Srbija pred izborom

Piše Nikola Vrzić

Srpske EU integracije konačno su udarile u zid zahteva za (ne)formalnim priznanjem kosovske nezavisnosti. Kakav će izbor Srbija napraviti, u izboru između nastavka borbe za Kosovo i Metohiju i Poglavlja 35? To ponajviše zavisi od premijera Aleksandra Vučića

Nema razloga da sada budemo ljuti na Evropsku uniju. A možemo i da se obradujemo, makar zato što je napokon započeo taj bolni a tako neophodni proces vađenja glave iz peska u kome doznajemo ono što odavno znamo, da nema Srbije sa EU perspektivom – šta god ta perspektiva tačno podrazumevala jer nikoga ne obavezuje ni na šta – dok je Srbije sa Kosovom i Metohijom. Što će reći da nam sada ostaje samo da pokušamo da razaberemo hoće li se Srbija opredeliti za Srbiju sa Kosovom i sa Metohijom i sa čitavom našom istorijom i svom krvlju, prolivenom za našu sadašnjost, ili pak za Poglavlje 35. Izbor se čini jednostavnim, ali to ne znači da će taj jednostavni izbor između duše i ničega i biti načinjen na način na koji bi morao, no nekih osnova za nadu, među svim osnovama za strepnju, možda ipak ima. To je, naravno, utešnije nego da ih – osnova za nadu – nema uopšte. Ali nije tako prosto, i jasno je samo da nam se sprema nešto zaista krupno.

 

GROZNI PAPIR

Ovo krupno što nam se sprema – na dobro ili na loše, to može samo da bude otklon od Evropske unije ili pak predaja Kosova i Metohije – počelo je da se valja prošlog četvrtka, kada je premijer Srbije Aleksandar Vučić izvestio javnost o „groznom papiru“ koji je dospeo u Beograd, nacrtu EU pregovaračke platforme za (kosmetsko, tj. „ostala pitanja“) Poglavlje 35 čiji su zahtevi „gori nego da nam traže da formalno priznamo Kosovo“. Inače, što se samog papira tiče, kasnije će Vučić pojasniti i da je do njega, izgleda, došao sasvim neformalnim putem, a to čitavoj priči daje prilično neobičan ton koji u javnosti nije dobio pažnje koliko zaslužuje: „Što se platforme tiče, moraćete da pitate stručnjake iz EU, oni se sada pitaju kako smo došli do platforme, koja članica nam ju je dostavila, ali to je njihovo unutrašnje pitanje, od nas to svakako neće saznati, jer dostavili su nam je prijatelji, pa smo imali priliku da vidimo koliko je to loš papir.“

[restrictedarea]

