Zašto je Vučić progovorio ruski?

Piše Nikola Vrzić

Hoće li Rusija, sasvim neočekivano i na granici spektakularnog, naoružati Srbiju kako bi se Srbija odbranila od svog NATO okruženja, i kako će na sve to reagovati naši evroatlantski, NATO partneri?

Kada je 2008. godine osnivana Srpska napredna stranka, američke diplomate bile su prijatno iznenađene – ostalo je to zabeleženo u diplomatskoj depeši 08BELGRADE1108, koju je razotkrio Vikiliks – kada je tadašnji predsednik SNS-a Tomislav Nikolić sa njima odjedanput progovorio na engleskom jeziku. „Nikolić je ranije odbijao da govori engleski sa stranim predstavnicima, i nikada nije javno pokazao da govori engleski“, komentarisao je zadovoljni predstavnik američke ambasade u ovoj depeši, pronalazeći (i) u ovom detalju znak da su bivši radikali zaista bivši, i da je njihov zaokret prema Zapadu stvaran. Ovog utorka u Moskvi premijer Srbije Aleksandar Vučić – predvodio je veliku srpsku političko-privrednu delegaciju u trodnevnoj poseti Rusiji koja „nije redovna poseta. Nije uobičajena, nije jedna iz niza sličnih“, kako ju je najavio, i to sa dobrim razlogom, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin – sastavši se sa svojim ruskim kolegom Dmitrijem Medvedevim, progovorio je ruski, i to, Medvedevljevim rečima, „blistavo“. Kakav se znak krije u tome što predvodnik Srbije na njenom putu u zapadne integracije iznenada progovara ruski? I to u momentu u kome se Zapad i Rusija razilaze sve više, u momentu u kome Srbija sve više mora da se osloni na Rusiju kako bi se zaštitila od njenih i naših zapadnih prijatelja. Ali sve i ako nije reč o znaku kakav željno iščekuju svi koji se onom Nikolićevom znaku nisu obradovali poput američkog diplomate, već samo o kurtoaznom gestu u koji ne treba učitavati ništa više od toga, nesumnjivo je prijatnije slušati Vučića na ruskom negoli Nikolića na engleskom.

[restrictedarea]

ISTORIJSKA POSETA

Znak ili kurtoazija, tek, ostaje činjenica da ovonedeljnu Vučićevu posetu Rusiji ambasador Čepurin jeste najavio veoma pompezno. Pri čemu se mora imati u vidu i da je svima, koji su sa ambasadorom imali priliku da razgovaraju, posle razgovora ostao utisak o njegovoj diplomatskoj suzdržanosti i odmerenosti, bez imalo iskazane sklonosti ka spektaklu i pompeznoj buci. Što će reći da onakvu njegovu najavu treba shvatiti i te kako ozbiljno.

Zašto, dakle, Vučićeva poseta Rusiji „nije redovna poseta. Nije uobičajena, nije jedna iz niza sličnih“, i, štaviše, „nije redovna čak ni u kontekstu davnih prijateljskih odnosa naših naroda“, kako je i dodatno naglasio ambasador Čepurin u razgovoru za „Sputnjik“?

Jeste ova poseta srpske delegacije nešto duža nego što je uobičajeno – tri dana zvaničnih razgovora, sastanaka i propratnih manifestacija – i jeste Vučić sa sobom na put poveo i brojnu delegaciju srpskih ministara i privrednika – osam ministara i predstavnici 120 srpskih kompanija – što sve zajedno govori da bi konkretnih rezultata ove posete stvarno moralo da bude, ali neće biti da baš u tim potencijalnim poslovima, koji su sa ruskog stanovišta ipak sitni, leži onako istorijski karakter posete kako ga je Čepurin najavio. Mora da u svemu tome, naime, postoji i nešto kudikamo ozbiljnije. Šta?

Pravac kojim će imati da pođe srpsko-ruska saradnja – a taj bi novi pravac zaista zaslužio da bude nazvan istorijskim – možda je nagovešten pre dvadesetak dana, 10. oktobra, kada je Dmitrij Rogozin obavestio šefa srpske diplomatije Ivicu Dačića da ga je, na mesto Aleksandra Novaka, premijer Medvedev imenovao za kopredsednika srpsko-ruske međuvladine komisije za trgovinsko-ekonomsku saradnju, posle čega je Rogozin momentalno najavio „unapređivanje saradnje između dve bratske zemlje“. Simpatičan detalj u vezi s ovim imenovanjem sastoji se u tome što se Rogozin nalazi na spisku ruskih zvaničnika koji su stavljeni pod sankcije Evropske unije a Srbija je (kao što znamo) na putu za EU, no za ovu priču značajnijim se čini to što je ministra energetike (Novaka) u ovom zaduženju da sarađuje sa Srbijom zamenio potpredsednik ruske vlade u čijoj je nadležnosti ruska vojna industrija. Dačić i Rogozin sastali su se u Moskvi ovog ponedeljka, uoči Vučićevog dolaska, i zatim ponovo, prema pisanju ruskih medija, dva dana kasnije, ove srede, kako bi razmotrili „niz pitanja o saradnji u odbrambeno-industrijskoj sferi“.

