Dr Srđa Trifković, istoričar – Vladajuća elita zapada je peta kolona džihada

Razgovarala Mirjana Raičević Tasić

Dr Srđa Trifković, američki publicista, istoričar i politički analitičar srpskog porekla, jedan je od najboljih poznavalaca islamizma i islamskog terorizma u svetskim razmerama. Autor je brojnih knjiga, među kojima su „Prorokov mač: Politički nekorektni vodič kroz islam – istorija, teologija i uticaj na svet“, „Pobediti džihad: Kako se rat protiv terorizma može dobiti uprkos nama samima“ i „Senka džihada“. Zbog svog iskustva i znanja, Srđa Trifković se nameće kao prvoklasni sagovornik na temu Islamske države i svetskog terorizma

U kojoj meri političke strukture sveta realno mogu da utiču na suzbijanje terorizma?

Da bi imale uticaja, ili da bi prepisale odgovarajuću terapiju, moraju prvo da postave dijagnozu. I tu je najveći problem. Naime, imamo sklonost vodećih elita Zapadne Evrope i Severne Amerike da stalno insistiraju na tome da su akti islamskog terorizma nekakva aberacija, odnosno odraz ne jednog autentično-islamskog tumačenja života i sveta već njegove sušte suprotnosti. Nažalost, kao što nas uči 14 vekova kontinuirane istorije, uvek je u krilu ortodoksnog islama postojala značajna i povremeno čak dominirajuća struja koja je propovedala egzistencijalni sukob između islama i neislama, između sveta vere (daraislam) i sveta rata (daraihab). To je bila jedna manihejska crno-bela vizija, koja je i dan-danas prisutna u znatnom segmentu islamskog sveta, i koja gleda na sve nevernike, pa bili oni hrišćani ili ateisti, budisti ili hinduisti, kao na ono drugo, kao na inherentno suprotstavljenu, i islamu inherentno neprijateljsku celinu. U tom kontekstu gledano, mi moramo da shvatimo da stalno povećanje islamske dijaspore u Zapadnoj Evropi, koja već broji na desetine miliona, niko ne zna tačno koliko, samo znači pogoršanje problema. Jer, kao što smo videli na primeru masakra u redakciji lista Šarli ebdo u januaru ove godine, i na primeru napada na voz Brisel–Pariz jesenas, kao i sa tragedijom u Parizu, Francuske službe bezbednosti nisu u stanju da odgovore takvim izazovima, a ovo nije samo bezbednosni, ovo je takođe i civilizacijski i demografski problem.

[restrictedarea]

Ima li razlike u tretiranju terorizma u zavisnosti na kojoj lokaciji, to jest u kom delu sveta se dogodi?

Apsolutno, to smo videli na primeru odbijanja predsednika Obame da uputi predsedniku Putinu izraze saučešća povodom pada ruskog aviona, za koji je u najkraćem roku sama obaveštajna služba rekla da je rezultat terorističke akcije. Štaviše, već pomenuti Šarli ebdo objavio je apsolutno bljutave karikature u vezi sa padom ruskog aviona: jednu su nazvali „intenziviranje ruskih vazdušnih napada na islamiste“, a na njoj vidite komade aviona i tela žrtava kako padaju sa neba i nekakve džihadiste koji beže da ih ovi ne pogode… Dakle, nisu sve žrtve jednake, i nisu svi napadači jednaki. Kada šiptarski teroristi izvedu akciju u Kumanovu, to se naziva međuetničkim sukobima u zapadnim medijima, a onda rezultira zahtevom za smenjivanje Gruevskog. Kada se pak desi Šarli ebdo, lansira se parola „Je suis Charlie“ i čitava Evropa i ceo svet treba da idu u nekakvoj povorci solidarnosti. Očigledno da je zapadni svet, a pre svega Sjedinjene Američke države, godinama pokušavao da se diferencira između dobrih i loših islamskih terorista, između naših i njihovih. To smo videli u najnovije vreme. Kada su Rusi počeli svoju vazdušnu akciju u Siriji 30. septembra, u vrlo kratkom roku su se Amerikanci vajkali da eto Rusi gađaju i pobunjenike protiv Bašara Esada, koji pak uživaju američku podršku. A onda je ispalo da je reč o Al Nusra frontu, sirijskom ogranku Al Kaide, znači najcrnjim, najtvrđim džihadistima, samo što nisu deo Islamske države nego njeni rivali.

Ta šizofrena sklonost ka pokušaju da se, s jedne strane, upravlja džihadistima, a s druge, da se protiv njih vodi borba kada nisu pokorni, ima svoje korene još u osamdesetim godinama u Avganistanu, kada su naoružavani talibani i Osama bin Laden pošto su se borili protiv Sovjeta. Kasnije, kada je taj duh izašao iz boce i pretvorio se u Frankenštajnovog monstruma, naravno da su imali problem. Ali ništa nisu naučili. To je evidentno na primeru pogibije američkog ambasadora DŽ. K. Stivensa u Libiji, u Bengaziju, koji je tamo otišao verujući da će biti svoj na svome, dolazio je među džihadiste kojima su Amerikanci ponudili Libiju na tacni, a nakon što je NATO krenuo u akciju protiv Gadafija, a videli smo kako se proveo.