U danima koji su usledili, temperaturu javnosti nastavljaju da podižu mediji koji navode da većina sadržine ovog groznog papira „nije statusno neutralna, već vodi ka priznavanju kosovske nezavisnosti“, da su u njega „ugrađene sve one zamke koje je Beograd teškom mukom uspevao da izbegne tokom briselskog dijaloga“, da se od Srbije traži da „pristane na članstvo Kosova u apsolutno svim regionalnim i međunarodnim organizacijama. Stolica u Ujedinjenim nacijama nije deklarativno navedena, ali jeste članstvo u Unesku, Savetu Evrope, UEFA…“ Pa predsednik skupštinskog Odbora za KiM Milovan Drecun potvrđuje postojanje „napora nekih država u EU da se čitav proces otvaranja poglavlja i normalizacije odnosa sa Kosovom završi promenom stava Srbije po pitanju statusa južne pokrajine i tamo mu otvori put u članstvo u UN“, direktor kancelarije za KiM Marko Đurić zatim ističe da „Srbiju niko ne može da ucenjuje da ukine svoje institucije na severu Kosova i Metohije i uvede granične prelaze… Niko ko ucenjuje Beograd ne može da računa sa time da će bilo šta pozitivno da postigne. Mi možemo samo još više da se učvrstimo i zainatimo, takvi smo oduvek bili i kao narod i kao država“ i dodaje i da će Vlada Srbije „jasno poručiti Evropskoj uniji da je za Beograd neprihvatljivo da na pregovaračkom stolu bude pitanje statusa Kosova, a ne normalizacija odnosa sa Prištinom“. Na sve to Vučić poručuje da neće učestvovati u ispunjavanju nemogućih uslova („Ako budem video da se postavljaju nemogući uslovi, koje Srbija ne može da ispuni jer bi time morala da zgazi svoju zastavu, u tome neću da učestvujem i onda je vreme za izbore. Onda je vreme za neke druge ljude, da pobede sa drugim platformama. Ja svoju da menjam ne mogu.“), šef diplomatije Ivica Dačić obećava da će biti sprovedeno sve što je dogovoreno u okviru Briselskog sporazuma „ali nećemo ići ni korak dalje“, Marko Đurić potom obaveštava Srbiju o postojanju novog amandmana čiji je predlagač Nemačka, kojim se „vrši pritisak da se Srbija natera da direktno ili indirektno prizna nezavisnost Kosova“ i koji direktno povezuje pregovore s Kosovom sa tempom srpskih EU integracija, dodajući i da „premijer Aleksandar Vučić veoma ozbiljno razmišlja o tome na koji način posmatrati budućnost procesa dijaloga, političkog života u zemlji, možda i same vlade“…

IZVEŠTAJ O SKRININGU

Dokument koji je izazvao ovoliko burne reakcije i započeo spomenuti proces izvlačenja glave iz peska – a glava u pesku držana je upornim tvrdnjama da je EU tobože neutralna u pogledu statusa one Republike Kosovo koja se samoproglasila na prostoru naše južne pokrajine, tvrdnjama da naše priznanje da Kosovo više nije naše neće postati uslov naših EU integracija – zapravo je Izveštaj o skriningu za Poglavlje 35. Sam proces skrininga je, uzgred budi rečeno, okončan još u januaru prošle godine, i od tada se čekalo da ovaj dokument bude sastavljen i obelodanjen. Od izvora bliskih „Pečatu“ i dovoljno bliskih Briselu, došao je i do nas. U Izveštaju o skriningu za Poglavlje 35 nema stvarno novih uslova, što onako burnu reakciju srpskih vlasti samo čini još značajnijom i zagonetnijom.

Najpre o izveštaju. Kao što se i navodi u njegovom uvodu, birokratski precizno i zamorno, sadržaj Poglavlja 35 proističe iz Pregovaračkog okvira Srbije i EU koji mu, poglavlju, nalaže – kao što je već poznato – praćenje procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine iliti Srbije i Kosova sa zvezdicom i fusnotom (prisutne su obe varijante i u ovom izveštaju, i u Pregovaračkom okviru) pri čemu taj proces normalizacije treba da dovede – opet, kao što već i piše u Pregovaračkom okviru – do „sveobuhvatne normalizacije“. S tim što se u Pregovaračkom okviru, na koji Beograd nije imao nikakve primedbe nego ga je veselo prihvatio, detaljnije i zlokobnije navodi da normalizacija „treba postepeno da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, uz izglede da obe strane budu u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze“. Uprkos tvrdnjama iz Beograda da se kroz ovo poglavlje namerava postići ono što nije uspelo kroz briselski dijalog, izveštaj eksplicitno navodi: „Poglavlje 35 ne zamenjuje dijalog Beograda i Prištine… Poglavlje 35 biće veza između ovog dijaloga i pristupnih pregovora.“ Istina jeste, kao što se sada tvrdi, da su srpske EU integracije direktno povezane s ovim procesom normalizacije, ali ni to nije novost jer je ova veza uspostavljena još u Pregovaračkom okviru, u njegovom stavu 25: „Procedura navedena u stavu 24 primenjivaće se mutatis mutandis u slučaju da napredak u oblasti normalizacije odnosa sa Kosovom, koja će biti predmet poglavlja 35, značajno zaostaje za ukupnim napretkom pregovora, a da je razlog tome propust Srbije da postupa u dobroj veri, naročito kada je reč o primeni sporazuma koji su postignuti između Srbije i Kosova.“ A spomenuta procedura iz stava 24 kaže da „ukoliko napredak u okviru pomenuta dva poglavlja (23 i 24) bude u značajnom zaostatku u odnosu na celokupan napredak pregovora, i nakon što sprovede sve druge raspoložive mere, Komisija će, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev jedne trećine država članica, predložiti da ne preporuči otvaranje i/ili zatvaranje drugih pregovaračkih poglavlja, kao i da prilagodi povezane pripremne aktivnosti, prema potrebi, dok se neravnoteža u ostvarenom napretku ne reši“. Jednostavnije rečeno, još od Pregovaračkog okvira – na koji, ponavljamo, primedbi nismo imali nego smo (su) ga proslavili kao uspeh – sasvim je jasno da će napredak u EU integracijama Srbije, ili pak njihovo pauziranje, direktno i neumoljivo zavisiti od odnosa sa Kosovom.