VOJNA SARADNJA

A u međuvremenu je, u utorak nakon spomenutog sastanka Vučića i Medvedeva na kome je Vučić progovorio ruski, potpisano nekoliko dokumenata, među kojima i dva za koje se može osnovano posumnjati da su, da tako kažemo, izašli ispod Rogozinovog šinjela. Prema saopštenju Vlade Srbije, „predstavnici ruske Federalne službe za vojnotehničku saradnju potpisali su memorandum sa Ministarstvom odbrane Vlade Srbije“, a potpisan je i „Sporazum o zajedničkoj zaštiti intelektualne svojine u okviru bilateralne vojnotehničke saradnje“.

Reč je, dakle, o vojnoj saradnji Srbije i Rusije. I kao da postaje jasnije na šta je ambasador Čepurin mislio kada je, onako pompezno najavljujući Vučićevu posetu Rusiji, rekao i da oni koji se „usuđuju (sebe) nazvati ’partnerima i prijateljima’ Srbije (…) poštuju interese onih koji su snažni u ekonomskom i vojnom smislu. Koji imaju čvrstu kičmu. Ostale, po pravilu, ponižavaju i gaze. Očigledno je da su dva glavna prioriteta za Srbiju očuvanje suvereniteta i dosledan socijalno-ekonomski razvoj, poboljšanje života ljudi“.

Ruski mediji, pozivajući se na svoje izvore u ruskoj vladi, donose nešto više detalja, pri čemu slične informacije prenose i liberalni „Komersant“ i prokremaljski „Vzgljad“. „Komersant“, citirajući svoj izvor („viši zvaničnik u Vladi Ruske Federacije“), objašnjava da će prvi od potpisanih ugovora, onaj što ga je s ruske strane potpisala Federalna služba za vojnotehničku saradnju a sa naše Ministarstvo odbrane, „značajno ojačati isporuke oružja Beogradu“, dok je drugi, sporazum o zaštiti intelektualne svojine, po svoj prilici komplementaran prvom, budući da Rusiji daje ekskluzivno pravo održavanja vojne opreme koju od nje Srbija bude kupila. „Vzgljad“ donosi više detalja. Samohodne haubice „nora“ biće postavljene na „Kamazove“ šasije, višenamensko oklopno vozilo „Lazar 2“ biće naoružano ruskim topom 2A42, rusko-srpska vojna saradnja doneće Srbiji i (nespecifikovane) raketne odbrambene sisteme, snabdevanje srpske vojske biće fokusirano na ruske sisteme naoružanja i rezervne delove, a Srbija će, tvrdi „Vzgljad“, dobiti i desetak transportnih helikoptera, ali i – važna novost – nekoliko borbenih helikoptera. Sve u svemu, kako konstatuje „Vzgljad“, glavna svrha posete srpske državne delegacije bilo je potpisivanje vojnih ugovora koji su „bez presedana po svom obimu i sadržini. Njihovo potpisivanje je senzacija“, i to senzacija koja je „uporediva samo sa isporukama S-300 (raketnih sistema) Iranu“. „Ugovor, koji je Vučić doneo sa sobom, uključuje gotovo kompletno opremanje Vojske Srbije po ruskim standardima“, tvrdi „Vzgljad“ pomalo euforično.

Ali sagledajmo i nesporne činjenice. Dva ugovora u vezi s vojnim pitanjima jesu potpisana. Oni zaista predviđaju i nabavku oružja iz Rusije; ovo je, uostalom, u sredu potvrdio i premijer Vučić, najavljujući da će srpsko-ruska vojna saradnja ići na dva koloseka, i direktnom kupovinom ruskog naoružanja, i proizvodnjom u Srbiji u saradnji s Rusijom. Ostaje, dakle, samo pitanje obima opremanja naše vojske ruskim naoružanjem, koje zasad ostaje bez preciznog odgovora, ali on bi ionako, po prirodi tih stvari, morao da bude vojna tajna.

