Crnjanski njim samim

„Miloš, Crnjanski“

Premijera drame o velikanu srpske književnosti u „Madlenianumu“

Piše Raško V. Jovanović

Pred gledaocima je odista dobar pozorišni tekst o piscu Seoba i Dnevnika o Čarnojeviću, o pesniku Sumatre i Lamenta nad Beogradom; to je i dirljiva drama o književniku emigrantu, koji, uprkos mnogim vlastitim nedoumicama, uspeva da se vrati u domovinu

Troje autora – Slavenka Milovanović, Ivana Vujić i Miloš Latinović – napisali su biografsku dramu, koja se približava tekstu namenjenom dokumentarnom pozorištu, o Milošu Crnjanskom, pesniku, romansijeru, dramatičaru, pripovedaču, esejisti, putopiscu i prevodiocu – velikanu srpske književnosti 20. veka. Dramu Miloš, Crnjanski autori su koncentrisali na poslednje razdoblje piščevog života, koje je jednim delom proveo kao izbeglica u Londonu, da bi se sa suprugom Vidom Ružić 1965. vratio u Beograd, gde je i preminuo 1977. godine. Međutim, nisu zanemarili ni piščevu mladost, pa se naporedo sa glavnim tokom u kojem se uglavnom pojavljuju Vida i Miloš Crnjanski, povremeno mogu gledati i prizori kada su ličnosti mlade. Tekst je vešto komponovan uz korišćenje fragmenata iz književnih  dela, intervjua, izjava i prepiske Crnjanskog, ali i odlomaka iz tekstova drugih autora, kao što je slučaj sa pričom o Milošu iz pera Miroslava Josića Višnjića. Rečju, gledali smo odista dobar pozorišni tekst o piscu Seoba i Dnevnika o Čarnojeviću i pesniku Sumatre i Lamenta nad Beogradom, dirljivu dramu o književniku emigrantu, koji je, uprkos mnogim vlastitim nedoumicama, uspeo da se vrati u domovinu. Upravo taj proces, kao i neki prizori iz života u Beogradu, privukli su pažnju gledalaca na predstavi, koju je majstorski režirala Ivana Vujić. Odlučivši se da glumci i gledaoci budu zajedno na Velikoj sceni „Madlenianuma“, načinila je pravi potez i ovu biografsku dramu dovela u intimni kamerni okvir. Ako su pisci tekst komada Miloš, Crnjanski izgradili poštujući neke osnovne premise postdramskog teatra, onda je rediteljka, u saradnji sa scenografom Kostom Bunuševcem, na veoma inventivan način sazdala impozantnu i kompletno postmodernu predstavu sa više tokova.

[restrictedarea]

Glavni tok smestila je u scenu kutiju, zapravo to je soba najpre u emigrantskom stanu u Londonu, potom, isto tako skromna, u stanu u Ulici Maršala Tolbuhina na beogradskoj Čuburi, dok se drugi tok, čine ga prizori iz mladosti, izvodi pored. Na prostoru ispred „kutije“ nižu se masovne, uglavnom plesne scene ili one u pokretu. Na velikom platnu imamo različite video-projekcije. Veliki smisao za teatralizaciju ispoljila je Ivana Vujić i na ovoj predstavi obogaćenoj različitim dešavanjima. Posebno su zanimljive ličnosti što ih otelotvoruje na sceni Jelena Graovac kao Alek Braun, Ivo Vejvoda, Maturant, vodič kroz London i stanove. Na sceni se pojavio i pas Aleka Brauna. Još veći zadatak uspešno je uz odgovarajuće transformacije rešavao Nebojša Kundačina kao Ivo Andrić, Prvi engleski gospodin, Kritičar, Marko Car, Prvi gospodin iz emigrantske organizacije i Mašinovođa.

Danica Maksimović i Tihomir Stanić bili su savršeno uverljivi kao bračni par Crnjanski. Načinili su pravi podvig. Tihomir Stanić je svoju veliku ulogu tumačio sa istinskim angažmanom što će reći predano i veoma nijansirano. Umeo je da dočara sve promene raspoloženja Crnjanskog, njegove neverice i nedoumice, dileme i neodlučnosti, ali je, isto tako, vrlo suptilno izražavao privrženost i ljubav prema supruzi Vidi. U mnogobrojnim dijaloškim scenama delikatno je vodio konverzaciju čak i onda kada je ona dobijala nervozan tok, dok je odličnom dikcijom kazivao stihove, što je davalo posebnu boju ovoj predstavi. Danica Maksimović zračila je i ispunjavala scenu prelepom pojavom i u ulozi Vide Crnjanski bila je činilac koji je diskretnim izrazom unosio razumnu ravnotežu u tok čitavog zbivanja. Sedeći za šivaćom mašinom ili krećući se i pomažući Crnjanskom dok leži bolestan, izražavala je veliku povezanost sa životnim partnerom. Gledali smo na sceni zaista skladan par: pozorište je u ovom slučaju bilo lepa i istinita slika života. Joakim Tasić i Milena Radulović bili su mladi Miloš Crnjanski i Vida Ružić. Elegantnim pokretima i plesom prikazali su mladost neposredno i šarmantno.

Najzad, recimo da je cela predstava na savremen način oživljavala atmosferu dve minule epohe – jednu, prvih decenija 20. veka i, drugu, koja obuhvata šezdesete i sedamdesete godine tog stoleća. Naravno, to je postignuto pre svega glumačkim sredstvima; ali plesne scene i prizori teatra pokreta u koreografiji Isidore Stanišić, uz određene scenske efekte, znatno su doprineli teatralnom oživljavanju sveukupnog događanja u postmodernom stilu, što je ovom izvođenju dalo posebno obeležje. Kostim Svetlane Volic, kao i video-materijal, znatno su doprineli autentičnoj boji i živopisnosti scenske slike formirane uz funkcionalan i efektan dizajn svetla Srđana Jovanovića. Muzički pasaži u živom izvođenju na violi Gorjane Stoiljković predstavljali su fini kontrast snimljenom zvuku.

[/restrictedarea]

PISCI
Slavenka Milovanović, Ivana Vujić, Miloš Latinović
POZORIŠTE
Opera i teatar „Madlenianum“
– Velika scena
DATUM PREMIJERE
7. novembar 2015.
REŽIJA
Ivana Vujić
DRAMATURG
Slavenka Milovanović
SCENOGRAF
Kosta Bunuševac
KOSTIMOGRAF
I VIDEO-MATERIJAL
Svetlana Volic