Rubikon na Temzi

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Ako Britanija održi njenu globalnu konkurentnost, odlazak iz Unije – drže evroskeptici – neće biti nikakav „skok u nepoznato“ nego, naprotiv, „dostojanstven i racionalan“ odlazak koji će zemlju osloboditi briselskih okova

U Britaniji su svi teški kalibri izvučeni na položaje; počela je prva runda „građanskog rata“ u kome treba da padne odluka kuda će Ujedinjeno Kraljevstvo: da li će i dalje ostati članica ovakve Evropske unije koja je sve manje „britanska šoljica čaja“. Velika grupa poslanika vladajuće Konzervativne partije Dejvida Kamerona, zajedno sa jednim brojem opozicionih laburista i mnogim pripadnicima izrazito evrofobične Partije Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), i faktički su otpočeli propagandnu kampanju za izlazak zemlje iz EU.

Gotovo istovremeno, na drugoj strani fronta, „Jakobinci“ su podigli zastavu sa sloganom „Jači smo u Evropi“, izvikujući parole da bi odlazak iz EU bio „skok u nepoznato“ i da bi potisnuo Britaniju iz centra, na margine evropskog života…

 

REBUS ZAMOTAN U ENIGMU

Front evrofoba odvraća da, naprotiv, u izlasku nema nikakve nepoznanice; da će zemlja, ako bude sama komandovala svojom sudbinom, oslobođena briselskih okova, regulative i birokratije, prosperirati kao što je to bilo i pre Unije. Između ove dve linije fronta manevriše i balansira „rebus zamotan u enigmu“ Dejvid Kameron. Obećao je narodu referendum o Evropi do kraja 2017, ali je, ujedno, prikačio i uslov da bi Britanija ostala u EU ukoliko bi on uspeo da u pregovorima pridobije ostalih 27 partnera za temeljno „rekonstruisanje“ Zajednice, što automatski znači i kvalitetno novi britanski status u njoj.

Evroskeptična većina na Ostrvu uglavnom ne daje premijerovim pregovorima ozbiljne šanse – niko ni do sada nije uspeo – poručuju mu – da „tigru promeni šare“; da to zastrašivanje „skokom u nepoznato“ ne može da izdrži proveru realnog života; da će Britanija bez Brisela napokon postati „svoja“ i kao takva imati veću težinu u Evropi i svetu.

Politički komentator Bi-Bi-Sija Robin Brant podseća da zastrašivanje Britanaca kojim se služi manja, ali iz Brisela snažno podržana falanga domaćih evrofila, kopira predreferendumsku taktiku kampanje Škotske nacionlne partije (SNP), kada je sloganom „Bolje zajedno“ pobedila, neznatnom razlikom, na referendumu oko daljeg članstva Škotske u Ujedinjenom Kraljevstvu Britanije.

Na Ostrvu su sada otvorene sve opcije i jedino je izvesno da će do 2017. Britanija imati evropski referendum. Kameron je taj referendum obećao još 2013, ali i tada sa uslovom da pre toga briselskom tigru promeni šare – da EU preuredi po britanskoj meri i ukusu, što prevedeno na jasan engleski jezik podrazumeva fundamentalne strukturalne promene u briselskoj građevini na kojima je Unija utemeljena od nastanka. Tek kada ovaj proces pregovaranja uspešno okonča, takvu „novu Evropu“ Kameron bi ponudio Britancima na „da“ ili „ne“.

[restrictedarea]

POSLEDNJA POŠTA – OSTANAK U EU

Samo znatna manjina poznavalaca evropskih prilika i zakulisnih kretanja u Dauning stritu bila bi spremna da stavi ruku u vatru da će premijer uspeti da tigru promeni šare. Mnogi pak drže da to i nije Kameronova iskrena želja, nego su pregovori, naprotiv, njegovo manipulisanje evroskeptičnom većinom u zemlji; da mu je, u stvari, „poslednja pošta“ ostanak u Evropskoj uniji. Na strani ove pretpostavke je i dosadašnje Kameronovo prilično anemično zalaganje za tu „novu Evropu“ – potpuna je nepoznanica sa koliko će žara na toj „novoj Evropi“ insistirati kad sedne oči u oči sa, na primer, tako tvrdim „evropejcima“ kakva je Angela Merkel, koja, ruku na srce, nije (ni ona) načisto šta zapravo London od Brisela traži i dokle je Kameron spreman da bude tvrdoglav u svojim zahtevima za „rekonstruisanje“ Unije.

