Izrael kao privilegovani partner Rusije

MEŠANJE KARATA NA BLISKOM ISTOKU

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Kada je reč o saradnji Rusije i Izraela više je pitanja nego odgovora. Jasno je samo da se dogodila velika promena, neki pišu čak „revolucionarna promena“ u odnosima dve zemlje. No ključno je da li se radi o saradnji dve države samo zbog Bliskog istoka, ili pak o nečem dubljem? 

Prevremeni politički izbori održani u Izraelu tokom marta 2015. godine išli su naruku savezništvu Rusije i Izraela. Naime, izbori su doneli veliko iznenađenje, „senzacionalnu“ pobedu, po rečima nekih analitičara, odnela je partija „Likud“, na čelu sa Benjaminom Netanijahuom.

Poznati izraelski analitičar Avigdor Eskin (bio je u sastavu izraelske delegacije tokom nedavne posete Moskvi), za ruski portal pravda.ru kaže da su se Rusija i Sirija dogovorile o vojnoj koordinaciji i saradnji u Siriji kakve nije bilo od osnivanja Izraela. „Radi se o koordinaciji delovanja na nivou višeg stepena tajnosti, bez mogućnosti uvida od strane SAD, Zapada u celini i NATO“. Ovaj „vojni savez“ menja kartu Bliskog istoka koji za Izrael ima istorijski značaj. Definisan je zajednički neprijatelj (Islamska država i islamizam uopšte), ali i mesto i uloga Izraela u budućoj mapi interesa na Bliskom istoku i svetu. Prema mišljenju analitičara Drugog kanala izraelske televizije Ehuda Jarija to znači da su Rusi „definisali ulogu Izraela u zoni svog uticaja, predloživši preuzimanje značajne uloge u eksploataciji i izvozu gasa (u Evropu) sa nedavno otkrivenih nalazišta u Izraelu, kao i garantovanje vojne bezbednosti u slučaju napada Hezbolaha“.

 

MOSKVA KAO POSREDNIK NA BLISKOM ISTOKU I strani mediji rusko-izraelskim odnosima daju samo visoke ocene, uz neminovno manifestovanje iznenađenja i postavljanja pitanja šta se između dve države zaista događa.

Među takvim je analitičar Masimo Vofa iz italijanskog lista „Il Foglio“. Vofa piše da je glavni uspeh Moskve to što se nametnula kao posrednik na Bliskom istoku, koji uvažava interese svih strana, pri čemu Kremlj maksimalno uvažava interese Izraela, što je dovelo do stvaranja poverenja a zatim i saradnje koja se može definisati kao „najbolja u istoriji postojanja dve države“.

[restrictedarea]

No, pored geopolitike, obe države imaju i snažne ekonomske interese. Naime, pošto je Zapad nametnuo Rusiji sankcije, u okviru kojih je posebnu pažnju obratio na sprečavanje izvoza visoke tehnologije, preko potrebne ruskoj industriji, posebno onoj iz oblasti energetike. Savezom sa Izraelom Moskva je, zapravo, našla alternativu. S druge strane, Izrael dobija veliko tržište, ne samo rusko već ono Carinskog saveza. Ovo je već dogovoreno, to jest potpisano. Da podsetimo, Carinski savez čine Rusija, Kazahstan, Belorusija i još nekoliko bivših sovjetskih republika, a sklapanje ovog sporazuma, iako javno, bojkotovali su zapadni mediji, pa i srpski. Naime, prve nedelje novembra 2015. godine u Moskvi se obreo izraelski ministar za imigraciju i pitanja Jerusalima Zeev Elkin, koji je sa potpredsednikom ruske vlade Arkadijem Dvorkovičem potpisao Ugovor kojim Izrael postaje privilegovani trgovinski partner ne samo Rusije nego i Carinskog saveza. Kolika je to privilegija i ekonomska pomoć Izraelu nije lako merljivo. Susret dva političara i predstavnika vlada dogodio se u okviru zajedničke međuvladine ekonomske komisije, koju vode upravo Elkin i Dvorkovič, piše izraelski Marker. Strane su se dogovorile, kako smo već naglasili, da država Izrael postaje jedan od prvih trgovačkih partnera Carinskog saveza, što će izraelskim proizvođačima i izvoznicima dati veliku prednost na ovom tržištu. Pored toga, dogovorena je i saradnja u oblasti inovacija i visoke tehnologije.