 

RUSKA ZAŠTITA OD NATO ORUŽJA

A nesporno je i još nešto. Ako je, naime, Vučić bio neodređen kada je u utorak ocenio da „neko ulaže mnogo napora“ da bi destabilizovao Zapadni Balkan, ali da neće da kaže ko je taj ko ga destabilizuje („Što bih ja o tome govorio javno, ne pada mi na pamet, dovoljno je da ja znam i da vlada zna i da preduzima korake.“), do srede već nije uspeo da izdrži pa je progovorio i sasvim javno, i jasno: „Ako pitaju šta će nam sve to, neka postave pitanje šta će to nekima u okruženju, kada su svuda okruženi NATO zemljama, a samo jedna nije, a to je Srbija.“ I još, da ne bude baš nikakve zabune: „A sutra ćete da me pitate, u nekoj drugoj konstelaciji snaga u svetu, šta si uradio da zaštitiš svoju zemlju? Nećemo da nabavljamo oružje koje je, nazovimo ga takvim, ofanzivno, ali moramo da zaštitimo svoju teritoriju.“

Dakle: ne samo da će se Vojska Srbije opremiti ruskim oružjem nego će se ovim ruskim oružjem štititi od NATO oružja u svom okruženju. Biće da Čepurin zbilja nije govorio u prazno; nije nemoguće da prisustvujemo početku istorijskog veleobrta geopolitičkih odnosa na Zapadnom Balkanu.

Ali sagledajmo čitavu situaciju i iz ugla naših zapadnih prijatelja. Evropska unija je, na nagovor Sjedinjenih Američkih Država, Rusiji uvela sankcije (priznao je to, javno, prošle godine potpredsednik SAD Džozef Bajden), i isto traži i od Srbije, kao zemlje koja je (formalno) započela pregovore o (eventualnom) priključenju Evropskoj uniji. Dnevni list „Blic“, kome treba verovati kada prenosi naloge onih prijatelja sa Zapada zato što i sam saučestvuje u prenošenju tih naloga, pre dve nedelje je ustvrdio: „EU će tražiti da se Srbija politički odrekne Rusije! Uvođenje sankcija Moskvi biće uslov za napredak u pregovorima o pristupanju.“ Ovo saznaje „Blic“ iz zapadnih diplomatskih krugova u Beogradu… Da bi se u pregovorima sa EU otvorilo Poglavlje 31 o spoljnoj politici, vlada u Beogradu će morati u mnogo većoj meri nego do sada da uskladi svoje ponašanje s Briselom. To, kažu naši sagovornici, znači jednostavno – Srbija mora da se prikloni evropskim sankcijama Rusiji. Kako „Blic“ prenosi, „odbijanje Beograda da se pridruži sankcijama biće kritikovano i u Izveštaju o napretku Srbije ka EU, koji će Evropska komisija objaviti ovog meseca.“ Javno potvrđujući pisanje „Blica“, i britanski ambasador u Beogradu Denis Kif u ponedeljak na B92 govori o EU pritisku da Srbija uvede sankcije Rusiji: „Srbija je na putu ka EU, a to znači i usklađivanje sa njenom spoljnom politikom… O tome (o uvođenju sankcija Rusiji) i dalje razgovaramo.“ Odgovor Srbije? Ne samo da je Vučić još jednom u Moskvi ponovio da Srbija Rusiji sankcije uvoditi neće već je, kako rekosmo, na put sa sobom poveo i onoliku privrednu delegaciju kako bi privredna saradnja bila unapređena što više, potpisan je i ugovor o dupliranju kapaciteta skladišta gasa u Banatskom dvoru, što bi trebalo da nam osigura energetsku bezbednost. Čitaoci „Pečata“ će u petak, kada ovaj broj bude na kioscima, znati i ono što ne znamo u sredu uveče kada ovaj tekst nastaje, a to je ishod sastanka Aleksandra Vučića i Vladimira Putina koji bi takođe trebalo da bude krunisan i daljim, konkretnim produbljivanjem saradnje Srbije i Rusije. Onima koji nam uporno nalažu da samoubilački prekinemo veze s Rusima to zasigurno neće biti po volji. Što će reći da je već i ova dimenzija Vučićeve posete Moskvi dovoljna da na evroatlantskom Zapadu izazove veliko nezadovoljstvo, s lepim potencijalom da i dodatno uspori štetne EU integracije, štetne već i zato što zahtevaju spomenuto uvođenje sankcija Rusiji, a štetne, sve i da nikakvih sankcija nema i da ih nikada nije ni bilo, i zato što od nas zahtevaju da se odreknemo sporazuma o bescarinskom izvozu naše robe u Rusiju.

