EUĐEN SIMION: Evropski istok i zapad – dijalog nije zamro

Razgovarala Nataša Jovanović 

O mladom naraštaju, tzv. generaciji praha, doskoro se nije smelo javno pričati. Našli su se pred izborom ili da napuste Rumuniju, ili da budu zatvoreni. To su tragične rumunske sudbine. Nije li Ivo Andrić primetio: „Rumuni imaju jedan kuriozitet: oni izvoze svoje genije“

Narodi vizantijskog civilizacijskog kruga, vekovna kulturna i politička realnost Evrope, nisu uspeli da nastave komunikaciju koju im je nudilo vizantijsko nasleđe nego su se utopili u različite zapadnoevropske modele kulture. Koliko godina ste vi Srbi bili pod Turcima? To je bila gvozdena zavesa. Rumunija kao državna zajednica nastala je u 19. veku. Naša buržoazija imala je samo nekoliko decenija slobode, dok je vlastela na Zapadu imala pet vekova da stvori svoju državu i naciju. Kada je u Rumuniji 90-ih pao komunizam, jedan novinar je upitao šta će biti sa našom kulturom. Odgovorio sam da će evropska kultura biti kultura Istoka. Mi imamo istorijsku tragediju koju smo živeli i to iskustvo je bitno. Ali onda je usledila kriza, kaže u razgovoru za „Pečat“ Euđen Simion, akademik i doskora predsednik Akademije Rumunije, profesor književnosti na Univerzitetu u Bukureštu, profesor na Sorboni, nosilac francuske Legije časti i počasni član više evropskih akademija.

Kada ste se upoznali sa novim tendencijama u književnoj kritici?

Od 1970. do 1974. bio sam profesor na Sorboni u vreme kada se rađa epoha nove kritike. Sa 37 godina, relativno mlad, došao sam sa istoka Evrope u Pariz u kome je nova kritika bila svemoćna, i to ne samo na našem kontinentu već u celom svetu. Bio sam željan da upoznam novi vladajući pravac. Čitao sam i pratio olovkom u ruci, slušao budno predavanja Rolana Barta, kao i najznačajnijeg kritičara te generacije Žan-Pjer Rišara. U Rumuniju sam se vratio sa 3.000 knjiga pošto sam imao utisak da mi se više nikada neće pružiti prilika da posetim Evropu. Spremao sam se za jednu dugu, duhovnu zimu.

Upravo u Parizu, u srcu kovačnice ideja, zaključujete da je demon teorije umro i to u trenutku kada književna teorija suvereno vlada. Kako ste se odlučili da taj, u to vreme avangardni zaključak pretočite u knjigu eseja?

Tada mladi kritičar Žan Rikardu bio je duhovni terorista poznat po svojim tvrdnjama da ukoliko nema teorije, nema ničega, nema književnosti. Dvadeset godina kasnije taj tip intelektualca praktično je nestao sa francuske kulturne scene. Moj prijatelj Antoan (Anton) Kompanjon bio je šef katedre za književnost na Kolež de Frans, najvažnijoj kulturnoj instituciji u Parizu, autor je knjige „Antimodernizam“. Jednu celu noć proveli smo razgovarajući na ovu temu. Tada mi je predložio da napišem nešto protiv tog terorizma književne teorije. Prvi odgovor na ovu ideju, koja mi se pritom nije dopadala, bila je knjiga „Povratak autora“, prevedena u Engleskoj i Americi, a čuo sam da se pre nekoliko godina u Irskoj pojavila knjiga identičnog naslova pri čemu autor nije znao za moje delo. Onda su usledile i druge. Taj trenutak književne dominacije teorije danas je prevaziđen.

[restrictedarea]

Tako je nastala knjiga „Umoran je demon teorije“. Koje ste to fatalne greške uočili u književnosti i kritici toga doba?

Najvažniji je bio položaj autora u književnom diskursu. Nova kritika je jednostavno eliminisala autora iz diskusije. Rolan Bart i veliki kritičari ove epohe uzvikivali su da je autor mrtav, da on više ne znači ništa. Mislio sam da je to loša ideja. Po meni, pitanje autora je kapitalno pitanje. Ako udaljimo pisca iz književne rasprave, ostaje tekst kao komplikovana materija. Strukturalistička teorije zastupa stav da tekst ne piše niko. Nije baš tako. Uvek iza teksta leži neka sudbina, nečiji napor. Demon teorije je upravo to, teorija koju ne zanima ko je stvorio delo. Jedan naš veliki pesnik voleo je da kaže: Možeš biti anđeo na papiru, a svinja u životu.