Ovo je, dakle, potvrdio i sam ministar Elkin za portal klaipeda1945.org, koji je izvestio da se očigledno grade dobri odnosi Rusije i Izraela, pri čemu je posebno naglasio efekte potpisanog Ugovora o davanju privilegovane pozicije Izraelu u trgovini sa Carinskim savezom. Zauzvrat Izrael treba da tehnološki modernizuje Rusiju, ističe predstavnik vladajuće partije u Izraelu „Likud“, ali i ministar u vladi ove zemlje Zeev Elkin.

Elkin je tokom posete Rusiji rekao i da „Izrael i Rusiju ujedinjuje snažan i perspektivni most i naša je obaveza da kretanje po tom mostu bude brzo i bez prepreka, kako je i poželjno u XXI veku“. „Pojavu prepreka dužni smo da posmatramo kao nove mogućnosti. Najvažniji zadatak koji stoji pred nama je širenje saradnje naših država. Sledeće godine slavimo 25 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa i u obavezi smo da napravimo prodor, pre svega u ekonomskoj sferi, ali i u dugim, ne manje važnim oblastima“, dodao je.

Razmena robe između Rusije i Izraela iznosi tri milijarde dolara godišnje i nije stradala od krize i sankcija, ali su obe strane saglasne u tome da prostora za povećanje robne razmene i dalje ima. U okviru rada komisije potpisano je još ugovora i definisan je rad programa razvoja saradnje u nekoliko oblasti, pa tako i u turizmu i kulturi, a rešeno je i pitanje otvaranja arhiva SSSR-a u vezi sa Izraelom do 1976. godine.

 

SAGLASJE U NAJVAŽNIJIM PITANJIMA Prema portalu look-israel.com, Rusija i Izrael uspeli su da se saglase oko najvažnijih pitanja, poput onog na temu Hamasa, glavnog izraelskog neprijatelja. Drugo, kome (ne)prodavati rusko oružje. Treće, da saradnjom izbegnu razočaranja i razdraživanja drugog. Četvrto, da Moskva razume pogubnost politike malih država „stavljanja svih jaja u jednu korpu“. Drugim rečima, Izrael mora da razvija dobre odnose i sa drugim velikim državama, a ne samo sa Rusijom, ali da ti odnosi, naravno, nemaju antiruski vektor. Peto, svakome svoja imovina. Rusija je imala niz zahteva za povraćaj imovine u Izraelu, posebno u Jerusalimu (najsporniji je Sergejevo podvorje sa aspekta Tel Aviva). Takođe, Izrael se obavezao da će učiniti dostupnim ruskom pravosuđu lica povezana sa kriminalom u naftnoj kompaniji „Jukos“, prvi na listi je Leonid Nevzlin, bivši član Saveta Federacije, drugi predsednik Ruskog jevrejskog kongresa i bliski saradnik Mihaila Hodorovskog. Šesto, čuti jedan drugog, zbog čega je uspostavljena direktna linija za razjašnjavanje spornih situacija.

Treba znati da Izrael zavisi od Rusije po dva osnova – „oružja“ i nafte. Naime, ukoliko Rusija dostavi protivraketno i protivavionsko oružje Iranu i Siriji, to će ugroziti bezbednost Izraela. Sledeće, Izrael iz Rusije uvozi između 70 i 80 odsto potrebne nafte (ostatak iz Azerbejdžana). Treći osnov, koji se pojavio sasvim nedavno je gas. Naime, u Sredozemnom moru otkrivena su nalazišta gasa, na koja pretenduju Kipar, Turska, Turska republika Severni Kipar, ali i Egipat i Liban (u licu Hezbolaha). Kao spasitelj pojavio se ruski „Gazprom“, koji predlaže regulisanje svih spornih pitanja o delimitaciji morskih granica u regionu.