Konkretni uslovi nabrojani u Izveštaju o skriningu za Poglavlje 35 („Preporuke“) jedva da su vredni spomena i tiču se nekolicine obaveza preostalih iz Prvog briselskog sporazuma i ostalih dosad postignutih sporazuma, za čiju primenu smo inače, eh, uglavnom dobili pohvale. Sporne među ovim preporukama jesu one koje se odnose na podnošenje izveštaja prištinskim ministarstvima unutrašnjih poslova i pravde o isplatama penzijama bivšim službenicima ova dva naša ministarstva; potencijalno opasna, jer bi mogla da zagrebe u statusnu neutralnost, jeste preporuka da se s Prištinom dogovorimo o „vizuelnom izgledu zvanične korespodencije (markice, simboli i zaglavlja pisama)“, ali prema svemu onome što je dosad urađeno na ubijanju Srbije u njenoj južnoj pokrajini – i što tek treba da bude urađeno, o tome sasvim uskoro – ovo su zaista sitnice koje jesu uvredljive, ali ništa više od toga.

BUDUĆI USLOVI

A opet – i evo nas već kod onoga što tek treba da bude urađeno – potpuno je izvesno da spisak uslova (to jest, da, „preporuka“) pobrojanih u ovom Izveštaju o skriningu ni izbliza nije sav koji nas očekuje na putu ka sveobuhvatnoj normalizaciji. Nove uslove, uostalom, najavljuje i sam izveštaj, govoreći da će „budući razvoj Dijaloga biti uzet u obzir, uključujući i uspostavljanje i obnavljanje prelaznih merila (interim benchmarks)“ čime će „biti stvoreni pažljivo definisani podsticaji kojima će se ohrabriti nadogradnja rezultata tokom vremena, tako da proces, postepeno ali sigurno, dovede do ’sveobuhvatne normalizacije’“. Navodi se i da će se dve strane „u narednom periodu dogovoriti o novim temama o kojima će se razgovarati i dogovarati u Dijalogu“, i dodaje da uslovi („preporuke“) pobrojani u ovom izveštaju predstavljaju tek „prvu grupu prelaznih merila“ koja će „po potrebi biti apdejtovana“. Ali da ne okolišamo previše. Od Srbije će se tražiti da promeni svoj Ustav tako što će iz njegove preambule izbaciti Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije (Pregovarački okvir, stav 38: „Srbija je posebno dužna da obezbedi da doneti propisi, uključujući njihov geografski opseg, nisu u suprotnosti sa sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom.“), da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne organizacije po „modelu dve Nemačke“, a na kraju i da prizna nezavisnost Kosova (Vikiliks, američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85: „’Međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje… Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova… Međusobno priznanje je cilj, i treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore (s Beogradom) uđe shvatajući da je to cilj.“). No sve to možda i nije potrebno podrobno dokazivati jer je čak i Zoranu Živkoviću jasno da ceo ovaj proces – nastavimo li ga – vodi ka priznanju nezavisnosti Kosova (B92: „Zoran Živković iz Nove stranke kaže da je očigledno da se u Briselu dogodilo ono što je svakom ko se bavi politikom jasno – da je nezavisnost Kosova od početka bio uslov za evropske integracije Srbije.“), štaviše, u ovoj se prognozi složio i sa Markom Đurićem („Tačno je da se de jure, odnosno formalno-pravno ne traži priznanje Kosova, ali mi nismo naivni…“) tako da slobodno možemo da konstatujemo da su se i vlast i opozicija napokon usaglasili sa davnašnjim „Pečatovim“ najavama o uslovu svih uslova ka kome vode srpske EU integracije.

