Rođendanski vatromet od strateškog značaja

Ruski udar iz Kaspijskog mora

Piše FILIP RODIĆ

Da li je reč o slučajnosti ili vrlo simboličnom gestu, tek ruska mornarica je prošle srede, 7. oktobra, za 63. rođendan predsednika Vladimira Putina, izvela akciju od dalekosežnog značaja – sa četiri broda u Kaspijskom moru lansirano je 26 krstarećih raketa koje su pogodile ciljeve Islamske države u Siriji

Predsednik Rusije Vladimir Putin vrlo je pažljivo i vešto izabrao trenutak za svoju intervenciju u Siriji. Operacije na Bliskom istoku pružaju mu šansu da od Rusije ponovo napravi prvoklasnu svetsku silu. Ruskoj intervenciji u Siriji borba protiv terorizma je tek površni, kratkoročni cilj. Za razliku od SAD, Rusi svoje poteze povlače posle vrlo pažljivog razmatranja i proračunavanja, i zato imaju ne samo vojni nego i geopolitički značaj. Razorni vazdušni udari na Islamsku državu i druge terorističke grupe koje podržava Vašington, pored očigledne koristi u vidu obezbeđivanja pozicije Bašara Asada i njegove sekularne vlade, te izvlačenja na videlo američke podrške terorističkim organizacijama, donose Moskvi čitav niz strateških dobiti od kojih je jedna demonstracija kvaliteta modernog ruskog naoružanja i sposobnosti ruske armije.

Posle spektakularnih performansi pokazanih na sirijskom nebu, ruski bombarderi suhoj nesumnjivo će postati jedni od najtraženijih na svetskom tržištu oružja. Suhoji, uključujući ogromnog lovca-bombardera Su-34, frontovski bombarder promenjive geometrije krila Su-24 i podzvučni jurišni bombarder Su-25, obavljaju odličan posao. Dok bi Su-24, u serijskoj proizvodnji još od 1985, uskoro trebalo da se penzioniše, Su-25 i Su-34 su tandem koji će poželeti mnoga ratna vazduhoplovstva širom sveta. Koliko god je uloga ovih letelica u Siriji važna i dokazuje da su ruska vojska i njena vojna industrija na svetskom vrhu, geostrateški je zanemarljiva u odnosu na „vatromet“ organizovan za Putinov rođendan – prvi ruski napad krstarećim raketama u istoriji.

[restrictedarea]

DEMONSTRACIJA SILE

„Četiri raketna broda lansirala su 26 krstarećih raketa na 11 meta. Prema našim podacima svi ciljevi su uništeni. Nijedan civilni objekat nije pretrpeo oštećenja“, šturo je 7. oktobra saopštio je Sergej Šojgu, ministar odbrane Rusije, kao da se radi o običnoj pokaznoj vežbi, a ne događaju od istorijskog značaja. I to iz više razloga.

Prvo, Rusi su ovim pokazali mogućnosti kakve su do sada demonstrirali samo Amerikanci. Iako je odavno poznato da Rusija poseduje krstareće rakete velikog dometa, ovo je prvi put da su one upotrebljene u realnim borbenim uslovima i da su na nivou pripisanih im karakteristika. Radi se o raketama iz porodice kalibar, koja obuhvata različite modele sa raznim ulogama – mogu biti lansirane sa broda ili podmornice, mete su im brodovi, podmornice ili kopneni ciljevi. „Modularnost“ krstarećih raketa kalibar omogućava lansiranje različitih modela sa istog lansera. U napadu na Islamsku državu korišćene su rakete tipa 3M-14T (NATO oznaka SS-N-30A) dometa do 4.000 kilometara. Krstare podzvučnom brzinom (0,8 maha – 900 km/č) na visini od 10 do 1.000 metara iznad zemlje, dok se u terminalnoj fazi leta brzina dramatično povećava na 3 maha, odnosno oko 3.375 km/č, što znatno otežava odbranu mete. Još jedna važna karakteristika ove rakete jeste njena sposobnost da, u slučaju da je napadnuta, promeni kurs za 147 stepeni u bilo kom pravcu i visinu do 1.000 metara. Može da nosi različite bojeve glave, uključujući i nuklearnu, težine do 450 kilograma. Njena preciznost iznosi 2,7 metara. Rakete su lansirane sa broda Dagestan, fregate klase gepard koja je u sastavu Kaspijske flotile od novembra 2012, i tri korvete klase bujan – Grad Svijažsk, Uglič i Veliki Ustjug.

Da se u upotrebi krstarećih raketa protiv terorista radi o demonstraciji sile namenjene posmatračima (SAD i NATO) govori činjenica da je ovo oružje u principu namenjeno za prve udare, tj. kao priprema značajnije vazdušne ofanzive: tako se smanjuju gubici pri napadima na dobro branjene ciljeve. Rusi su u Siriji čitavih nedelju dana terorističke ciljeve gađali samo iz aviona i to bez gubitaka, tako da im krstareće rakete nisu bile potrebne. Takođe, zna se da Islamska država i drugi teroristi u Siriji imaju lake protivvazdušne rakete kao što su ruske strela i igla i da njihovi protivvazdušni sistemi nisu ni snažni niti sofisticirani, a Rusi su očito razvili adekvatne taktike za izbegavanje ovakvog naoružanja.

