Igre vatrom na Balkanu

Piše Nikola Vrzić

EU zvaničnici upozoravaju da je moguć raspad Evropske unije, i da je moguć novi rat na Balkanu. Šta Srbija sada mora da učini, suočena s ovakvim upozorenjima i mogućnostima?

Premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je ove srede u Sarajevu – održana je zajednička sednica Vlade Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine – ono što je i morao da kaže, i jedino što i može da kaže: „Mir i stabilnost u regionu su ključ svega.“ I još je dodao, kako prenose mediji, zajedno sa predsedavajućim BiH Saveta ministara Denisom Zvizdićem, da će „države regiona učiniti sve da se rat na Balkanu više nikada ne dogodi“, te da se „nijedna država regiona ne sprema ni za kakve oružane sukobe“. Lepo. Ali problem i nije u onome što su Vučić i Zvizdić poručili – nisu ove poruke ni nove, ni epohalne – već problem leži u tome što su ovakvu poruku uopšte morali da upute. A morali jesu. Zato što se gomilaju upozorenja da je novi rat na Balkanu sve izvesniji. I zato što se gomilaju najave gomilanja oružja na Balkanu. I zato što su upozorenja da će se Evropska unija raspasti sve učestalija. I zato što niko ne zna šta će s milionima izbeglica koje hrle ka Evropi, i šta će biti sa Sirijom, ali i sa kompletnom geopolitičkom arhitekturom Bliskog istoka koja Vašingtonu, posle ruske intervencije, polako ali sigurno klizi iz ruku. I niko ne zna hoće li Sjedinjene Američke Države uspeti da zadrže Evropu u vazalnom položaju, ili će Evropa uspeti da se izbavi iz ovog položaja, i šta zapravo smeraju Džordž Soroš, njegova štićenica Hilari Klinton i ona opasna gomila neokonzervativnih jastrebova i liberalnih intervencionista iz Vašingtona koja je već zapalila i Irak, i Libiju, i Siriju, i koja je kreirala spoljnu politiku bivšeg predsednika SAD Džordža Buša Mlađeg, i kreira spoljnu politiku aktuelnog predsednika Baraka Obame, i ozbiljno preti da će s time nastaviti i u sledećoj administraciji, bila ona demokratska ili republikanska, svejedno.

Sve su ovo aspekti iste priče, priče na koju nemamo uticaja skoro nimalo, ali priče koja ima potencijala da na nas utiče i te kako. Zato je bolje da njen rasplet dočekamo spremni.

[restrictedarea]

UPOZORENJE ANGELE MERKEL Šta se, dakle, događa u našem okruženju, i šta tu Srbija može da učini?

Počnimo od okruženja. „Suočavamo se sa nečim s čime se nismo suočili nikada ranije. Konflikti za koje smo mislili da su daleko od nas, odjednom su nam na pragu“, kazala je nemačka kancelarka Angela Merkel ovog ponedeljka u Darmštatu u Nemačkoj, govoreći svojim pristalicama povodom sirijsko-evropske izbegličke krize. „Na Zapadnom Balkanu danas ponovo postoje tenzije“ kao devedesetih godina prošlog veka, ocenila je, i dodala ključnu rečenicu: „Ne želim da oružani konflikti tamo ponovo postanu neizbežni.“ A ova eskalacija nasilja, zaključila je upozoravajuće, može da se desi mnogo brže nego što bilo ko misli, a može da se dogodi već i ako, kazala je Merkel takođe, Nemačka odluči da zatvori svoje granice pošto će za njom to učiniti i svi ostali. Pri čemu je Merkelova pod sve većim unutrašnjim pritiskom da učini upravo to. Samo dan kasnije, ako nam već Merkelova nije bila dovoljna, na njene izjave se nadovezao i slovenački premijer Miro Cerar: „Ukoliko se ova migrantska kriza ne bude rešavala onako kako je dogovoreno za vreme samita u Briselu, postoji mogućnost da izbiju sukobi između zemalja Zapadnog Balkana. Moguće je da manji sukobi izazovu širu reakciju jer ovaj region ima vrlo tešku istoriju…“ A samo malo pre ovih izjava slično je upozorenje, upozorenje s mirisom pretnje da je novi rat na Zapadnom Balkanu danas sasvim zamisliv, stiglo i sa one strane Atlantika. „Da li se rat sprema da izbije na Balkanu?“, zapitao se nekadašnji šef Međunarodne krizne grupe za Balkan Džejms Lajon u tekstu u uticajnom „Forin polisiju“, sugerišući da bi rat mogao da započne u BiH, a „ako izbije nasilje, osetiće se na čitavom Balkanu. Moglo bi da se prelije na Kosovo, u južnu Srbiju, Makedoniju, u region Sandžaka u Srbiji gde su muslimani većina…“ A povrh svega imamo i (samo donekle) enigmatičnu izjavu premijera Vučića, prošle nedelje u Moskvi, da „neko ulaže mnogo napora“ da bi destabilizovao Zapadni Balkan. I imamo činjenicu da se Hrvatska naoružava već neko vreme, a u poslednje vreme, izgleda, i ofanzivnim oružjem u vidu balističkih raketa koje treba da kupi u SAD pošto će iz SAD besplatno dobiti lansirne rampe za te rakete. O srpskom odgovoru kasnije. Zasad, samo konstatacija da se mračni oblaci novih oružanih sukoba nad Balkanom zgušnjavaju. Uostalom, o svemu ovome do pre samo nekoliko meseci nije bilo ni spomena ni pomisli, a sada o tome javno govori i najuticajniji evropski političar, kancelarka Nemačke Angela Merkel. Dovoljno za ozbiljnu zabrinutost? I te kako.