 

TRI MOGUĆNOSTI

Da rezimiramo dosadašnja saznanja: predstavnici vlasti podigli su do neba (dobro, do Brisela, ali to nam, kao kandidatima za EU, dođe tu negde) buku zbog dokumenta koji im za to nije dao neposrednog povoda, ali su buku svejedno podigli iz pravog razloga. I to je zapravo i najvažniji momenat u čitavoj dosadašnjoj priči. Ključno pitanje je: zašto? Da je pitanje sasvim na mestu govori i rečenica iz Tanjugovog izveštaja iz Brisela, da su „u Evropskom savetu iznenađeni žestokim reakcijama Srbije na nacrt platforme“, a mogući odgovori na ovo pitanje ukazuju i na moguće dalje poteze koje Srbija namerava da povuče kada i definitivno bude suočena sa zahtevima koji u Izveštaju o skriningu nisu navedeni, ali će iz njega neumitno proisteći.

Tri su moguća objašnjenja, od kojih samo jedno pruža kakvu-takvu nadu u bolje, a to znači borbenije sutra.

Prva mogućnost je da su, uprkos tvrdnji Marka Đurića, naše vlasti ipak dovoljno naivne da poveruju da će ovom bukom, kao vidom pritiska, naterati Brisel i one koji o njemu odlučuju u Vašingtonu da ublaže svoje kosovske zahteve Srbiji. Može li ova ucena, ucena da ćemo skrenuti sa puta prema Evropskoj uniji ako ona nastavi da nas ucenjuje Kosovom, da natera arhitekte nepotpune kosovske nezavisnosti da smanje svoj pritisak na Srbiju da tu nezavisnost upotpuni svojim pristankom na nju? Ova varijanta, rekosmo, deluje poprilično naivno, ali ne i sasvim naivno ako se prisetimo značaja koji Srbija ima u zapadnim planovima, pogotovo u kontekstu evroatlantskih pokušaja da se obračunaju s Rusijom. Rečima Nemca Elmara Broka, predsedavajućeg Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta, pred uticajnim vašingtonskim Atlantskim savetom: „Stvar oko Zapadnog Balkana sastoji se u tome da je od apsolutne (utmost) važnosti da se u to uključi Srbija, zato što od nje zavisi stabilnost čitavog Zapadnog Balkana. I mi to podržavamo. Nemačka to podržava. Evropska unija to podržava. I to ćemo i učiniti. I to pitanje, to nije muzika za Putina.“