Analizirajući uspon rusko-izraelskih odnosa Izi Lajber, publicista i aktivista na polju zaštite ljudskih prava, a ranije i lider Međunarodnog jevrejskog pokreta, u prvi plan postavlja ulogu Vladimira Putina, u čijoj politici postoji velika i pozitivna razlika kada su u pitanju Jevreji i Izrael u odnosu na ranije sovjetske lidere, prilično antisemitski nastrojene. Zašto Putin ima pozitivan odnos prema Jevrejima i Izraelu, „Lajberu nije jasno“, bar tako kaže. Ali navodi da među jevrejskim analitičarima Putina smatraju filosemitom, što znači da u njegovoj političkoj filozofiji ima dosta jevrejskih vrednosti, a to povezuje sa uticajem njegove učiteljice nemačkog jezika, Jevrejke Mine Judicke, koja sada živi u Izraelu i koju je on pozvao na prijem u hotel „Kralj David“ tokom poslednje posete ovoj zemlji. Moguće je i da je kod Putina na delu politički pragmatizam, da je shvatio da od sovjetskog antisemitizma nema vajde, a da od podrške Jevreja može imati samo dobiti.

Činjenica je da u Putinovoj Rusiji nema antisemitizma, a sam se brine da prisustvuje većini važnih jevrejskih manifestacija, kao što je to bilo prilikom otvaranja „Jevrejskog muzeja i centra trpeljivosti“ u Moskvi, kome je poklonio 50 miliona dolara iz državnog budžeta, a i lično je simbolično priložio svoju mesečnu platu. Takođe, Putin je više puta posetio jevrejsku zajednicu tokom Hanuke i uputio reči pozdrava sa željama da Jevreji posle Roš hašane, jevrejske Nove godine, žive u sreći i svakovrsnom blagostanju. Takvo ponašanje predsednika Rusije pre Putina bilo je skoro nezamislivo. Sve ovo je čudno kada se zna da Rusija snažno korača u savez sa Iranom i Sirijcima. Ipak, Putin je ostavio kanal komunikacije sa Izraelom, utemeljen tokom njegove posete ovoj državi juna 2012. godine, koji od tada savršeno funkcioniše. Pored toga, Putin se često veoma toplo izjašnjava o Izraelu, a ponosan je i na činjenicu da među građanima Izraela ima mnogo ljudi poreklom iz Sovjetskog Saveza. Posećujući Zid plača, u pratnji glavnog rabina Rusije Berla Lazara, Putin je čak na glavu stavio jevrejsku kapu, a kritike arapskih saveznika zbog ovog postupka je protumačio kao nerazumevanje.

Na drugoj strani izraelski premijer Benjamin Netanijahu učinio je veoma dobar politički manevar sačuvavši dobre odnose sa Rusijom, bez obzira na pritiske Vašingtona, koji je optuživao Rusiju za „agresiju“ na Gruziju i Ukrajinu. Čudan je i podatak da nijedan izraelski ministar nije izrekao reč kritike u odnosu na Vladimira Putina i Rusiju, a povodom saveza sa Sirijom i Iranom.

Netanijahu je uspeo da ubedi Putina da Siriji ne dostavlja protivraketno-avionski sistem S-300, jer bi  posedovanje ovog kompleksa umnogome otežalo probijanje izraelskih letelica u sirijsko nebo.

Izraelci smatraju da je saradnja sa Rusijom opravdana, jer je zbog velikih grešaka SAD, posebno predsednika Baraka Obame, Moskva napravila ogroman geopolitički prodor i preobratila se u dominantnu snagu na Bliskom istoku, što podrazumeva i veliki uticaj u regionu, čak veći nego u vreme Hladnog rata. Interesantno je da se i Egipat udaljio od SAD zbog podrške Vašingtona „Muslimanskoj braći“ do stepena potpunog političkog sjedinjenja sa Rusijom i ruskim saveznicima. Za razliku od Obame, Putin se pokazao kao pronicljiv i uman strateg, u koga se može pouzdati, posebno jer ostaje veran svojim saveznicima, a da pri tome ume da se nosi sa neprijateljima.

