Mati Fevronija (1921–2015) – Gospodo, čitav život sam ugradila u ovu svetinju

Piše Nataša Jovanović

Važila je za istočnik pravoslavlja na Kosovu. Poslednjih godina života mati Fevronija je govorila da je „sadašnje vreme poput crnog olujnog oblaka, i da ne zna kada će proći, i ko će ostati“

Kada je komandant međunarodnih snaga 1999. godine, u danima vrhunca šiptarskog ludila na Kosovu, zakucao na vrata Pećke patrijaršije i zatražio od mati Fevronije da zajedno sa sestrinstvom napusti svetinju, ona je, ostalo je upamćeno, pogledala u sivo, kameno nebo nad ogradom stavropigijalne lavre i rekla: Gospodo, čitav život sam ugradila u ovu svetinju. Ona je moj život i moj grob. Sestre imaju blagoslov da odu.
Nisu otišle. Ostale su sa mati Fevronijom da svedoče, u vreme bestidno i krvavo, kada je, kako je kasnije mitropolit Amfilohije zabeležio, vartolomejska noć pala na Kosovo.
„… Dok evropski i američki generali ustoličuju novi poredak i ljudska prava na Kosovu i Metohiji, Pećka patrijaršija još stoji tiha, vjekove broji. Teče u njoj bez prekida radosno-tužna molitva. Ovo malo preostalog naroda pećkog sabira se u njoj kao u Nojevu lađu…“

NIJE UZMICALA Nigde ona nije uzmicala. Krhka, smerna i tiha, mati Fevronija je sačekivala zbegove iz Uroševca i Peći, svedočila stradanje, ispraćala mrtve, živeći sa uverenjem da je „velika čast i veliki Božji blagoslov živeti u Pećkoj patrijaršiji. I ogromna odgovornost pred Bogom i svojim rodom. Jer to je srpski Jerusalim“.
„Nije bilo onog ko nije došao, a da nije doneo vest o stradanju. Svoje porodice, rođaka, komšija. Jedni kažu: vojska Albanaca ubija i pali redom sve što je srpsko. Gori cela Metohija. Odlazi vojska. Čitave kolone. Za njom narod. Vojska nam ostavlja lekove. Šta će nam lekovi, kad vi ne ostajete.“
Etničko čišćenje srpskih enklava izazvalo je u svetskoj javnosti tek protokolarne osude. Iz Uroševca je iseljeno 20.000 ljudi, u Peći je ostalo nekoliko porodica, u Prizrenu osam Srba.
Mati je vapila: „Nema ih. Nema ni krštenja, niti venčanja. Razvejan je naš nesrećni narod sa Kosova i Metohije na sve strane. I zlopati se. Svugde se Srbi zlopate. A iz centralne Srbije skoro da nam ne dolaze. Pristignu povremeno neke grupe, poneki autobus… sve ređe. Dolaze nam povremeno diplomate, ko god nas je od jadnih država bombardovao – taj je kasnije stigao u posetu Pećkoj patrijaršiji.“
Godine 2008. tzv Republika Kosovo proglašava nezavisnost. Ono malo preostalih Srba razmišlja o napuštanju domova. U jednom intervjuu mati se priseća: „Nekakva tuga, otud sa kapije. Sedmoro, osmoro ljudi – ide. Nose krst. Ja bolje pogledam, nije nov. Mati, kaže ovaj što ga nosi, mi selimo našeg sina sa pećkog groblja. Sahranićemo ga tamo gde smo mi. U miru da počiva. Pa, ostavili bismo krst na patrijaršijskom groblju, ako može. Može, jedva govorim, mučim se da ne zaplačem. Posle nešto mislim, možda je ovaj krst, što ostavljaju, znak da će se jednom vratiti. Oni, ili neko njihov.“
Kasnije, kada barikade zamenjuju Briselski sporazumi, mati ne okleva. Dolazi na skup u Goraždevcu i pred okupljenim narodom upozorava: Ako Kosovska Mitrovica poklekne pod Briselskim sporazumom, nestaće i Pećka patrijaršija!
Da li je imao ko da je čuje?

KO ĆE OSTATI Važila je za istočnik pravoslavlja na Kosovu. Poslednjih godina života govorila je da je „sadašnje vreme poput crnog olujnog oblaka, i da ne zna kada će proći, i ko će ostati.“
„Kada kažem ostati, ne mislim ostati u životu, nego ostati i opstati u svojoj pravoslavnoj, svetosavskoj veri. Ako postoji Sodoma i Gomora, ona se danas nadvila nad Srbijom, a na Kosovu i Metohiji uveliko vlada.“
Rođena je 29. septembra 1921. godine kao Petra Božić u selu Sandići kod Brčkog. Zamonašila se sa 19 godina u manastiru Jovanju u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Tu je provela 12 godina, od 1940. do 1952. godine. Tada prelazi u manastir Tavnu, gde ostaje do 1956. godine. Nakon toga biva premeštana u još nekoliko manastira, da bi napokon 6. aprila 1957. godine prešla u Pećku patrijaršiju. Tada je u njoj boravilo svega četvoro ljudi – otac Serafim sa jednim bogoslovom i dve monahinje. Za njeno vreme i njenim zalaganjem urađeno je mnogo za manastir: crkva je obnovljena i prepokrivena olovom, u manastirskoj porti su otkopani mnogi temelji srednjovekovnih konaka, napravljena je zvonara, podignut je novi konak…
Vukovu nagradu dobila je 2009. godine. Primila je 2012. Nagradu „Braća Karić“ za humanitarne aktivnosti, jačanje mira, saradnje i prijateljstva među narodima, zajedno sa mati Haritinom iz Pećke patrijaršije.
Na dan njenog upokojenja 19. novembra 2015. godine ostalo je da lebdi neizgovoreno pitanje: da li će njene pouke pretrajati buduća vremena.