Umete li da murmelujete?

Posle 49. Bitefa: BEZ ZNAČAJNIJIH PREDSTAVA I VEĆIH UMETNIČKIH UZBUĐENJA

Piše Raško V. Jovanović

Ovogodišnji Bitef nije prikazao nove tendencije pri izvođenju dela velikih klasika – manje ili više sve je bilo već viđeno, dok je izvođački nivo odigranih predstava retko nadilazio vode prosečnosti.

Zanimljivo je da su pojedine predstave od kojih se očekivalo da će publiku zaokupiti atraktivnim scenskim čitanjem poznatih dela klasika, kao što je to bio slučaj sa „Mrtvim dušama“ u izvođenju Gogoljevog centra iz Moskve i režiji Kirila Serebrenikova, donekle razočarale, budući da smo videli jednu predstavu koja se približavala teatru pokreta, pa čak i neku vrstu klovnijade na sceni. Naime, uz mnogo vike i trke na pozornici, uz upotrebu maski, kao i karakterističnih kostima, tako da je većina glumaca podsećala na sve drugo samo ne na ličnosti ruskog podneblja, s tim što su svi glumci igrali više uloga, pa su se zemljoposednici lako pretvarali u starce, decu, seoske pijance, konje ili pse, što je gledaoce često dovodilo u zabunu, gledali smo gogoljevski svet svevremene Rusije iz čijeg začaranoga kruga Čičikov ne može da iziđe. Ako je ovo na neki način bila klovnijada, i to uprkos svemu katkad i dosadna, onda smo na predstavi „Diskretni šarm marksizma“ mogli videti performans u vidu večere. Naime, kao neka vrsta hrane za misli, na sceni je izveden performans na kojem se čitaju fragmenti marksističkih tekstova o klasnoj borbi i revoluciji uz večeru od šest različitih jela. Sve to je osmislio i režirao Bojan Đorđev sa ansamblima DasArt iz Amsterdama i Teorija koja hoda iz Beograda. Ova predstava, koja na gledaoce nije ostavila neki poseban utisak, potrajala je čitava dva sata, što je bilo svakako predugo, i pored toga što se reditelj potrudio da izvođenje, uz korišćenje improvizacija i čitavog arsenala efekata postmodernog pozorišta, učini što zanimljivijim. Nešto slično događalo se i na predstavi Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu „Mi smo kraljevi a ne ljudi“, koja nije ništa drugo do formalno istraživanje scenskog pokreta i jezika, a cilj joj je da se ispita šta se dešava sa pozorištem kada jezik prestanemo da tretiramo kao središnje referentno mesto. Reditelj i koreograf Matija Ferlin koristi se pokretom kao sredstvom ravnopravnim jeziku, a u ovom projektu uzima jezik dece predškolskog i školskog uzrasta, dečje misli i rečenice različitih tematskih preokupacija – od stvaranja sveta, velikih tema i strahova do svakodnevnih sitnica, dok i sam sadržaj krivuda kroz ozbiljne i komične lucidnosti malenih autora, vodeći nas kroz život kakvog smo ga jednostavno razumeli nekad. Takve teme autor prikazuje kroz prizmu pokreta, čime oblikuje jedan specifični izvođački svet, koji izmiče logici sveta na koji smo, kao odrasli, navikli, stvarajući nežnu predstavu iz koje svako u publici kao dete čita svoju priču. Valjda zbog polazne ideje da je pokret mogućna zamena govora, koja se, naravno, ne može prihvatiti kao neka nova tendencija u teatarskom izrazu, ova predstava nagrađena je od strane stručnog žirija na ovogodišnjem Bitefu, kao i izvođenje monodrame „Zbogom“ autora i reditelja Džonatana Kapdevijela, koji je o svojoj nameri napisao i ovo: „Moj cilj u predstavi ‚Zbogom‘ bio je da napravim autoportret od smese pevanog materijala i imitacije. Inspirisan stilom autofikcije – nekom vrstom ispovednog dokumentarca koji ističe lutanja lika između stvarnog života i fantazije – napisao sam ovu predstavu na osnovu pesama i razgovora, koji, veoma nalik privatnim zapisima, evociraju korene i porodicu. (…) Ambivalentan lik koji tumačim koleba se između gracioznosti i smrtnosti. Transvestizam mi omogućava da obradim pojam samoće, a da istovremeno prenesem delikatnost i osećajnost. Samoća je vidljiva: tužna i setna, ali nikad tragična. Želim da radim na nostalgiji stvari kako bih priznao ključno sećanje na identitet iz detinjstva ili adolescencije; na nostalgiji za jučerašnjim hitovima koji su obeležili moju prošlost i nastavljaju da odjekuju i danas… Želim da razgorim uspomene i podstaknem sećanja gledalaca.“ Bez okolišenja trebalo bi reći da se na ovoj predstavi sve autorove namere nisu ostvarile, uprkos činjenici da je to bilo jedno korektno izvođenje, koje je, zahvaljujući muzici, jedva izmicalo monotoniji, pa je verovatno zbog toga i nagrađeno. Retrospekcija sećanja svakako nije, niti može biti neka nova tendencija.