 

EU I DŽORDŽ SOROŠ Izbeglička kriza, kao jedan od mogućih okidača novog balkanskog sukoba, može da posluži i kao okidač za raspad čitave Evropske unije. O tome, opet, govori se s najviših mesta, s mesta koja nisu nimalo evroskeptična, pa bi im se mogla prigovoriti pristrasna analiza namesto objektivne, već baš naprotiv. Nemački vicekancelar i ministar ekonomije Zigmar Gabrijel: „Nemamo pravo da rizikujemo da se Evropska unija raspadne. Činjenica je da EU nikada do sada nije bila ovako blizu svom padu kao što je danas.“ Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker: „Zidanje zidova između članica EU znači kraj Evrope.“ EU šefica diplomatije Federika Mogerini: „Ukoliko se Evropljani zadovolje nacionalnim odgovorima na evropsku pojavu, kriza će se pogoršati, sa lančanim reakcijama javnog mnjenja i nacionalnih vlada, ako ne upotrebimo instrumente na visini tog zadatka. Bez tih instrumenata, postoji rizik od raspada.“ Donald Tusk, predsednik Saveta Evropske unije: „Ovo je možda najveći izazov u poslednjih nekoliko decenija, koji ima potencijal da dovede to tektonskih poremećaja u evropskom političkom pejzažu.“ Potpredsednik EK Frans Timermans: „Ono što je ranije bilo nezamislivo, danas je moguće – raspad evropskog projekta.“ Opet, do pre svega nekoliko meseci, ovakve izjave najviših EU zvaničnika bile su sasvim nezamislive; ako su o budućnosti EU oni govorili išta, govorili su pozitivno. Ovaj veleobrt stoga treba shvatiti vrlo ozbiljno, sve drugo je sasvim neodgovorno.

E, sad. Nema mnogo sumnje da su za talas izbegličke krize, koja trese Evropsku uniju i može da izazove novi rat na Balkanu, krive Sjedinjene Američke Države. Izbeglica iz Sirije, a izbeglice iz Sirije predstavljaju ubedljivu većinu izbeglica koje pristižu u Evropu, naime, nije bilo pre nego što su SAD i njihovi zalivski saveznici (Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati) i Turska odlučili da sirijskog predsednika Bašara el Asada oteraju oružanom pobunom; a nedavno objavljeni dokument jedne od američkih obaveštajnih službi (DIA – Defense Intelligence Agency) eksplicitno priznaje da su SAD i spomenuti saveznici naoružavali sve pobunjenike protiv Asada, usput vidovito predviđajući da će ove pobunjeničke grupe, umerene i neumerene, vremenom srasti u islamski kalifat, to jest u Islamsku državu na prostoru Sirije i Iraka.

Važno pitanje za ovu priču jeste ono da li je izbeglički talas, koji je ovako teško udario na EU i koga su dakle pokrenuli Amerikanci intervencijom u Siriji, slučajni i neželjeni nusproizvod ove intervencije, ili pak njen sastavni deo, u sklopu nekog šireg i stvarno paklenog plana. Drugi od ponuđenih odgovora, istina je, opasno liči na teoriju zavere. Međutim, činjenica jeste da su izbeglice ka Evropi iz Turske – iz Turske, američkog NATO saveznika, u koju su nagrnule početkom haosa u Siriji 2011. godine – začuđujuće naglo krenule u drugoj polovini prošle godine, tako da je, prema podacima UNHCR-a, broj novih sirijskih azilanata u Evropi s nekoliko hiljada mesečno skočio na preko 68 hiljada samo u septembru. Jednostavno, kao da im je neko otvorio vrata… Ko? „Pečat“ je već pisao („Sorošev desant na Evropu“) da američki milijarder Džordž Soroš od Evropske unije javno zahteva („EU mora…“) da „prihvati najmanje milion tražilaca azila godišnje u doglednoj budućnosti“, i da pritom na to potroši oko 45 milijardi evra po godini izbegličke krize, ali i da Soroševa Fondacija za otvoreno društvo na svom sajtu priznaje da potpomaže dolazak ovih migranata u Evropu. A ovih dana Soroša otvoreno optužuje i mađarski premijer Viktor Orban: „Ovom invazijom s jedne strane upravljaju krijumčari, a sa druge aktivisti koji podržavaju sve ono što slabi nacionalne države. Ovaj zapadni način razmišljanja i mreža aktivista možda su najbolje predstavljeni u liku Džordža Soroša.“