Druga varijanta predstavljala bi ponavljanje onoga što smo već doživeli uoči potpisivanja Prvog briselskog sporazuma, koji je odbijan, i odbijan, i odbijan, da bi na kraju ipak bio prihvaćen, uz nekoliko kozmetičkih izmena zahvaljujući kojima je i predstavljen kao pobeda. Hoće li nam se to dogoditi ponovo? Spomenuto pređašnje iskustvo ovu varijantu čini zamislivom. Ipak, činjenica je takođe i da bi, ako već nameravaju da Kosovo i Metohiju pretvore u Republiku Kosovo, Vučiću i njegovim saradnicima bilo mnogo lakše da to izvedu bez podizanja ovolike buke i stvaranja lažnog alibija, u tišini dakle, tako da Srbi jedva i primete da su se odrekli Kosova i Metohije. Da li bi Vučić i saradnici ovako podgrevali kosovsku dramu ako planiraju da je pretvore u tragediju? U svakom slučaju, činjenica jeste i da je patriotska opozicija koja bi se tome usprotivila razbijena, te da ne predstavlja nikakvu realnu pretnju, a uz to bi i ubedljiva većina medija – i onih pod kontrolom vlasti, i onih pod kontrolom stranaca, dakle, bezmalo svi – ovu predaju podržala i opravdala, pa se razlozi za ovako kompleksnu i pokvarenu igru, iako moguću, ne čine naročito ubedljivim.

I treća mogućnost. Treća mogućnost je da ova baražna paljba po dokumentu koji to ne zaslužuje i procesu koji to zaslužuje odavno predstavlja pripremu javnosti za najkrupniju odluku koju jedan srpski političar u ovom trenutku može da donese, a to je odluka o zaustavljanju EU integracija koje ionako ne vode nikuda a pritom su i uslovljene priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije.

Vojislav Koštunica je platio tešku cenu zbog takvog pokušaja. Viktor Janukovič u Ukrajini, a i čitava Ukrajina, još i težu. Sećate se pokojnog Andreasa Cobela, nemačkog ambasadora u Beogradu? On nam je još 2007. godine pripretio da ćemo, budemo li zatezali oko Kosova, u opasnost dovesti i Vojvodinu. A tu su i Sandžak, i jug Srbije, i nezaštićeni Srbi na Kosovu i Metohiji, i Republika Srpska na koju se trenutno takođe vrši pritisak što nas učvršćuje u uverenju da je na evroatlantskom Zapadu – suočenom, rekosmo, s Rusijom – preovladalo uverenje da je došao trenutak za konačno rešenje srpskog pitanja na Zapadnom Balkanu.

Ovo su neki od razloga protiv ove treće i najpoželjnije mogućnosti.

Ima, međutim, i razloga za nju, i to razloga kakvi nisu postojali, pa, odavno, ako ih je ikada i bilo. Pre svega mislimo na Rusiju, koja je na Krimu, a naročito u Siriji, pokazala da je vreme apsolutne američke hegemonije (nepovratno?) prošlo. Ovaj uspon Rusije i, još i više, evidentno opadanje moći evroatlantskog Zapada, Srbiji bi morali da posvedoče da zaokret, kakav pre samo dve godine nije bio moguć ili bi bio jako, jako opasan, danas predstavlja gotovo opipljivu realnost. Povrh toga, i nimalo zanemarljivo, proevropska, iskreno izdajnička, žuta elita danas je u ozbiljnom rasulu i pokazuje simptome da će tako ostati još zadugo, što će reći da Zapadu, sve i ako bi imao snage, ne bi bilo nimalo lako da u Beogradu upriliči Majdan poput onog u Kijevu. Opet, s druge strane, to znači i da bi pritisak, u ovakvom slučaju pokušaja zamrzavanja EU integracija, bio usmeren direktno na Vučića, i pitanje je da li bi on imao kondicije da taj pritisak izdrži. S treće pak strane, na pitanjima (ne)uvođenja sankcija Rusiji, otpora britanskoj rezoluciji o Srebrenici, pa i carinskog sukoba sa Hrvatskom, pokazao je da takvu kondiciju on može da ima.

Na kraju, izbor je Vučićev. Ali će izbor biti i svih nas, makar kada (ako) na dnevni red dođe referendum za promenu Ustava Srbije po meri naših EU integracija…

[/restrictedarea]