A povrh ovoga, tu je i ona dodatna, uistinu, glavna vrednost proistekla iz Vučićevog trodnevnog boravka u Rusiji: rusko oružje za srpsku vojsku. Imajući u vidu da je sva dosadašnja reforma naše vojske za cilj zapravo imala da „obezbedi vojnu orijentaciju i stav koji će biti u našem interesu“ (američka diplomatska depeša 06BELGRADE842), a da se američki interes svodi na potpuno izbacivanje Rusije sa „mekanog stomaka Evrope“, Balkana – otuda i težnja da nas sve uvuku u EU i NATO integracije, otuda miniranje „Južnog toka“ o čemu kristalno jasno svedoči čitav niz američkih depeša koje je obelodanio Vikiliks, otuda najzad i zahtevi da Rusiji uvedemo sankcije, ali, delom, i zahtevi da sami priznamo Kosovo jer ćemo tako, kako nam je to svojevremeno objasnio Džejms Ker-Lindzi, izgubiti potrebu za ruskom političkom zaštitom u Savetu bezbednosti, čime će i ruski uticaj na Srbiju biti smanjen – imajući dakle u vidu ovu potrebu Zapada, a pre svega Sjedinjenih Država, da oteraju Rusiju sa Balkana i iz Srbije, potrebu koja je pritom pojačana sukobom Sjedinjenih Država i Rusije, van svake je sumnje da su evroatlantski geostratezi pozeleneli od besa zbog dodatnog zbližavanja Beograda i Moskve koje je usledilo baš kada se zahteva njihov totalni razlaz. Uzmemo li u obzir i širi kontekst – a u tom kontekstu su i uslišena srpska molba Rusiji da uloži veto na britansku rezoluciju u Savetu bezbednosti o Srebrenici, i protivljenje ulasku Kosova u Unesko koje nam je Hilari Klinton još 2010. godine izričito zabranila, a protivimo se tome, ponovo, i uz pomoć Rusije – slika postaje potpunija. Umesto da bude potpuno izbačena, Rusija se vraća na Balkan, i to se na Balkan vraća zahvaljujući Srbiji, koja pokazuje ohrabrujuće simptome izmicanja uticaju Zapada…

ODGOVOR ZAPADA

Pitanje je, samo, šta tim povodom u Briselu, koji je sedište i NATO-a i EU, misle da učine. I, što je kudikamo važnije, šta su u stanju da (nam) učine.

Da će sedeti skrštenih ruku gledajući kako im i Balkan, u isto vreme kad i Bliski istok, klizi iz ruku, malo je verovatno. Poželeće, dakle, da to spreče i/ili makar da nam se osvete. To će učiniti destabilizacijom Srbije, ili destabilizacijom Aleksandra Vučića. Ovde analiza postaje zaista interesantna. Pokušaj destabilizacije Srbije – koji u teoriji nije naročito težak zadatak, tu su i Kosovo i Metohija, i jug Srbije, i Sandžak i naša klimava ekonomija da posluže svrsi – doveo bi međutim Sjedinjene Države i Evropsku uniju u novi sukob, budući da destabilizovanje Srbije Evropska unija, a pre svega Nemačka, u ovom trenutku ne želi ni najmanje. Razume se, ne zato što smo im iznenada i naročito prirasli srcu nego zato što smo im potrebni za rešavanje izbegličke krize dok im nova kriza, usred ove izbegličke, sada ni najmanje ne treba. Što se pak destabilizacije Aleksandra Vučića tiče, nje će sigurno biti, ali, opet, i to će morati da bude dozirano pažljivo. Kao što smo pisali u prošlom broju „Pečata“: samo Vučić može da im preda onoliko Kosova i Metohije koliko priželjkuju, i samo Vučić može da im na tacni isporuči Republiku Srpsku, i glavu Milorada Dodika pride. Nikoga drugoga ko bi sve to mogao da priredi Srbima, a da mu to prođe bez pobune, nema na vidiku. Vučića, dakle, sve i ako bi mogli, sad ne smeju da obaraju, mogu samo da pokušaju ga disciplinuju. Ali i to će morati pažljivo, jer preteraju li, u igru uskače ovaj novi faktor, Rusija, u čiji bi nežni zagrljaj, svojim preteranim pritiskom, Vučića mogli da gurnu snažnije nego što to može da im prija. Pri čemu se postavlja i pitanje koliko će uopšte, uz lom na Bliskom istoku, uz forsiranje sukoba sa Kinom i latentnu ukrajinsku krizu, o ekonomskoj da i ne govorimo, Zapad imati snage da se naročito pažljivo sada usredsredi i na Balkan. Drugim rečima, kockice su počele da se slažu kao što smo i priželjkivali, i oprezno najavljivali. Manevarskog prostora za lagani zaokret – nema potrebe za naglim – danas ima više nego ikada ranije. I taj je prostor utoliko veći što su Rusi, u Siriji, pokazali i da mogu i da hoće da priskoče u pomoć svom savezniku.

Znači li sve to da Aleksandar Vučić ipak nije progovorio ruski iz čiste kurtoazije?

[/restrictedarea]