Stvar je u tome što se Sorošev lik i delo teško mogu odvojiti od glavnih tokova američke politike. Svi u Srbiji znamo kako su nevladine organizacije, povezane Soroševim novcem i nalozima, verno sledile i slede američku politiku na ovim prostorima, ali manje je poznato da su Soroševi prsti, putem hakovanih i-mejl poruka objavljenih na internetu, pronađeni i u Ukrajini (Soroš u mejlovima upućenim ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku razrađuje „kratkoročnu i srednjoročnu sveobuhvatnu strategiju nove Ukrajine“, razrađuje planove za dostavu američkog naoružanja režimu u Kijevu i razrađuje različite finansijske aranžmane između vlada u Kijevu i Vašingtonu: „Spreman sam da pozovem Džeka Lua iz ministarstva finansija da ga ispitam o svom aranžmanu“), a trenutno je i najveći finansijer najizglednijeg kandidata Demokratske partije na predstojećim predsedničkim izborima u SAD Hilari Klinton. Što, sve zajedno, govori da zaista ne treba isključiti mogućnost da Soroševa umešanost u izbeglički udar na Evropu predstavlja i deo šireg američkog plana.

 

GEOPOLITIKA SUKOBA Ali zašto? Zar upravo Amerika nije najveći saveznik Evrope i Evropske unije? Ovime zapravo i dolazimo do geopolitike koja bi ponovo mogla da zapali Balkan.

Pre svega, tvrdnju da je Amerika najveći saveznik EU, uprkos retorici na koju smo navikli, ne smemo primiti olako. Ukrajinska kriza koju su izrežirale SAD, američko prisiljavanje Evropske unije da Rusiji uvede sankcije iako to nije u njenom interesu (potpredsednik SAD Džozef Bajden, u obraćanju studentima Harvarda 2. oktobra prošle godine: „Istina je da oni to nisu želeli. Američko liderstvo i predsednik Sjedinjenih Država insistirali su, često posramljujući Evropu, da se isprsi i pretrpi ekonomske udarce kako bismo naneli štetu Rusiji“), kao i američko prisiljavanje Evropske unije da izminira projekat „Južni tok“ premda joj je ruski gas prekopotreban (o čemu govori čitav niz Vikiliksovih depeša američke diplomatije), rečito svedoče da Sjedinjene Države zapravo nisu partner već gospodar Evropske unije, i to gospodar koji je Evropskoj uniji spreman i da naudi da bi očuvao svoju prevlast, a prevlast će – tako stvari danas stoje – očuvati samo ako je EU dovoljno nestabilna da se suprotstavi američkim nalozima koji joj nisu u interesu, i ako je razdvojena od Rusije. U skladu s preporukama vodećeg američkog geostratega Zbignjeva Bžežinskog, koji je jasno (u)video da savez Rusije sa Nemačkom ili Francuskom, uz već postojeći savez Rusije sa Kinom, Ameriku izbacuje iz Evroazije a time je i lišava globalne hegemonije.

A Evropi je sada, da bi izbeglička kriza bila zaustavljena, potreban mir u Siriji. Za to joj je pak neophodna saradnja s Rusijom. Ovo približavanje Evrope i Rusije oko Sirije, međutim, podrazumeva i očuvanje Asada na vlasti, i, pored ruskog, značajno osnaženi uticaj Irana u ovom regionu zbog čega bi, u još dalekom ali odjednom zamislivom sledu događaja, i Izrael i Saudijska Arabija u Rusiji, umesto u Americi, mogli da potraže garant svoje bezbednosti (izraelski ministar odbrane Moše Jalon izjavio je ove srede da njegova zemlja više ne zahteva odlazak Asada s vlasti, što je promena stava koja ide upravo u ovom smeru). A to u potpunosti ruši američki poredak na Bliskom istoku. I to je nešto što će SAD iz sve snage, destruktivne po svojoj prirodi, nastojati da spreče, delujući svuda gde mogu. Pa i u Evropi. Gde? Balkan je tu očigledan izbor. I kao „mekani trbuh Evrope“ (Vinston Čerčil), i kao prostor na kome je ruski faktor naročito snažan.

