slika, među kojima je nekoliko kapitalnih dela stvorenih u deceniji raspada Jugoslavije. Muzeju na Ušću namenio sam sliku „Kritičari“,  a „Zadar“ poklanjam Narodnom muzeju. Nažalost, veći deo slika nije kod mene, nalaze se u Beogradu kod prijatelja na čuvanju, pa očekujem da će SANU preduzeti mere za njihovo preuzimanje. Tu proceduru bi trebalo obaviti što pre, kako bi se slike bezbedno deponovale, posebno ako se ima u vidu postojanje opasnosti od mešetara na haotičnom tržištu umetničkim predmetima, od podmetanja kopija umesto  originala do krađe neobezbeđenih slika.

[restrictedarea]

Nazvali su vas „nežni slikar, koji je svojom drskošću osvojio svet“. Čini se da je ta „drskost“ naročito došla do izražaja 1999, kad ste se u Parizu, zajedno sa Peterom Handkeom, priključili pokretu za medijsku odbranu Srbije od NATO agresije. Može li se i za vaše slikarstvo reći da je angažovano?

Handke je izuzetan čovek, razumeo je šta se dešava i danas skupo plaća svoj „prosrpski“ stav. Njega to ne dotiče. Smejali smo se kad je prepričavao događaj u Oslu, prilikom dodele neke nagrade. Na ulazu ga je sačekala horda naručenih bukača (Albanaca i nekih muslimanskih ekstremista, koji u Norveškoj imaju punu zaštitu). On se okrenuo i opsovao ih na srpskom, što su svi dobro razumeli.

Ja im odgovaram slikama. Raspad Jugoslavije veoma sam teško podneo, a zatim je usledilo mrcvarenje Srbije. U tom periodu nastale su slike: „EX voto/ za Jugoslaviju“, „U vrtu/ Rambuje 1999“, „Još uvek kuca“, „Krojači istorije“… Na slici „Još uvek kuca“ Jugoslaviju sam prikazao kao pacijenta na stolu, kojem hirurzi vade srce. Ali to srce i dalje kuca. Moguće su i asocijacije na zločine vađenja organa na Kosovu, ali su Francuzi, nažalost, prema ovim slikama ostali ravnodušni.

Na mene su snažno delovali i događaji kojima sam prisustvovao 1968. u Parizu. Kad se moj bunt smirio, nastala je slika „Batinaši“, što prikazuje brutalnu francusku policiju u akciji. Averzija prema nasilju me je navela da – nakon suočavanja s naoružanim „braniteljima“ na slovenačkoj granici – otkažem izložbu u Sloveniji i vratim slike.

Ni pojava „galerijaša“ u Parizu, koji su slikarima nametnuli tržišnu trku, nije me ostavila ravnodušnim. Na slici „Psi i platno“ pokazao sam kako se novi soj galerista odnosi prema slikarima – razvlačili su slike kao psi.

I Zadarska grupa nastala je iz bunta i potrebe za osvajanjem slobode. Bili ste pokretač i glavni krivac zbog izgubljene godine na Akademiji.

Naše napuštanje fakulteta radi odlaska na more, kao čina osvajanja slobode, bilo je takođe svojevrstan bunt protiv socrealizma u slikarstvu i slikanja u zatvorenom prostoru. Predložio sam da ih kao primorac povedem na more, koje većina nikad nije videla. Mića, Bata, Ljubinka i Kosa predstavljali su deo te revolucionarne struje, delujući kao politička bića. Njihova pobuna bila je veoma hrabar gest.

Ratovali smo i sa kritičarima – moja slika „Kritičari“ nastala je kao posledica revolta protiv njihovog odnosa prema slikarima, a u to vreme smo se borili i sa Kunom, pod čijom kontrolom su bile sve partijske institucije. Bili smo u stalnom konfliktu sa profesorima, sastajali se s njima, raspravljali se, diskutovali… Iz ove perspektive gledano, ta atmosfera mi se čini gotovo idiličnom. Slikari su delovali kao jedna porodica, družili smo se i podržavali jedni druge. U to vreme ništa nismo radili da se reklamiramo, čekali smo da nas drugi primete…

Da li je bilo moguće živeti od slikarstva? 

Od slikarstva je uvek bilo teško živeti, pogotovo je to teško slikarima koji se ne povode za „modnim trendovima“ diktiranim od strane „galerijaša“. Ima zaista dobrih slikara koji vremenom zapadnu u kliše – slikaju ono što publika od njih očekuje. Nikad nisam razmišljao na taj način. Iz realizma sam ulazio u lirsku apstrakciju i vraćao se, prateći trenutna osećanja. Galeristi nisu voleli takva „iznenađenja“, a ja nisam bio spreman na kompromise. Sećam se kad su nas pedesetih godina u Parizu pozvali u poresko odeljenje na razgovor (tada se još razgovaralo s poreskim obveznicima). Pitali su nas zbog čega nismo prijavili porez, i kako živimo ako ne zarađujemo. Objasnio sam im da mi primorci jedemo samo ribu, blitvu i krompir – to je jeftino i može se preživeti. S razumevanjem su nas pustili da odemo. Danas je to nezamislivo; pošalju ti neke formulare i nema dijaloga… Pariz je nekada zaista bio inspirativan, ali se mnogo promenio.

A mi smo zaista uvek živeli skromno. Pariz je bio pun radnji s alatom, a mi smo sami pravili boje i preparirali platna… Tada je bilo veoma prijatno biti Jugosloven, imali su o nama lepo mišljenje zato što smo se odvojili od SSSR-a, za razliku od Poljaka i ostalih. Imali smo takozvani demokratski pedigre. Meni nije bilo lako pošto sam iz komunističke porodice, verovatno su me doživeli kao izdajnika – a ja prešao u jednu drugu misao.

Kakav ste odnos imali s jugoslovenskom ambasadom i francuskom publikom?

Ambasada nam je dala mogućnost da dobijemo propusnice za Luvr. Jugoslovenski kulturni centar vodila je jedna Francuskinja, to je bilo nasleđe radničke klase od pre rata. Mi smo ušli u centar i preuzeli ga… Francuzi su me prihvatili, postao sam deo njihove kulture, pisali su o meni. Moje prezime su relativno pravilno izgovarali. Nismo bili loši slikari, ali smo bili prilično prepotentni, svako na svoj način. S obzirom na to da u početku slike nismo prodavali, uzeli smo četke u ruke i počeli da zarađujemo za život kao moleri… Zahvaljujući Mitri Mitrović, koja je htela da bude pokrovitelj mladih, 1954. sam dobio poziv za Majski salon. Izložio sam neki akvarel sa Korzike.

Kako ste primili odluku da Kosovo ne uđe u UNESKO?

Ulazak u UNESKO onih koji nikada ništa nisu izgradili za potomstvo, i kojima je rušenje osnovna delatnost, bio bi užasan anticivilizacijski gest… Godine 1992. izlagao sam u zgradi Uneska. U šali kažem da je to bila najposećenija izložba, zato što je bila u holu kroz koji svi prolaze. Oni te slike verovatno nisu ni gledali, njih to ne zanima, ali moje slike koje govore o raspadu Jugoslavije sad i kod njih postaju aktuelne. To je i njihova budućnost kojoj se nisu nadali… Možda i umetnici zaista mogu da doprinesu nastanku boljeg sveta?

[/restrictedarea]