„Životnost“ kao užasavajući termin 1928. kasnije sugeriše i jedan idejni pokret: rumunski egzistencijalizam koji se našao u naslovu vaše druge knjige. Zašto je izbor pao na ovu generaciju intelektualaca, aktivnu u Rumuniji sredinom prošlog veka?

Egzistencijalizam je pokret nametnut evropskoj kulturi od strane Nemaca, Martina Hajdegera i Karla Jaspersa, sledeći velikog danskog filozofa Serena Kjerkegora. Jednom rečju, njihova teorija da filozofija nije objektivna i da kao takva treba da govori o čoveku, o sebi, najpre je prihvaćena u Nemačkoj, a nešto kasnije, posle Drugog svetskog rata, pojavom Sartra, Kamija, Simon de Bovoar i u Francuskoj. U Rumuniji je 20-ih godina egzistencijalizam uzeo maha. Tada su mladi stvaraoci otkrili novu duhovnost i pobunili se protiv učenja prethodnih generacija, ustajući protiv školske filozofije. Ova generacija, veliki i kreativni naraštaj u rumunskoj kulturi imenovan je različito: tragična generacija, generacija kriterionista, generacija u prahu, kako ju je u jednom članku nazvao pesnik Zaharije Stanku. Ta generacija su Mirča Elijade, Mirča Vulkanesku, Konstantin Nojka, Emil Čoran, Euđen Jonesku, Petre Pandrea… Gotovi svi oni bili su učenici profesora Nae Joneskua, koji ih je na svojim predavanjima iz metafizike i istorije logike podučavao da napuste „školsku filozofiju“, i da filozofiju treba iz katedre izvesti na ulicu.

Filozofija, po njima, trebalo je da dâ odgovor na pitanje šta se meni događa, ona mora da se od objektivnog okrene ka subjektivnom. Ali izvori te generacije mladih intelektualaca pored Hajdegera i Nemaca bili su i ruski filozofi i mistici, španski autori.

Nae Jonesku umro je u 50-oj godini i 70 godina nismo smeli i mogli o njemu da govorimo.

Razmatrao sam u knjizi ove stvaralačke ličnosti, govorio o njihovom naraštaju, generaciji egzistencijalista i njihovom delu koje je ostavilo duboke tragove u rumunskoj kulturi.

Prvi put mi možemo glasno da izgovorimo njihova imena, da kažemo šta su to oni hteli. Na primer, oni su uveli religioznu dimenziju u književnost. Čini mi se da je to najvažnije što su doneli. Takođe, na drugom mestu, promenili su objekat filozofije. Umesto o Kantovim kategorijama, Nojka piše izvanrednu „Filozofiju bića“, pod uticajem Hajdegera i Ničea, koji je govorio da u jednoj gramatici možeš otkriti gramatiku duha. Ta filozofija bića, lično iskustvo, dimenzija religioznog duha, sve su to karakteristike dela na primer Mirče Elijadea koji je bio i veliki romansijer. Kao student on nije otišao ni u Pariz ni u Berlin, već u Indiju. Tamo je otkrio drevni duh koji je potom doneo u Evropu. Njegov roman je roman egzistencijalizma, njegovi likovi su mladi ljudi koji imaju taj tragičan doživljaj života, a žele da promene svet.

„Rumunski egzistencijalizam“ je vratio u javni diskurs pitanje obnove dijaloga o evropskom istoku i evropskom zapadu koje je otvorila generacija prokaženih intelektualaca u Rumuniji sredinom prošlog veka. Kakva su na tu temu bila zapažanja rumunskih egzistencijalista i da li je ovo pitanje i u kojoj meri i danas živo među Rumunima?

Dijalog o evropskom istoku i evropskom zapadu veoma je važan.