I eto odgovora na pitanje ko (može da) destabilizuje Balkan. Destabilizacija je Evropskoj uniji danas najmanje potrebna. Nije potrebna ni Rusiji; nigde ona i nije nastupila kao izvoznik haosa, a i Vučić je onu svoju zagonetku izrekao baš u Moskvi, i jasno je da na svog domaćina nije mislio. Ostaje, dakle, Amerika, koja je uostalom već i proglasila Balkan – rečima Džona Kerija, državnog sekretara SAD, 24. februara ove godine – za region koji je „na liniji vatre“.

SCENARIO SUKOBA Mogući scenario je, naravno, mračan koliko i predvidiv. Na primer, iznenadna erupcija nasilja na Kosovu i Metohiji koja se preliva na Makedoniju i na jug Srbije, Srbija mora da reaguje, sve se preko Sandžaka preliva i u Bosnu i Hercegovinu, reaguje Hrvatska… i eto Balkana u plamenu. Ili će krenuti iz Bosne, kao što sugeriše Džejms Lajon? Kako god, pitanje je, samo, hoće li SAD pritisnuti dugme. A svako smirivanje situacije u Siriji – koje, kako rekosmo, podrazumeva rušenje američkog Bliskog istoka – nas će uvoditi u kudikamo veću opasnost, pri čemu naravno ne treba zanemariti ni mogućnost ponovnog aktiviranja ratišta u Ukrajini, naročito kako se bude bližio 31. januar sledeće godine, kada EU bude odlučivala o produžavanju sankcija Rusiji. Ali jedno ne isključuje drugo.

Imajući sve ove vesele perspektive u vidu, šta nam je činiti? S jedne strane, moramo da uložimo i dodatni napor da očuvamo dobre odnose u regionu – naravno, čuvajući sopstveni interes, baš kao u nedavnom carinskom ratu s Hrvatskom – u čemu ćemo zasigurno imati i podršku Nemačke. S druge strane, moramo da jačamo svoje odbrambene kapacitete i to ubrzanim tempom, jer nije bez razloga Angela Merkel, upozoravajući na mogućnost balkanskog sukoba, dodala i da bi on mogao da bukne zaprepašćujuće brzo. I sa treće strane, da ne žurimo nigde i ne potpisujemo ništa, naročito u vezi s Kosovom i Metohijom i naročito ne u ime EU integracija, jer videsmo da i sami EU zvaničnici priznaju kako nemaju pojma da li će u Evropskoj uniji išta ostati od te njihove unije. I, uz sve to, da se nadamo, a nemamo razloga da sumnjamo, da Aleksej Puškov, šef Komiteta za međunarodne odnose ruske Državne dume, nije govorio u prazno kada je u intervjuu za „Politiku“ ovih dana rekao da predsednik Rusije Vladimir Putin „Srbiju smatra za prioritetnu državu za rusku spoljnu politiku“, te da „težina Rusije u svetu raste, i počeće veoma ozbiljna pomeranja i u evropskoj politici“. I da se nadamo da će, u skladu s ovom prognozom, Nemačka uspeti da smogne snage da i sama sve to prepozna, i da počne da radi u sopstvenom interesu umesto što po američkom nalogu, shodno onom Bajdenovom priznanju, sebi nanosi štetu zarad američkog interesa. Oni milioni sirijskih izbeglica ovaj bi proces morali da ubrzaju. Ili će Amerikanci biti brži na obaraču? Uostalom, baš zato i moramo da se naoružamo.

Patrijarhova poruka

Patrijarh srpski Irinej uputio je ovog ponedeljka iz Niša poruku kakva se u srpskoj javnosti odavno nije čula: „Svi u ovoj zemlji pozvani smo da podignemo glas u zaštiti Kosova i Metohije jer smo svedoci pokušaja da se Srbiji i srpskom narodu oduzmu vekovne svetinje i da se proglase svetinjama Kosova. Neko želi da se ono što je naše poveri narodu koji je u čitavoj svojoj istoriji rušio, žario i palio sve najvrednije i koji će to isto učiniti i sa svim srpskim svetinjama koje su preostale i do sada su sačuvane od stradanja. To ne smemo i nećemo nikada i nikome dozvoliti… Nadamo se da će svest i savest onih koji odlučuju o našoj i sudbini srpskih svetinja na Kosovu progovoriti na način na koji treba da govori jedna čista i probuđena ljudska savest i da neće biti neophodno da se istorija i kultura Srbije na Kosovu brane silom. Ali ako slučajno dođe do primene sile i ako se silom oduzme naša istorijska i kulturna baština, mi moramo silom ili milom to vratiti.“

[/restrictedarea]