Игре ватром на Балкану

Пише Никола Врзић

ЕУ званичници упозоравају да је могућ распад Европске уније, и да је могућ нови рат на Балкану. Шта Србија сада мора да учини, суочена с оваквим упозорењима и могућностима?

Премијер Србије Александар Вучић рекао је ове среде у Сарајеву – одржана је заједничка седница Владе Србије и Савета министара Босне и Херцеговине – оно што је и морао да каже, и једино што и може да каже: „Мир и стабилност у региону су кључ свега.“ И још је додао, како преносе медији, заједно са председавајућим БиХ Савета министара Денисом Звиздићем, да ће „државе региона учинити све да се рат на Балкану више никада не догоди“, те да се „ниједна држава региона не спрема ни за какве оружане сукобе“. Лепо. Али проблем и није у ономе што су Вучић и Звиздић поручили – нису ове поруке ни нове, ни епохалне – већ проблем лежи у томе што су овакву поруку уопште морали да упуте. А морали јесу. Зато што се гомилају упозорења да је нови рат на Балкану све извеснији. И зато што се гомилају најаве гомилања оружја на Балкану. И зато што су упозорења да ће се Европска унија распасти све учесталија. И зато што нико не зна шта ће с милионима избеглица које хрле ка Европи, и шта ће бити са Сиријом, али и са комплетном геополитичком архитектуром Блиског истока која Вашингтону, после руске интервенције, полако али сигурно клизи из руку. И нико не зна хоће ли Сједињене Америчке Државе успети да задрже Европу у вазалном положају, или ће Европа успети да се избави из овог положаја, и шта заправо смерају Џорџ Сорош, његова штићеница Хилари Клинтон и она опасна гомила неоконзервативних јастребова и либералних интервенциониста из Вашингтона која је већ запалила и Ирак, и Либију, и Сирију, и која је креирала спољну политику бившег председника САД Џорџа Буша Млађег, и креира спољну политику актуелног председника Барака Обаме, и озбиљно прети да ће с тиме наставити и у следећој администрацији, била она демократска или републиканска, свеједно.

Све су ово аспекти исте приче, приче на коју немамо утицаја скоро нимало, али приче која има потенцијала да на нас утиче и те како. Зато је боље да њен расплет дочекамо спремни.

[restrictedarea]

УПОЗОРЕЊЕ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ Шта се, дакле, догађа у нашем окружењу, и шта ту Србија може да учини?

Почнимо од окружења. „Суочавамо се са нечим с чиме се нисмо суочили никада раније. Конфликти за које смо мислили да су далеко од нас, одједном су нам на прагу“, казала је немачка канцеларка Ангела Меркел овог понедељка у Дармштату у Немачкој, говорећи својим присталицама поводом сиријско-европске избегличке кризе. „На Западном Балкану данас поново постоје тензије“ као деведесетих година прошлог века, оценила је, и додала кључну реченицу: „Не желим да оружани конфликти тамо поново постану неизбежни.“ А ова ескалација насиља, закључила је упозоравајуће, може да се деси много брже него што било ко мисли, а може да се догоди већ и ако, казала је Меркел такође, Немачка одлучи да затвори своје границе пошто ће за њом то учинити и сви остали. При чему је Меркелова под све већим унутрашњим притиском да учини управо то. Само дан касније, ако нам већ Меркелова није била довољна, на њене изјаве се надовезао и словеначки премијер Миро Церар: „Уколико се ова мигрантска криза не буде решавала онако како је договорено за време самита у Бриселу, постоји могућност да избију сукоби између земаља Западног Балкана. Могуће је да мањи сукоби изазову ширу реакцију јер овај регион има врло тешку историју…“ А само мало пре ових изјава слично је упозорење, упозорење с мирисом претње да је нови рат на Западном Балкану данас сасвим замислив, стигло и са оне стране Атлантика. „Да ли се рат спрема да избије на Балкану?“, запитао се некадашњи шеф Међународне кризне групе за Балкан Џејмс Лајон у тексту у утицајном „Форин полисију“, сугеришући да би рат могао да започне у БиХ, а „ако избије насиље, осетиће се на читавом Балкану. Могло би да се прелије на Косово, у јужну Србију, Македонију, у регион Санџака у Србији где су муслимани већина…“ А поврх свега имамо и (само донекле) енигматичну изјаву премијера Вучића, прошле недеље у Москви, да „неко улаже много напора“ да би дестабилизовао Западни Балкан. И имамо чињеницу да се Хрватска наоружава већ неко време, а у последње време, изгледа, и офанзивним оружјем у виду балистичких ракета које треба да купи у САД пошто ће из САД бесплатно добити лансирне рампе за те ракете. О српском одговору касније. Засад, само констатација да се мрачни облаци нових оружаних сукоба над Балканом згушњавају. Уосталом, о свему овоме до пре само неколико месеци није било ни спомена ни помисли, а сада о томе јавно говори и најутицајнији европски политичар, канцеларка Немачке Ангела Меркел. Довољно за озбиљну забринутост? И те како.