Do sada su dve velike partije na Ostrvu, laburisti i liberali, poručivale Kameronu da referendum nije ni njihova „šoljica čaja“ ukoliko pre toga ne izađe na čistinu sa evropskim planom, koji bi pak bio njihova šoljica čaja – a to bi značilo, nota bene, ne manje nego još više prenošenja nacionalnih ovlašćenja na Brisel. Od tada su laburisti, sa njihovim novim, izrazito levim liderom Džeremijem Korbinom, odustali od protivljenja referendumu, pa je izglasavanje zakona o evropskom plebiscitu Britanaca dobilo šansu da prođe u Parlamentu.

Referendum je sada izvestan, ali je i dalje manje poznato šta sve, zapravo, Kameron drži u pregovaračkom rukavu. Ipak se generalno zna da je to, pre svega, izuzimanje Britanije iz daljeg, dubljeg integrisanja Unije (ma šta i to preciznije značilo).

U istoriji EU steklo se dovoljno vremenskog odstojanja za ocenu o učinku, po nekima i svrsishodnosti, njenog postojanja, pogotovo njenog stvarnog dosadašnjeg, civilizacijsko-humanističko-mirovnog doprinosa Kontinentu i svetu. Na toj temi u Britaniji bi se našlo dosta mesta za mea kulpa, čak i među prvoborcima evropske ideje, dok se još sanjalo o Evropi pod jednom porodičnom zastavom.

 

EU – IZNEVERENO OČEKIVANJE

U samom početku „evropski projekat“ se zadovoljavao Zajedničkim evropskim tržištem, svojevrsnim Svetim gralom u budućoj Evropi, koja bi, posle decenija krvi, ratova i razmirica, bila u miru sa svetom i sama sa sobom.

Današnja EU je za stalnu većinu Britanaca daleko do prvobitnog ideala i takva kakva je – sada nije njihova „šoljica čaja“. Londonski Dejli telegraf sumira ovo pod naslovom: „Ako EU ne želi da se menja, Britanija treba da je napusti“. Na istoj noti oglasio se u Telegrafu Entoni Bramford, rukovodilac velike korporacije od 12 hiljada zaposlenih i sa branšama u SAD, Brazilu, Indiji i Kini. Kaže da je i za njega i njegov biznis EU iznevereno očekivanje; da je 1975. godine Zajedničko evropsko tržište bilo nešto „u šta smo svi pobožno verovali“. Britanija je u to vreme bila ključna, velika članica te ekonomske zajednice od devet znatno manjih država i, kao takva, imala je snažan uticaj u evropskom društvu; pored toga što je u rukama držala moćno oružje – nacionalni veto, koji je kasnije erodirao i postao bleda slika svog početka..

Telegraf piše da 40 godina posle Zajedničkog evropskog tržišta cena članstva u Uniji postaje „suviše skupa“ – bukvalno i u pogledu nacionalnih suvereniteta. Od 1975. Evropa je zašla u prevelik broj nacionalnih suvereniteta koji bi morali da ostanu u domenu nacionalnih vlada; danas zemlje EU imaju manje uticaja u ovoj Uniji od 28 članica nego kada ih je bilo samo devet.

Kako se dan referenduma o ostanku ili odlasku iz EU bliži, u Londonu se sve više mere konkretne ekonomske koristi i cena članstva u briselskoj državi. Britanska neto godišnja kontribucija u budžetu EU „izmakla se kontroli“. U poslednjih sedam godina učešće Londona u briselskoj kasi iznosi više od osam milijardi funti – cele četiri milijarde više nego 2007. Prostor ekonomske regulative postao je, ceni se na Temzi, manje pogodan za biznis, posebno za izvoznike.

Članica ili ne, za Britaniju je Evropa izuzetno važno tržište. Evrofobi ovde, međutim, odmah dodaju da Evropa nije tržište ekonomskog rasta: 1980. godine na 28 članica Zajednice otpadalo je 30 posto svetskog bruto proizvoda; posle 2014. taj procent je bio niži od 17 posto. Šanse za značajniji privredni rast sada su se preselile u Aziju, Južnu Ameriku, i zemlje (britanskog) Komonvelta. A što se tiče tržišta sa velikom apsorpcionom snagom, Indija i Kina su pojedinačno daleko veće tržište od Evropske unije.

 

OTPOR PREMA SUPERDRŽAVI

Korpus evroskeptika na Ostrvu poteže još jedan adut: „Slušamo mnogo o rizicima napuštanja EU, ali vrlo malo o rizicima ostanka u EU“ (Mejl). Teza je da članice Evropske unije već sada imaju nedovoljno suverene kontrole nad mnogim internim odlukama, a u još više integrisanoj Uniji imaće ih još manje.

Entoni Bamford piše u Telegrafu da se Britanija ovog trenutka nalazi u Evropskoj uniji koja danas nije ni izbliza idealu za koji su stanovnici Britanije glasali pre 40 godina: „Želeo bih da naša zemlja ostane u EU, ali ne u EU“!