U seriji svojih disocijacija koje se odnose na rumunsko biće treba pomenuti i predavanje Mirča Vulkaneskua održano 1930. godine. Ideje u tom tekstu ne odnose se isključivo na rumunskog čoveka i njegov način bitisanja u svetu već na hrišćanstvo istočnog i zapadnog tipa, na temu kojom se bavio i Nae Jonesku 1928. i 1929. godine. Obrazložio je razliku između spoznaje karakteristične zapadnoj metafizici i razumevanju koje bi definisalo metafiziku Istoka. Kako su Rumuni hrišćani i istočni Latini, oni se razlikuju od zapadnjaka po tome što u osnovi svoje povezanosti sa spoljašnjim svetom stavljaju razumevanje, a to je veoma važno, jer kako podvlači Nae Jonesku – razumevanje je aktivnost analogna stvaranju: u trenutku kada si razumeo jednu stvar, otkrio si recept njenog stvaranja, kada spoznaš jednu stvar, ti nisi otkrio i njen recept; možeš ga perfektno identifikovati, ali njegov unutrašnji smisao, zakon njegovog stvaranja, ovo ne možeš „razumeti“ kroz spoznaju, već samo kroz „razumevanje“.

Kao član francuske Akademije nauka, odsek za nauku i moral, prisutan sam na raspravama koje se svake godine organizuju o francuskom i identitetu drugih naroda. Ako uzmem reč, onda ne izostavim da kažem i sledeće: Postoji kultura istočne Evrope koja je sastavni deo evropske kulture. Svi znamo o francuskom, španskom duhu, ali veoma malo o onom rumunskom. Mislim da egzistiraju dve kategorije kulture u Evropi i to nije u redu.

Rumunski intelektualci o kojima pišete prepoznati su kao disidenti. Šta u njihovom poimanju filozofije nije odgovaralo političkoj klimi tog vremena?

Ovi mladi ljudi, mnogi od njih školovani na nemačkim univerzitetima, misle u duhu evropskog egzistencijalizma i stvaraju na rumunskom jeziku jedno značajno književno delo koje do sada nije vrednovano u totalitetu i u svim aspektima. Razlog tome je što su mnogi učenici Nae Joneskua iskazivali simpatije prema ekstremnoj desnici i zbog toga su neki dospeli u zatvor, drugi prešli u egzil i načinili značajne karijere na stranim jezicima, dok je Mirča Vulkanesku, recimo, umro u zatvoru u svojoj 48. godini. Slučaj Ežena Joneskua je poseban. Budući da je levičar, sukobio se sa vladajućim autoritetima 1945. i 1946. i više se nikada nije vratio u Rumuniju. Postao je francuski pisac, kao što je to želeo i ranije. Govorio je: „Ako bih bio Francuz, bio bih genijalan.“ To su tragične rumunske sudbine. Nije li Ivo Andrić primetio: „Rumuni imaju jedan kuriozitet: oni izvoze svoje genije.“

Anglosaksonski faktor kroz istoriju bio je smetnja brzim procesima nacionalnog oslobođenja na Balkanu, a bez političke nema ni kulturne emancipacije. U kojoj meri danas taj anglosaksonski faktor, mislim pre svega na američki model života, utiče na gubljenje nacionalnog identiteta?

To je evidentno. To se događa svuda, čak i na evropskom zapadu. Čitam francuske esejiste koji stalno oplakuju sudbinu izumrlog romana. Pod uticajem Anglosaksonaca svesni su kako se književni kanon menja. Amerikanci nameću svoj model i kriterijum. Činjenica je da su francuski esejisti u pravu pošto je Francuska zemlja romansijera koja više nema romansijera. Veoma zanimljiva ličnost u francuskoj književnosti je Cvetan Todorov koji je Bugarin. Svojevremeno je prevodio na francuski ruske formaliste. Pre dve godine objavio je pravi manifest, knjigu „Književnost je u opasnosti“. Iznosi ideju da se književnost mora vraćati na ljudsku sudbinu. Upravo je to teza, bez lažne skromnosti, moje knjige „Povratak autoru“.

Da li pravoslavni narodi Balkana mogu da sačuvaju svoj identitet u okviru EU budući da je ona nastala na vrednosnim temeljima Svetog rimskog carstva i Napoleonovih osvajanja koji se duboko protive vizantijskom nasleđu?

Sukob između pravoslavaca, katolika i protestanata nije bitan. Papa Jovan Pavle Drugi došao je u posetu Rumuniji kao prvoj hrišćanskoj zemlji. On je nametnuo taj ton da se crkve između sebe mogu sporazumeti. Politiku formiraju velike sile i veliki kapitali. Balkanske zemlje u prvom redu treba da uđu u EU. Srbi koji nisu u ovoj zajednici već imaju evropsku kulturu.