 

ЕУ И ЏОРЏ СОРОШ Избегличка криза, као један од могућих окидача новог балканског сукоба, може да послужи и као окидач за распад читаве Европске уније. О томе, опет, говори се с највиших места, с места која нису нимало евроскептична, па би им се могла приговорити пристрасна анализа наместо објективне, већ баш напротив. Немачки вицеканцелар и министар економије Зигмар Габријел: „Немамо право да ризикујемо да се Европска унија распадне. Чињеница је да ЕУ никада до сада није била овако близу свом паду као што је данас.“ Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер: „Зидање зидова између чланица ЕУ значи крај Европе.“ ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини: „Уколико се Европљани задовоље националним одговорима на европску појаву, криза ће се погоршати, са ланчаним реакцијама јавног мњења и националних влада, ако не употребимо инструменте на висини тог задатка. Без тих инструмената, постоји ризик од распада.“ Доналд Туск, председник Савета Европске уније: „Ово је можда највећи изазов у последњих неколико деценија, који има потенцијал да доведе то тектонских поремећаја у европском политичком пејзажу.“ Потпредседник ЕК Франс Тимерманс: „Оно што је раније било незамисливо, данас је могуће – распад европског пројекта.“ Опет, до пре свега неколико месеци, овакве изјаве највиших ЕУ званичника биле су сасвим незамисливе; ако су о будућности ЕУ они говорили ишта, говорили су позитивно. Овај велеобрт стога треба схватити врло озбиљно, све друго је сасвим неодговорно.

Е, сад. Нема много сумње да су за талас избегличке кризе, која тресе Европску унију и може да изазове нови рат на Балкану, криве Сједињене Америчке Државе. Избеглица из Сирије, а избеглице из Сирије представљају убедљиву већину избеглица које пристижу у Европу, наиме, није било пре него што су САД и њихови заливски савезници (Саудијска Арабија, Катар, Уједињени Арапски Емирати) и Турска одлучили да сиријског председника Башара ел Асада отерају оружаном побуном; а недавно објављени документ једне од америчких обавештајних служби (DIA – Defense Intelligence Agency) експлицитно признаје да су САД и споменути савезници наоружавали све побуњенике против Асада, успут видовито предвиђајући да ће ове побуњеничке групе, умерене и неумерене, временом срасти у исламски калифат, то јест у Исламску државу на простору Сирије и Ирака.

Важно питање за ову причу јесте оно да ли је избеглички талас, који је овако тешко ударио на ЕУ и кога су дакле покренули Американци интервенцијом у Сирији, случајни и нежељени нуспроизвод ове интервенције, или пак њен саставни део, у склопу неког ширег и стварно пакленог плана. Други од понуђених одговора, истина је, опасно личи на теорију завере. Међутим, чињеница јесте да су избеглице ка Европи из Турске – из Турске, америчког НАТО савезника, у коју су нагрнуле почетком хаоса у Сирији 2011. године – зачуђујуће нагло кренуле у другој половини прошле године, тако да је, према подацима УНХЦР-а, број нових сиријских азиланата у Европи с неколико хиљада месечно скочио на преко 68 хиљада само у септембру. Једноставно, као да им је неко отворио врата… Ко? „Печат“ је већ писао („Сорошев десант на Европу“) да амерички милијардер Џорџ Сорош од Европске уније јавно захтева („ЕУ мора…“) да „прихвати најмање милион тражилаца азила годишње у догледној будућности“, и да притом на то потроши око 45 милијарди евра по години избегличке кризе, али и да Сорошева Фондација за отворено друштво на свом сајту признаје да потпомаже долазак ових миграната у Европу. А ових дана Сороша отворено оптужује и мађарски премијер Виктор Орбан: „Овом инвазијом с једне стране управљају кријумчари, а са друге активисти који подржавају све оно што слаби националне државе. Овај западни начин размишљања и мрежа активиста можда су најбоље представљени у лику Џорџа Сороша.“