GEOPOLITIČKA LABORATORIJA Ovakva politička situacija za Izrael znači novinu koja traži adekvatne odgovore. Putin je imao dovoljno mudrosti i pre početka intervencije u Siriji dogovorio se u tročasovnom susretu sa izraelskim premijerom u Moskvi, o merama za minimalizaciju štete, odnosno o zaštiti interesi Izraela, pre svega u sferi bezbednosti. Uspostavljena je koordinacija između generalštabova dve zemlje, pri čemu Moskva ima i direktnu vezu sa savetnikom za nacionalnu bezbednost Izraela Josijem Koenom, informišući ga ranije o udarima ruske avijacije u Siriji.

Veliki plus za vladu Izraela je to što je uspela da sačuva svoju državu od bliskoistočnog konflikta, ali je situacija, realno govoreći, nestabilna i može svakog časa da se pretvori u ozbiljan rat velikih država na Bliskom istoku. No Izraelu daje nadu da će tako i ostati to što je Putin garantovao bezbednost ovoj državi.

Prema geopolitičkoj teoriji Izrael je mesto eksperimenta, laboratorija geopolitike, jer je kao država postojao u tri različita vida, pri čemu su se formirala i tri obrasca ponašanja ljudi, tri jaka identiteta. Ako su geopolitičke teze tačne, onda izraelska spoljna politika zavisi od unutrašnje politike, ovladavanja tehnologijama i vlastitog identiteta i identiteta suseda.

Današnji Izrael, da podsetimo, formiran je kao rezultat saradnje Osmanske imperije i Velike Britanije. Britanci nisu imali sredstava da vojno poraze Turke, a želeli su kontrolu Sueckog kanala. Kada je propao savez sa nekim beduinskim plemenima, London se okrenuo formiranju Izraela. Drugi svetski rat, tačnije genocid nad Jevrejima u Evropi, samo je ubrzao proces.

Prvi pokrovitelj Izraela bio je Sovjetski Savez, koji je naoružavao preko Čehoslovačke Jevreje, kako bi se učvrstili u istočnom delu Sredozemnog mora. Sledeći pokrovitelj bila je Francuska (1956), ali je 1967. godine Izrael izgubio francusku naklonost. Tako je došlo do saveza sa SAD, potpisanim 1967. godine, a koji je bio više u interesu Vašingtona, nego Izraela. SAD su želele da proteraju sovjetsku flotu iz Sredozemnog mora, što je određivalo politiku Vašingtona na Bliskom istoku. Drugim rečima, važan saveznik je postala (i) Turska, što nije bilo po volji Izraelu. Ali situacija je već bila pod kontrolom, tj. Izrael se mogao nositi sa lokalnim problemima i neposlušnim susedima. Drugim rečima, realnost Izraela je takva da kao mala država mora da predupređuje opasnosti i reguliše konflikte, iako se javljaju daleko od ove zemlje.

Godine 1947. SSSR je doneo odluku da podrži plan podele Palestine sa ciljem suprotstavljanja politici Velike Britanije, pri čemu je Moskva računala na prijateljske odnose sa rukovodstvom Izraela, koje su vodili socijalistički političari. SSSR je priznao Izrael i uspostavio diplomatske odnose. Ipak, Izrael se preorijentisao na SAD, ali je Sovjetski Savez zato zadržao nekoliko arapskih država u zoni svog uticaja, a koje su bile neprijateljski nastrojene prema Tel Avivu. Deset godina kasnije, 1967. diplomatski odnosi SSSR-a i Izraela su prekinuti zbog Šestodnevnog rata i obnovljena su 18. oktobra 1991. godine. Posle raspada SSSR-a, 1991. godine Rusija je postala naslednik Sovjetskog Saveza i sačuvala je diplomatske odnose sa Izraelom. U Izraelu živi više od milion ruskojezičkih građana koji su se preselili iz Rusije i drugih sovjetskih republika.

Godine 2005. Vladimir Putin, kao predsednik Ruske Federacije, posetio je Izrael i tom prilikom poklonio spomenik poginulim tokom Holokausta, rad Zuraba Certelija. Sledeća poseta Putina Izraelu dogodila se 2012. godine, kada je otvoren memorijal borcima Crvene armije. Spomenik je izgrađen donacijama ruskih poslovnih ljudi jevrejskog porekla.

[/restrictedarea]