U Rumuniji ima mnogo toponima slovenskog porekla koji upućuju na slovenske korene. Da li su tragovi slovenske kulture utisnuti u rumunski identitet?

Ona postoji kao duhovna tradicija. Naša kultura i književnost stvarane su na staroslovenskom jeziku. Mi nastojimo da obnovimo vizantijsku tradiciju koja je ostavila velike tragove. Sada smo moderne zemlje, moderni narodi. Neophodno je stvoriti nešto što bi podrazumevalo rekonstrukciju onog postojećeg.

Da li je živa saradnja između naših akademija?

Trenutno nije, ali bilo je perioda kada je bila. Kada je Dejan Medaković vodio SANU, ta velika, snažna ličnost na čelu srpske kulture, saradnja je bila intenzivna i topla. Prilikom ove moje posete Beogradu odazvao sam se pozivu novog rukovodstva Akademije. Inače Akademija u Rumuniji ima 60 specijalizovanih instituta i posle Francuske najmoćnija je akademija u Evropi.

U kojoj meri su naši pisci i stvaraoci prepoznati u Rumuniji?

Adam Puslojić je, budimo iskreni, poznatiji od mene u Rumuniji.

Predsednik ste jedne od najvažnijih institucija u Rumuniji, Nacionalne fondacije za nauku, kulturu i umetnost, te predsednik Instituta za književnost, no čini se najatraktivnijom činjenica da ste osnivač foruma koji ima za cilj da animira intelektualce širom sveta da promišljaju i daju svoje ocene o Evropi danas. Kako oni ocenjuju EU?

Više od 10 godina vodim pomenuti forum, seminar koji se održava u Bukureštu i na kome su učešće uzele četiri evropske akademije – Belgijska kraljevska akademija, Kraljevska akademija Španije, Francuski institut koji objedinjuje sve akademije i, naravno Rumunska akademija.

Razmišljati o Evropi je inače misao Morena, čuvenog francuskog teoretičara, i za nezavisne intelektualce promišljanje na ovu temu je izazov. Zanimljivo da su svi učesnici antiglobalisti po koncepciji, slobodni mislioci koji se rado odazivaju. Na poslednjem seminaru reč su uzeli i bivši predsednik Ilijesku i predsednik Vlade u vreme velikog prevrata ili revolucije Petre Roman, kao i velike političke ličnosti koje nastupaju kao intelektualci.

Oni polaze od De Golove ideje da je Evropa skup nacija a ne regija. Zanimljivo je da Brisel podržava manjine a ne većine. Naš ministar prosvete je recimo u svom reformatorskom duhu doneo odluku da škola u Rumuniji gubi svoj status ako ima manje od 300 đaka, i učenici se odvoze u druga mesta, ali ukoliko postoji škola sa pet đaka pripadnika manjina, recimo Roma, ta škola opstaje. Koja je to, pitam se, demokratija. Takođe, pitam se kako je moguće da Brisel formuliše nastavni program koji ne obuhvata pisce istočne Evrope. U svom stavu nisam usamljen, ali i u Rumuniji ima intelektualaca kojima nacionalne kulture i mitovi nisu bitni. Kada je trebalo da uđemo u EU, čuli su se dosta glasni povici da nas nacionalni mitovi u tome sprečavaju.

Svake godine na pomenutom forumu formuliše se nova tema, ali većina se vezuje za položaj Evrope danas, pitanje identiteta, što nije politički korektno. Svake godine objavljuju se i zbornici.

Devedesetih godina bili ste na čelu kruga intelektualaca koji su, uprkos izolaciji u kojoj se Srbija našla, pružali veliku podršku našoj zemlji…

U to vreme saradnja je bila teška, mogu da kažem i opasna. Ministru kulture koji je 90-ih posetio Srbiju pretili su ostavkom. Mnogi pisci, pesnici i intelektualci pokušavali su da nađu način i pomognu svojim kolegama u Srbiji. Akademija nauka na čijem čelu sam bio izrazila je 1999. punu solidarnost sa Srbima u vreme NATO bombardovanja. To pismo podrške doneo sam u Srbiju i pročitao na javnom skupu.

[/restrictedarea]