Ствар је у томе што се Сорошев лик и дело тешко могу одвојити од главних токова америчке политике. Сви у Србији знамо како су невладине организације, повезане Сорошевим новцем и налозима, верно следиле и следе америчку политику на овим просторима, али мање је познато да су Сорошеви прсти, путем хакованих и-мејл порука објављених на интернету, пронађени и у Украјини (Сорош у мејловима упућеним украјинском председнику Петру Порошенку разрађује „краткорочну и средњорочну свеобухватну стратегију нове Украјине“, разрађује планове за доставу америчког наоружања режиму у Кијеву и разрађује различите финансијске аранжмане између влада у Кијеву и Вашингтону: „Спреман сам да позовем Џека Луа из министарства финансија да га испитам о свом аранжману“), а тренутно је и највећи финансијер најизгледнијег кандидата Демократске партије на предстојећим председничким изборима у САД Хилари Клинтон. Што, све заједно, говори да заиста не треба искључити могућност да Сорошева умешаност у избеглички удар на Европу представља и део ширег америчког плана.

 

ГЕОПОЛИТИКА СУКОБА Али зашто? Зар управо Америка није највећи савезник Европе и Европске уније? Овиме заправо и долазимо до геополитике која би поново могла да запали Балкан.

Пре свега, тврдњу да је Америка највећи савезник ЕУ, упркос реторици на коју смо навикли, не смемо примити олако. Украјинска криза коју су изрежирале САД, америчко присиљавање Европске уније да Русији уведе санкције иако то није у њеном интересу (потпредседник САД Џозеф Бајден, у обраћању студентима Харварда 2. октобра прошле године: „Истина је да они то нису желели. Америчко лидерство и председник Сједињених Држава инсистирали су, често посрамљујући Европу, да се испрси и претрпи економске ударце како бисмо нанели штету Русији“), као и америчко присиљавање Европске уније да изминира пројекат „Јужни ток“ премда јој је руски гас прекопотребан (о чему говори читав низ Викиликсових депеша америчке дипломатије), речито сведоче да Сједињене Државе заправо нису партнер већ господар Европске уније, и то господар који је Европској унији спреман и да науди да би очувао своју превласт, а превласт ће – тако ствари данас стоје – очувати само ако је ЕУ довољно нестабилна да се супротстави америчким налозима који јој нису у интересу, и ако је раздвојена од Русије. У складу с препорукама водећег америчког геостратега Збигњева Бжежинског, који је јасно (у)видео да савез Русије са Немачком или Француском, уз већ постојећи савез Русије са Кином, Америку избацује из Евроазије а тиме је и лишава глобалне хегемоније.

А Европи је сада, да би избегличка криза била заустављена, потребан мир у Сирији. За то јој је пак неопходна сарадња с Русијом. Ово приближавање Европе и Русије око Сирије, међутим, подразумева и очување Асада на власти, и, поред руског, значајно оснажени утицај Ирана у овом региону због чега би, у још далеком али одједном замисливом следу догађаја, и Израел и Саудијска Арабија у Русији, уместо у Америци, могли да потраже гарант своје безбедности (израелски министар одбране Моше Јалон изјавио је ове среде да његова земља више не захтева одлазак Асада с власти, што је промена става која иде управо у овом смеру). А то у потпуности руши амерички поредак на Блиском истоку. И то је нешто што ће САД из све снаге, деструктивне по својој природи, настојати да спрече, делујући свуда где могу. Па и у Европи. Где? Балкан је ту очигледан избор. И као „мекани трбух Европе“ (Винстон Черчил), и као простор на коме је руски фактор нарочито снажан.