[restrictedarea]

Predstavu Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada po poznatoj Tolstojevoj noveli „Smrt Ivana Iljiča“ zamislio je reditelj Tomi Janežič kao kolektivno čitanje toga dela, pri čemu bi gledaoci trebalo da sa glumcima učestvuju u samom izvođenju i zato će u jednom momentu pozvati okupljenu publiku da glasno čita pasaže pripovetke projektovane na video-bimu, ne bi li se svi podsetili vremena kada su i sami bili slušaoci tuđih čitanja ili je pak neko njih slušao kako čitaju. Janežič smatra da na taj način čitanje postaje sastavni deo teatarskoga izraza, ali i prilika za preispitivanje ličnog razumevanja sadržaja onoga što se čita. Čitanje – naglas ili u sebi – posebna je vrsta aktivnosti budući da uključuje posmatrača u radnju i omogućuje mu da neposrednije doživi intimnu dramu Ivana Iljiča, te postaje činilac oneobičavanja sa stanovišta ruskog formalizma, ali i brehtovskog postupka ostvarivanja distance. Na predstavi koja je potrajala (istina sa dve pauze) puna četiri časa, Janežič, uprkos što nas sam naslov navodi na temu smrti, raspravlja o pitanju života, koje, istina, pokreće i sam Tolstoj. To je pitanje – kako živeti u skladu sa sobom i šta zapravo daje smisao našem životu. Svestan da ne može dati sveobuhvatni odgovor na to pitanje, reditelj nastoji bar da ga dotakne bez ikakvih pozorišnih dopuna i sazda scensku optužbu protiv jalovosti života glavnoga junaka donekle na način postmoderne drame i teatra. Zato je pristupanjem čitanju Tolstojeve novele pribegao radiofonskom izrazu. Dabome, taj postupak ne podrazumeva toliko trajanje izvođenja i upravo je to bio jedan nesporazum, koji je uslovio iskušavanje strpljivosti publike. Da je predstava bila na mnogo mesta sažetija njen scenski efekt bio bi bolje artikulisan i u tom smislu znatno prihvatljiviji za auditorijum.

Predstava „Common ground“, u izvođenju teatra „Maksim Gorki“ iz Berlina i režiji Jael Ronen, skoro na dokumentaristički, ali i duhovit način oživela je sudbine uglavnom sarajevskih mladića odbeglih zbog rata devedesetih godina u Nemačku. O predstavi „Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“ Zlatka Pakovića u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, pisali smo povodom izvođenja na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. Zaključujući ovaj pregled glavnog programa 49. Bitefa moramo reći da su i ove godine nove tendencije bile zagubljene u pokušajima pojedinih predstava, koje se u izvođačkom pogledu nisu udaljavale od prosečnog nivoa. Rečju, 49. Bitef protekao je bez značajnijih predstava i znatnijih umetničkih uzbuđenja. Čak i naslov „Kompleks Ristić“, koji je izazvao najveće zanimanje publike, mogao je samo razočarati.

„KOMPLEKS RISTIĆ“

Odvratno za gledanje

Zbog čega sve ova predstava i njena najavljena „rekontekstualizacija“ imaju malo veze sa Ristićevim pozorištem