Da li su mediji i svetsko javno mnjenje i vlasti na vreme ukazivali na opasnost od terorističkih napada i na njihove uzroke?

Nisu i neće to učiniti ni ubuduće iz prostog razloga što imaju pogrešnu ideološku postavku. Drugim rečima, mi stalno vidimo isti fenomen kada se dese teroristički napadi u Zapadnoj Evropi, bilo da je reč o Madridu ili Londonu, sa transportnim ciljevima, u Londonu podzemne železnice, u Madridu prigradske, ili u Parizu prošle zime Šarli ebdo. Znači, uvek je prva reakcija vladajuće elite da upozori na opasnost od ksenofobije i islamofobije među sopstvenim narodom. Dakle, veća je opasnost u percepciji vladajućih elita da će ti napadi biti, kako oni kažu, zloupotrebljeni od strane populista, kao što su navodno Marin le Pen ili Štrahe u Austriji, ili Gert Vilders u Holandiji, nego što im je opasnost napad kao takav. I oni i dalje na odustaju od svoje ideologije multikulturalizma, koja je doživela potpuni krah. Jer i pre trenutne imigrantske invazije, videli smo da u Evropi, u svim državama gde ima muslimanskih zajednica, postoji i potpuno isti obrazac ponašanja, bilo da je reč o Turcima u Nemačkoj, o Alžircima i Marokancima u Francuskoj, ili o Pakistancima u Engleskoj, ili pak o mešavini svih njih u zemljama Beneluksa i Skandinaviji. To je sledeće: formiraju se kompaktna geta, i u tim kompaktnim geto-naseljima praktično se sprovode pravila igre koja ne funkcionišu u drugim delovima dotične zemlje, stvaraju se zone zabranjenog pristupa za policiju i iz njih žitelji starosedeoci, bilo da je reč o Francuzima, Nemcima, Englezima, Skandinavcima ili Holanđanima, beže glavom bez obzira. Dakle, postoje već autonomne zone, u kojima je de fakto na snazi šerijatsko pravo, zabranjena je prodaja alkohola u prodavnicama, devojke moraju da nose hidžab na glavi, inače mogu da budu žrtve nasilja. Već sa tim upozorenjem, a videli smo 2006. godine nerede, pretežno u muslimanskim francuskim predgrađima, u kojima je učestvovalo na desetine hiljada mladih ljudi uzvikujući Alahu akbar, vidimo potpunu disfunkcionalnost te islamske dijaspore na savremenom zapadu, i svejedno se otvaraju dveri milionima novih, u ime nekakvog multikulturalizma i obaveze za solidarnošću. Nema se u vidu da je to, kao prvo: civilizacijski i demografski kolaps evropske civilizacije, a kao drugo: ogromna bezbednosna pretnja, sa kojom već sa sadašnjim brojem pripadnika te zajednice, francuski organi bezbednosti nisu u stanju da izađu na kraj. A tek možemo zamisliti šta će biti sa silnim džihadističkim pritajenim agentima spavačima, koji ulaze sa imigrantskim valom.

Činjenica da je upravo Francuska u savremenom dobu dala utočište hiljadama Arapa govori o tome da u zločinačkim aktima nema ni selekcije, ni milosti… Da li možemo očekivati da će terorizam nastaviti uzlaznom putanjom?

Apsolutno, zato što su stotine hiljada, a uskoro i milioni izbeglica, pretežno zapravo takozvane izbeglice, i to u stvari sa izbeglištvom veze nema. To su migranti, bilo ekonomski ili politički, koji sprovode (dobar deo njih) jasno artikulisan imigracioni džihad. Ne zaboravite, 75-80 odsto ovog migrantskog talasa čine mladi muškarci između 18 i 35 godina starosti, dobro odeveni, solventni, sa dži-pi-es koordinatama na svojim pametnim telefonima, i sa vrlo arogantnim odnosom prema takozvanoj zemlji utočišta, to jest zemljama u koje oni dolaze da budu svoji na svome. Ako je u toj navali i samo pet odsto iskusnih džihadista ili ovejanih veterana džihada od Avganistana preko Iraka i Sirije do Libije, i ako ove godine govorimo o nekih milion njih, to znači da će 50.000 džihadističkih veterana i spavača biti spremno na akcije od Stokholma do Gibraltara, od Dablina do Frankfurta. To je jeziva situacija sa kojom će stanovnici Evrope tek da se suoče u punoj meri kada, bojim se, bude suviše kasno da ih vrate.

Kada ste pisali knjigu „Senka džihada“ 2007. godine, da li ste mogli da pretpostavite dokle će džihadisti smeti da idu?

Mogao sam, čak sam i na to upozoravao. Jedino sam, moram da priznam, bio iznenađen tempom kojim se ubrzava istorija i kojim se moja predviđanja ispunjavaju, kao i idiotskom nesposobnošću vladajuće elite zapadnog sveta, a pre svega Zapadne Evrope, da shvate da su postali saučesnici neprijatelja sopstvenog naroda, i da su u ime ideoloških opsesija postali peta kolona džihada.

[/restrictedarea]