И ето одговора на питање ко (може да) дестабилизује Балкан. Дестабилизација је Европској унији данас најмање потребна. Није потребна ни Русији; нигде она и није наступила као извозник хаоса, а и Вучић је ону своју загонетку изрекао баш у Москви, и јасно је да на свог домаћина није мислио. Остаје, дакле, Америка, која је уосталом већ и прогласила Балкан – речима Џона Керија, државног секретара САД, 24. фебруара ове године – за регион који је „на линији ватре“.

СЦЕНАРИО СУКОБА Могући сценарио је, наравно, мрачан колико и предвидив. На пример, изненадна ерупција насиља на Косову и Метохији која се прелива на Македонију и на југ Србије, Србија мора да реагује, све се преко Санџака прелива и у Босну и Херцеговину, реагује Хрватска… и ето Балкана у пламену. Или ће кренути из Босне, као што сугерише Џејмс Лајон? Како год, питање је, само, хоће ли САД притиснути дугме. А свако смиривање ситуације у Сирији – које, како рекосмо, подразумева рушење америчког Блиског истока – нас ће уводити у кудикамо већу опасност, при чему наравно не треба занемарити ни могућност поновног активирања ратишта у Украјини, нарочито како се буде ближио 31. јануар следеће године, када ЕУ буде одлучивала о продужавању санкција Русији. Али једно не искључује друго.

Имајући све ове веселе перспективе у виду, шта нам је чинити? С једне стране, морамо да уложимо и додатни напор да очувамо добре односе у региону – наравно, чувајући сопствени интерес, баш као у недавном царинском рату с Хрватском – у чему ћемо засигурно имати и подршку Немачке. С друге стране, морамо да јачамо своје одбрамбене капацитете и то убрзаним темпом, јер није без разлога Ангела Меркел, упозоравајући на могућност балканског сукоба, додала и да би он могао да букне запрепашћујуће брзо. И са треће стране, да не журимо нигде и не потписујемо ништа, нарочито у вези с Косовом и Метохијом и нарочито не у име ЕУ интеграција, јер видесмо да и сами ЕУ званичници признају како немају појма да ли ће у Европској унији ишта остати од те њихове уније. И, уз све то, да се надамо, а немамо разлога да сумњамо, да Алексеј Пушков, шеф Комитета за међународне односе руске Државне думе, није говорио у празно када је у интервјуу за „Политику“ ових дана рекао да председник Русије Владимир Путин „Србију сматра за приоритетну државу за руску спољну политику“, те да „тежина Русије у свету расте, и почеће веома озбиљна померања и у европској политици“. И да се надамо да ће, у складу с овом прогнозом, Немачка успети да смогне снаге да и сама све то препозна, и да почне да ради у сопственом интересу уместо што по америчком налогу, сходно оном Бајденовом признању, себи наноси штету зарад америчког интереса. Они милиони сиријских избеглица овај би процес морали да убрзају. Или ће Американци бити бржи на обарачу? Уосталом, баш зато и морамо да се наоружамо.

Патријархова порука

Патријарх српски Иринеј упутио је овог понедељка из Ниша поруку каква се у српској јавности одавно није чула: „Сви у овој земљи позвани смо да подигнемо глас у заштити Косова и Метохије јер смо сведоци покушаја да се Србији и српском народу одузму вековне светиње и да се прогласе светињама Косова. Неко жели да се оно што је наше повери народу који је у читавој својој историји рушио, жарио и палио све највредније и који ће то исто учинити и са свим српским светињама које су преостале и до сада су сачуване од страдања. То не смемо и нећемо никада и никоме дозволити… Надамо се да ће свест и савест оних који одлучују о нашој и судбини српских светиња на Косову проговорити на начин на који треба да говори једна чиста и пробуђена људска савест и да неће бити неопходно да се историја и култура Србије на Косову бране силом. Али ако случајно дође до примене силе и ако се силом одузме наша историјска и културна баштина, ми морамо силом или милом то вратити.“

[/restrictedarea]