Ovaj projekat iniciralo je Slovensko mladinsko gledališče u Ljubljani povodom šezdesetogodišnjice svoga postojanja. Zato predstava „Kompleks Ristić“ nije ništa drugo do pokušaj podsećanja na delovanje ovog umetnika u tom teatru, i to na način na koji je on scenski delovao. Čitava ova predstava izgledala je otprilike ovako. Najpre se pojavljuje glumica obučena u venčanicu što je dezenirana kao nekadašnja jugoslovenska zastava sa petokrakom zvezdom u sredini, sa belim velom nakićenim sitnim ružinim pupoljcima preko glave, ponosno se krećući na sceni i žustro se penjući sa jednog na drugi sto uz pratnju partnera od kojih će jedan na najvišem postolju voditi ljubav sa njom. Sve se događa bez reči, uz smenu poljubaca i strasnog milovanja. Iz daleka dopiru stihovi čuvene pesme italijanskih partizana koju su pevali tokom Drugog svetskog rata „Bela, ćao“. Stolovi nisu zastrti stolnjacima, već su na njihovim daskama ispisana latinicom slova, čijim spajanjem nastaje reč Ristić. Na sceni će se potom nizati različiti prizori, koji asociraju na predstave Ljubiše Ristića što ih je režirao u Slovenskom mladinskom gledališču, pored ostalog to su „Misa u a-molu“, „Resničnost“ i „Levijatan“. Oliver Frljić ostaje veran vlastitom stilu i maniru, pa ćemo u jednom momentu gledati kako šestorica glumaca i jedna glumica uriniraju po plohi na kojoj je grubim potezima iscrtana mapa Jugoslavije. Bilo je još prizora koji su budili sećanja na pojedina zbivanja u negdašnjoj državi što se raspala zahvaljujući nesporazumima među njenim republikama izazvanim na nacionalističkoj osnovi, ali ova predstava nikako nije celovitije odražavala stil i rediteljski rukopis, niti pak estetiku Ljubiše Ristića. A „Kompleks Ristić“, kako piše u katalogu, zasnovan je na probi rekontekstualizacije ne samo Ristićevih predstava u Slovenskom mladinskom gledališču, nego i idejne osnove njegovog KPGT-a, svojevrsnog federativnog, jugoslovenskog teatra permanentne revolucije. Predstava koju smo videli, možda, rekontekstualizovala je ono prvo, dok ovo drugo ostalo je kao pusta želja, budući da Frljić nije odustao od svoga metoda u pokušaju scenske prezentacije Ristićevog umetničkog postupka, koji još živi u sećanjima mnogih što su ga gledali u brojnim predstavama koje su obeležile pozorišni život negdašnje Jugoslavije od početka sedamdesetih godina, pa do kraja prošlog veka. Dovoljno je najpre podsetiti se njegove predstave Fejdoove „Bube u uhu“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koju je nedavno ponovio na sceni KPGT-a, ali i naslova kao što su „Igrajte tumor u glavi“ i „Oslobođenje Skoplja“ Dušana Jovanovića, „Misa u a-molu“ Danila Kiša, „1918“ Miroslava Krleže ili „Cement“ Hajnera Milera i drugih. Iako se usmerio prvenstveno na Ristićevu saradnju sa Slovenskim mladinskim gledališčem, Frljić, kako smo videli, nije mogao a da u realizaciji ovog projekta ne zađe u tok vremena i ne obuhvati umetničko delanje Ristićevo u kulturno-političkom pokretu KPGT i vremenski dođe do raspada Jugoslavije. Kako se i moglo očekivati, Frljić i u projektu „Kompleks Ristić“, koji je zasnovao možda najtemeljnije u odnosu na slična svoja dosadašnja ostvarenja, postupa pamfletistički u pristupu i obradi materije, proizvoljno odabirajući sredstva teatarskoga izraza koja nikako ne pripadaju Ristićevom teatru, pritom pokušavajući da na takav način oživi ne samo pozorište znamenitog reditelja nego i čitavu epohu. Nevolja je što tada ova predstava počinje da ima prazan hod i postaje delimično nejasna, jer je neartikulisana i najčešće odvratna za gledanje: trebalo bi se samo podsetiti kolektivnog uriniranja na sceni ili lizanja šećera u prahu pokupljenog sa tla (šta sve glumci ne moraju činiti!) i shvatiti koliko ova „rekontekstualizacija“ ima malo veze sa Ristićevim pozorištem. Uistinu – Ljubiša Ristić i njegov KPGT ne zaslužuju ovakav scenski postupak, tako da je Frljićeva predstava imala i veoma suzdržan prijem u gledalištu, naročito na generalnoj probi i prilikom prvog prikazivanja na Bitefu. I ostala jedno neispunjeno očekivanje sa programa ovogodišnjeg Bitefa.

„KOMPLEKS RISTIĆ“

PISAC Oliver Frljić

POZORIŠTA „Slovensko mladinsko gledališče“, Ljubljana, „Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca“, Rijeka,

„Bitef“, Beograd i MOT, Skoplje

DATUM PREDSTAVE 21. septembar 2015.

DVORANA PRIKAZIVANJA „Bitef-teatar“

REŽIJA Oliver Frljić

DRAMATURGIJA Goran Injac, Tomaž Toporišić

DRAMATURŠKO-ISTRAŽIVAČKI TIM Olga Dimitrijević, Ana Vilenica, Nina Gojić,

Rok Fevar, Tomaž Toporišić, Goran Injac

[/restrictedarea]