U boj, u boj, u boj…

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Konzervativni vrh u Velikoj Britaniji izvlači na položaje duge cevi i najavljuje žestok obračun s domaćim i stranim neprijateljima „nacionalne bezbednosti“ – Putinom u Kremlju, „lošim“ džihadistima u Siriji i u Iraku i „unutrašnjim naprijateljem“, liderom Laburističke partije

Grčki mitski junak, hrabri i nepobedivi Ajak, ovih dana je na Temzi pominjan i slavljen, ali u vidu „čuda neviđenog“ – istoimenog tenka britanske armije. Britanski Ajaks treba da plaši i opominje svakog ko bi se odvažio da ugrozi nacionalnu bezbednost Ujedinjenog Kraljevstva. Ovaj oklopni „strah i trepet“ predstavila je javnosti vojna komanda na velikom Međunarodnom sajmu oružja u Londonu. Ajaks treba da zameni svoje vremešne prethodnike; imaće daleko veću vatrenu moć, bolje će se kretati, lakše podnositi udare i bolje manevrisati od prethodnika starih 45 godina. U stvari, Ajaks će biti deo nove serije oklopnih vozila od kojih svaka (serija) nosi ime iz mitologije.

 

OBJAVA RATA SA GOVORNICE U MANČESTERU

Britanski deo kompanije Dženeral dinamiks nije bez razloga ovako krstio novi tenk koji će se pak pojaviti u pet varijanti – svaka sa različitim oklopom i specijalnom borbenom namenom. Domaći deo Dženeral dinamiksa, američke kompanije za svemirska vozila, naručio je prošle godine, po ceni od 3,5 milijarde funti, 589 Ajaksa za Armiju Njenog kraljevstva, od čega će njih 245 biti bez tradicionalne oklopne kupole.

Slučajnost ili ne (izbori se bliže), na Ostrvu se pojavila priča o Ajaksu paralelno sa održavanjem godišnje konferencije vladajuće Konzervativne partije, na kojoj su – zanimljiva koincidencija – pokliči: „U boj, u boj“ zaglušili sve ostale razmatrane teme.

[restrictedarea]

Šef diplomatije Filip Hamond imao je, tako, svoj momenat slave na konferencijskom podijumu koji je, u toku njegovog govora, a uzet sa nešto metafore, više ukazivao na topovsku cev Ajaksa nego na akademsku tribinu. Šef Forin ofisa je, praćen čestim ustajanjem na noge cele sale ispunjene konzervativnim saborcima, predočio naciji tri najveća državna neprijatelja koji, sada i u neposrednoj budućnosti, prete bezbednosti Ujedinjenog Kraljevstva. Ne zna se ko je iz te trojke veći satana i crnji gavran – Vladimir Putin u Kremlju, Islamska država na Bliskom istoku ili „domaći izdajnik“ u Londonu u liku Džeremija Korbina, novog lidera opozicione Laburističke partije?

Ako je Vladimir Putin u Kremlju (eventualno) pomislio da u trenutnoj uobrazilji Vajthola nije baš Veliki Sotona, vreme mu je da se preispita. Putin je „agresor“ i zato ga treba zauzdati. U tom cilju „Britanija će da predvodi one snage u Evropi koje traže da se zapadne sankcije prema Rusiji zadrže i jačaju sve dok Putin ne okonča agresiju u Ukrajni“. Jer „ako danas zažmurimo (prema toj, Putinovoj agresiji) ko zna šta nas sutra čeka“, uzviknuo je govornik i dobio aplauz u Mančesteru.

Ne radi se samo o Putinovoj „agresiji“ u Ukrajini; stvar je mnogo krupnija i opasnija; u pitanju je opasnost po nacionalnu bezbednost same Britanije. Zato je neophodno organizovati sve globalne snage budući da „naša nacionalna bezbednost počiva na održavanju i poštovanju međunarodnih zakona i kažnjavanju onih koji ih narušavaju“ (buran apaluz).

„Objava rata“ Rusiji s govornice u Mančesteru bila je, u stvari, samo lapidarijum pretnji koje je Hamond već ranije uputio Putinu, samo što Putin, izgleda, slabo sluša, loše pamti i još manje haje.

U ranijem programskom govoru na tribini Kraljevskog instituta za opšte usluge, Hamond je već nagovestio čemu Putin i Rusija mogu da se nadaju ako ovako nastave i šta vlada u Vajtholu misli glede ovog buđenja ruskog medveda pod Putinom, a posle tako „kooperativnih“ Jeljcina i Gorbačova.

