„Svobodnaя pressa“ – Pismo iz Donjecka

Piše Zahar Prilepin 

U Rusiji i izvan Rusije postoji ogromna klasa ljudi koji ne samo da prosto govore na ruskom jeziku – oni zarađuju sebi za život uz pomoć ruskog jezika, koriste ga, njime sačinjavaju reči ili strofe, ili scenarija, ili članke, ili serijale – i pri svemu tome oni neće biti protiv, i čak će biti „za“, aktivno i agresivno „za“, ako milione ljudi, koji takođe govore tim istim jezikom, derusifikuju

Pisala mi je žena iz Donjecka. Pita: hoću li opet ići u Donbas. Odgovaram: hoću, naravno.

I još sam joj napisao: oprostite nam svima i držite se. Do susreta.

Odgovorila mi je, citiram:

„Zašto ‚oprostite‘? O čemu pričate, Zahar? Da, ovaj rat nam je već svima dozlogrdio, ali Bog je hteo da mi sve to preživimo. Naravno, postali smo drugi ljudi, i deca su nam drukčija. Sećam se, zimus, bila sam zapanjena kada su dve moje koleginice u zbornici svakodnevno rutinski govorile da je sad potrebno naročito pažljivo birati odeću i rublje kad izlaziš iz kuće. Ne zna se gde se možeš obresti: u mrtvačnici, u bolnici… Moj stariji sin, student poslednjeg kursa univerziteta, otišao je da ratuje, u Prvu Slovensku brigadu…“

I dalje:

„Život je tako krenuo, mine su nad glavom letele, u dvorištu smo posle zime pola vedra gelera od bombi sakupili, a sad još i dečak u ratu, već vojnik, ratnik. I misao u mojoj glavi, čime se god zanimala, uvek je samo jedna: da se njemu nešto ne desi. Ali mi ćemo pobediti, to znam sigurno.“

Ona predaje ruski jezik i književnost, i ja tu ženu nikada nisam video.

Ali ja potpuno jasno razumem: sve što sam uradio (a uradio sam vrlo malo), i sve što ću još uraditi, i sva moja preživljavanja, i sve što je ovde napisano, i što je napisano ranije – sve je to za njih, za tu ženu i njenog sina, i za one koji tako misle i osećaju. I tako žive.

[restrictedarea]

A postoji ogromna grupa ljudi, ovde u Rusiji, za koje su ta žena, koja predaje ruski jezik, i njen sin, koji je pošao u Slovenski bataljon – u najboljem slučaju niko, tuđinci.

Oni na njih nikada ne misle.

I kad u dvorište te žene i njenog sina upadne naredna bomba – oni slegnu ramenima, oni znaju da su njih „zombirali“.

Oni sve znaju. Dečki iz „Parnasa“, i skoro svi simpatizeri „Parnasa“, i svenarodni pevuni, i pevuni andergraundni, i naše omiljene spisateljice, i naši glamurozni TV voditelji, i naše demonske i animističke poetese, i predavački sastavi čitavih naučnih instituta, i kompletno svi žiriji nagrade „Nos“, i redakcije mnogih „debelih“ časopisa  takođe skoro kompletno, i pozorišna javnost u ogromnom broju, i kinematografska, i polovina nacionalista, i serija „levih“ frikova, i – uvi i ah – mnogi ministri, i tako dalje, i tako dalje.

I još je dobro ako samo slegnu ramenima, mnogi od njih su u stvari nastrojeni mnogo radikalnije.

Jedna od perjanica progresivne misli – publicista Anatolij Streljanij, svečano objavuje: „Ukrajinizacija će sada podrazumevati ne prosto raskid sa Rusijom nego sa ruskošću. Derusifikacija će postati sinonim ukrajinizacije. Jedno iskorenjujemo, drugo ukorenjujemo. Tako i samo tako, ako nećemo da brbljamo, nego da otvorenih očiju obavljamo posao.“

U Rusiji i izvan Rusije postoji ogromna klasa ljudi koji ne samo da prosto govore na ruskom jeziku – oni zarađuju sebi za život uz pomoć ruskog jezika, koriste ga, njime sačinjavaju reči ili strofe, ili scenarija, ili članke, ili serijale – i pri svemu tome oni neće biti protiv, i čak će biti „za“, aktivno i agresivno „za“, ako milione ljudi, koji takođe govore tim istim jezikom, derusifikuju.

I nije važno zašto se to dešava – zato što „sami su krivi“, zato što „Strelkov“, zato što „Putin“, zato što „nije trebalo u tuđe gledati“ ili zbog još stotinu drugih krajnje ubedljivih razloga.

Tu je važno da derusifikuju, i gotovo. Usput teraju da se uči tuđa, budalasta, maskaradna istorija. A naše drugove i prijatelje, koji na ruskom jeziku filmuju, pevaju i plešu, i rukama mašu, i pišu, pišu, pišu – njih će to radovati.

I kad ja shvatanje te proste činjenice želim da smestim u glavu – nikako se ne uklapa, sve vreme mi smeta nekakav ugao, štrči nekakva kopča, neka promaja iz nevidljive pukotine smrzava mi potiljak, i ja osećam da ću se od toga razboleti.

Negde u Donjecku živi učiteljica ruskog jezika, koja u dvorištu može prikupiti vedro gelera, a njen sin, student, uzeo je automat i pošao u rat. I majka kaže: „Pobedićemo.“

Negde u Moskvi sede mladi i prezreli gadovi sa ribljim očima, koji nam pričaju o humanoidima i zombijima, o našem „jebenom fašizmu“, o našem ubogom pravoslavlju, i o ropskoj prirodi našeg naroda.

Verovatno je sve na svom mestu. Verovatno bi tako i trebalo da bude. Verovatno u tome ima smisla.

Ali ako kažem da je on meni jasan, ja lažem.

[/restrictedarea]