Ostao bi, dakle, u onoj iz nekadašnjih snova, ali ne u ovoj iz sadašnje realnosti.

Otpor Britanije superdržavi EU je, i inače, saga o stalnoj borbi za evropsku zajednicu kao savez suverenih država, a protiv Evropske unije kao superdržave. U toj borbi London je do sada uspeo da izdejstvuje izuzeće iz evra i Šengena što se smatra „vitalnim za očuvanje nacionalnih interesa“.

Sadašnja britanska vlada sa evroamorfnim Kameronom na čelu, ulazi u delikatnu fazu pregovora sa Briselom, stalno se iza sebe obazirući na većinsko evroskeptično raspoloženje u zemlji. Istovremeno, mora, hoćeš-nećeš, da vodi računa da u britanskoj nacionalnoj psihi fermentira ubeđenje da za ovakvu EU „ne vredi ginuti“, da nema mesta za kompromis sa ovakvim Briselom.

Londonski Siti, ekonomski (i politički) barometar svake britanske vlade, na strani je onih koji budućnost vide ne neminovno u odlasku iz Unije nego, po mogućnosti, u korenito izmenjenoj Uniji. Predsednik velike bankarske grupe Lojds lord Bekvel, nekadašnji savetnik premijera Džona Mejdžora i Margaret Tačer, smatra, takođe, da je dalje britansko članstvo u ovakvoj Uniji „neodrživo“, a da je, stoga, „brekzit“ (izlazak) daleko bolje rešenje od ostanka. Ovo je blisko, ako ne i identično sa stavom evroskepitičnog političkog bloka koji, naprosto, traži, što pre, taj referendum, i nije za to da Kameron oteže rešavanje evropskog čvora slabo izglednim pregovorima sa briselskom birokratijom.

Delfijska dilema

Evroskeptici takođe ukazuju da Britaniji nema mesta u Uniji koja se sve više fokusira na Evrozonu (Britanija je zadržala funtu).

Suma sumarum, ako Britanija održi njenu globalnu konkurentnost, odlazak iz Unije – drže evroskeptici – neće biti nikakav „skok u nepoznato“ nego, naprotiv, „dostojanstven i racionalan“ odlazak koji će zemlju da osloboditi briselskih okova, a sa globalno konkurentnom britanskom privredom.

Angela Merkel je nedavno doletela na Ostrvo nameravajući da u četiri oka sa Kemeronom preciznije sazna šta se krije u njegovom evropskom rukavu i šta Berlin može da očekuje kada pregovaranje sa Londonom zvanično počne. Nije baš mnogo saznala, mada je i pre dolaska manje-više bila poznata osovina Kameronovog paketa: protivljenje Londona bilo kakvom dodatnom integrisanju Unije; radikalno kresanje skupog briselskog birokratskog aparata i regulative; očuvanje nezavisnosti londonskog Sitija i jedinstvenog evropskog tržišta od pretvaranja Evrozone u monolitni blok koji bi nadglasavao zemlje izvan zone evra; stroga restrikcija prava migranata iz EU na ekonomske olakšice i prilično izdašna socijalna davanja u Britaniji… U britanskom poimanju precizira se da termin „sve veće integracije“ za London jesu prihvatljive ako znače „različit tempo i puteve integracija za različite zemlje EU“.

Ovo je ujedno i jezgro Kameronovog paketa želja, koji nimalo ne olakšava izglede da London promeni šare tigru.

U vlastitoj kući, zatim, Kameron će morati da rešava kvadraturu kruga sa opozicijom koja ga čeka na nož po otvoranju svih karata, ali pre svega, i najvažnije, imaće posla sa Škotskom odakle mu je već liderka vladajuće Škotske nacionalne partije (SNP) gospođa Stardžon poručila da odlazak iz Unije nije ni njena „šoljica čaja“. Pa ako ostatak Britanije odluči na referendumu da ode iz EU, Škotska će raspisati sopstveni referendum o ostanku u EU.

U međuvremenu, Kameron ostaje enigma i za Brisel i za Britaniju. I dalje odbija da na jasnom engleskom saopšti šta sve podrazumeva pod „korenitom rekonstrukcijom“ Unije i koja bi ga mera odgovora iz Brisela zadovoljila. Ali, ranije ili kasnije, moraće da pređe Rubikon; da Britancima kaže šta smera, a Briselijancima šta zahteva. Nije mu lako: ako, na koncu, iz Londona izađe jedno „Baj, baj, Unijo“, preti mu iz Edinburga jedno „Baj, baj, Ujedinjeno Kraljevstvo“. Delfijska dilema:„Ako pređeš, kajaćeš se; ako ne pređeš, kajaćeš se.“

[/restrictedarea]