OPASNOST I ENIGMA

Suma sumarum, Rusija je pod Putinom, još jednom, „potencijalno najveća opasnost po britansku nacionalnu bezbednost“, a sam Putin je do sada „uporno odbijao da Rusiju uključi u svetski poredak baziran na pravilima i zakonima međunarodne zajednice“. Ta „međunarodna zajednica“ su, podrazumeva se, Vašington, London, Pariz i ostatak pratilaca.

Bilo je u ovom mančesterskom nastupu šefa Forin ofisa i suptilnog, naučnog objašnjenja Putinovog ponašanja.

Putin je, na stranu Krim, Donbas i sada njegovi „samoljoti“ na nebu Sirije – koliko opasnost, toliko i „enigma“ koja u Vajtholu nije do kraja odgonetnuta, pa se nikada ne zna šta smera i gde će da udari. Sledstveno, jedan od prioriteta nacionalne bezbednosti Britanije jeste da „naše obaveštajne službe obave njihov deo posla“. Taj posao je nacionalno „vitalan“, kaže Hamond, i zato „naše obaveštajne službe, MI5 (unutrašnja bezbednost), MI6 (spoljna kontraobaveštajna služba) i veliki, špijunski, elektronski Centar vlade u Čeltenhamu kraj Londona, treba „hitno“ da pojačaju aktivnosti kako bi se Putin odgonetnuo. „Brzina kojom Rusija podiže njene oružane snage, u kombinaciji s Putinovim agresivnim nastupom – uključujući tu i letove ruskih (izviđačkih) aviona iznad suverenih, tuđih, NATO država predstavljaju za nas ozbiljan povod za zabrinutost.“

U mnoštvu reagovanja koja je na Ostrvu izazvao ovaj mančesterski i onaj prethodni istup šefa britanske diplomatije, oba ispunjena pretnjama Rusiji, šire raspoloženje kao da je sintetizovao izvesni Šoban Maning u javljanju za Bi-Bi-Si: „Evo jedne dobre ideje: ostavite Rusiju na miru. Kakvo pravo mi imamo da napadamo Rusiju kad mi sami nismo nimalo bolji. OK, Rusija je ‚kriva’ koliko i sve ostale zemlje na svetu. I jedini način da se ova situacija reši jeste da se učini nešto što, izgleda, nijedan naš političar nije u stanju da uradi; da preispitamo naše krivice i naše pogrešne poteze… Zapadni svet ima tu mnogo toga da učini; da pogledamo u oči onima prema kojima smo grešili; koji su faktički, fizički, mentalno i emotivno patili zbog naših interesa i zapadne megalomanije oličene – poglavito – u ponašanju Britanije i SAD… Jer iz bola sledi ogorčenje… Žanjemo ono što smo posejali. To je istina koju zna svako malo dete, ali koju bogati i moćni zaboravljaju.“

Ako je suditi po tonovima i vatrenoj retorici samog premijera Kamerona, glas racionalnog gledanja na Temzi kao da je trenutno na godišnjem odmoru. Kocka je pala, a Hamond se plaši da „zapadne zemlje moraju sada da se pomire sa istinom da su svi pokušaji, još od početka Hladnog rata, da se Rusija uključi u međunarodni poredak, bili neuspešni“.

U boj, u boj, u boj…

 

NAŠI I PRAVI DŽIHADISTI

Ova Putinova Rusija, idu dalje povici, nije više ni saveznik ni partner, posle Ukrajine, Krima i ruskog bombardovanja „umerenih“ zapadnih džihadista u Siriji, nego je Zapad suočen sa „ruskim vođom odlučnim da ne bude partner u međunarodnom poretku baziranom na sistemu očuvanja mira između naroda… Putin se (naprotiv) odlučio da taj sistem minira“ (Hamond). Činjenice su, dakako, na strani ove teze: „Predsednik Putin je nelegalno anektirao Krim (!?), a trenutno upotrebljava ruske trupe da destabilizuje Ukrajinu.“ Vraćanje Ukrajine Rusiji, nakon što ju je svojevremeno Nikita Hruščov galantno izmestio iz Sovjetskog Saveza i isporučio Kijevu, zahteva – sve i da nije Sirije – „ozbiljan odgovor Zapada“ i svih raspoloživih „cevi“.

U boj, u boj, u boj…

Budući da se Putinova „agresija“ u Ukrajini direkno tiče britanske nacionalne bezbednosti, Hamond je, nastupajući pred Komitetom za spoljne poslove Parlamenta, nagovestio mogućnost da Britanija pristupi intenzivnom naoružavanju Porošenkovih Ukrajinaca za potrebe otpora protiv „otvorene ruske agresije“. Pred tim komitetom, Hamond je, istina, posumnjao da bi britansko oružje mnogo pomoglo Porošenku, uprkos većinskom zahtevu konzervativnih poslanika u Vestminsteru da Kijev treba naoružavati najmodernijom ratnom tehnikom sa Zapada. I da bi zadovoljio ratoborno raspoloženje u Partiji, Kameron je, preko Hamonda, objavio kako sve opcije ostaju otvorene: „Mi želimo da sve opcije ostavimo u igri, ali, isto tako, ne želimo rasturanje ukrajinskih oružanih snaga“, reći će Hamond.

Rusija pod Putinom uporno, dakle, kvari račune Zapadu i, evo, sada ugrožava i nacionalnu bezbednost Britanije vazdušnom „agresijom“ na Siriju gde se trenutno, po prioritetima Vajthola, nalazi drugi crni đavo posle Putinove Rusije – Islamska država. Tu, takođe, Putin kvari račune – bombarduje „naše islamiste“ umesto da bombarduje „prave teroriste“ koje, po nomenklaturi Vašingtona i Londona, predstavlja regularna sirijska armija i „genocidni“ Asad.

 

GRANICE NACIONALNIH PRIORITETA

Bašar el Asad mora da ode, komanduje Hamond u Mančesteru, ali i kaže da se Britanija nalazi na čelu koalicije protiv Islamske države, pa i za (nepodobne) džihadiste ima poruku: „Britanija ima kapacitete i domet da vas progoni i stigne gde god se nalazili.“ I još kaže „mi ćemo vas i vašu ideologiju poraziti bez obzira na to koliko to trajalo“. U toj borbi protiv „loših“ džihadista, Britanija je, kaže, spremna da sarađuje s drugima, „čak i s Rusijom“.

Ali „ako Rusija želi da se bori protiv Islamske držve“, onda mora da tuče „prave“ a ne „pogrešne“ islamiste u Siriji (i u Iraku).

Drugim rečima, Rusija mora da učestvuje, rame uz rame, sa zapadnom koalicijom čiji je pak prioritet ne obaranje islamista nego rezime u Damasku.

Crvena linija je, što se tiče Londona, jasno povučena. U Mančesteru je konzervativna vlada odredila granice nacionalnih prioriteta u baratanju sa Islamskom državom na Bliskom istoku. U tim prioritetima prvo mesto zauzima likvidacija „proruskog“ režima u Damasku. Ostaje još da se na domaćoj sceni obavi obračun sa „unutrašnjim naprijateljem“, liderom Laburističke partije Džeremijem Korbinom. U Mančesteru je već proglašen (buran aplauz) – kao i Putin u Kremlju – „opasnim po nacionalnu bezbednost“. Čovek se izjasnio protiv imperijalnog intervencionizma i – kakva blasfemija! – najavio da će, pobedi li na predstojećim izborima, demontirati nuklearne podmornice Trajedent s njihovim atomskim projektilima. Po svemu što je, za kratko vreme od izbora za lidera Partije rekao i nagovestio, nameran je da politiku levog migavca – desnog skretanja Tonija Blera otpravi u istoriju, a Laburiste vrati njihovom izvornom, levom biću. Da li će uspeti? Britanski laburizam, posle poraza na proteklim izborima pokazuje, dolaskom Korbina, neke znake oporavka od blerizma; a sam Korbin se predstavlja kao autohtoni levičar i na toj platformi pridobija poverenje Britanaca. Ali konzervativni vrh već izvlači na položaje duge cevi i najavljuje žestok obračun s domaćim i stranim neprijateljima „nacionalne bezbednosti“ – Putina u Kremlju, „loših“ džihadista u Siriji i u Iraku i domaćeg „izaslanika“ Korbina u Londonu koji se usudio da čak i pomišlja o likvidaciji britanskog sistema nuklearnog odvraćanja. U boj, u boj, u boj…

[/restrictedarea]