Drugo, ispaljivanjem krstarećih raketa iz Kaspijskog mora, koje su da bi pogodile terorističke ciljeve u Siriji morale da prelete preko teritorija Irana i Iraka, za šta je neophodna dozvola ovih država, Rusija je pokazala da koalicija koju je stvorila na Bliskom istoku potpuno funkcioniše u realnosti, i da su sposobni da se savetuju i dogovore o raketnim udarima. Da je ova koordinacija efikasna važno je i zbog najverovatnijeg intenziviranja kopnenih operacija u Siriji u koje bi otvoreno mogao da se uključi Iran, kao i zbog eventualnog proširenja ruskih vazdušnih udara na Irak, što mnogi u Bagdadu prizivaju i očekuju.

SLANJE PORUKE

Koliko je ruski napad krstarećim raketama bio višeznačan i dobro planiran govori i izbor lokacije – Kaspijskog mora, od Sirije udaljenog više od hiljadu kilometara, umesto iz Mediterana, gde Rusija ima snažnu flotu.

U blizini sirijske obale nalaze se, naime, Moskva, raketna krstarica klase Slava, i čitav niz drugih ratnih brodova. Ovim je, pre svega, poslato nekoliko snažnih poruka SAD i NATO-u. Najpre da Rusija ima apsolutnu kontrolu nad Kaspijskim morem, koje smatra „svojim jezerom“ odakle ima neometani pristup iranskom i iračkom vazdušnom prostoru, i da ima oružje kojim može sa bezbedne udaljenosti da „dobaci“ do svake tačke na Bliskom istoku.

Izbor Kaspijskog mora ukazuje i na mudrost u planiranju ovog napada pošto je njime pokazano tačno onoliko koliko je Moskva želela, a sve ono što neprijatelj ne treba da sazna, ostalo je skriveno. Naime, da su napad izveli s nekog od brodova u Mediteranu, Rusi bi se izložili opasnosti od američko-izraelskih pogleda jer u tom regionu imaju razvijen obaveštajni sistem, kojim bi mogli da prikupe detaljnije informacije o ruskoj raketnoj moći i taktici.

Moguće je da je i izborom udaljenosti od 1.500 kilometara odakle su ispaljene rakete poslata snažna geostrateška i politička poruka. Naime, London je od Kalinjingrada, u kojem se nalazi važna ruska pomorska baza, udaljen nešto manje od 1.500 kilometara. A kako smo do sada u nebrojeno mnogo situacija videli da kod Rusa, a pre svega Putina, nema slučajnosti, moglo bi se pretpostaviti da i ova udaljenost ima svoju simboliku, mada je opšte poznato da nema tačke na svetu do koje ruske rakete ne mogu stići.

Skrivena poruka nalazi se i u izboru brodova za lansiranje raketa. Kao što smo naveli, radi se o fregati klase gepard i tri korvete klase bujan, o relativno malim plovilima za pomorske standarde. Gepard ima deplasman od oko 1.900 tona, dok je bujan još manji sa deplasmanom od oko 950 tona. Činjenica da se ovakvo oružje može postaviti na tako male brodove vrlo je nezgodna za SAD. Jedini operativni američki brodovi takve vatrene moći su razarači klase arli burk deplasmana 9.200 tona i raketne krstarice klase tikonderoga deplasmana 9.800 tona, mnogo skuplje i komplikovanije za proizvodnju. Rusi su ovim, s jedne strane, pokazali da im nije potrebna raketna krstarica ili razarač da bi to bio smrtonosan bojni brod, nego da je dovoljna i jeftina korveta bujan, a s druge strane, da raspolažu tehnologijom i mogućnostima da malo plovilo opreme snažnim oružjem, što Amerikanci ne mogu. Štaviše, Rusi su na ovaj način podsetili SAD da im nisu potrebni ogromni nosači aviona kako bi svoju vojnu silu prebacili na Bliski istok. To mogu učiniti iz „svog jezera“ praktično čamcima.

Ova vojna akcija demoralisala je ne toliko borce Islamske države i druge teroriste naviknute na to da ih ruska avijacija tuče gde god bili, nego pre svega Zapadne sile, sada svesne da i ako uspeju da na vreme detektuju lansiranje rakete, ne mogu predvideti koji će region one pogoditi. Kako neki vojni stručnjaci navode, pokazalo se da Zapad nije u stanju ni da na vreme registruje lansiranje, jer u slučaju napada iz Kaspijskog mora ili rakete nisu detektovali, ili su to učinili prekasno. Ovo je utoliko značajnije budući da su projektili morali da prelete prostor gde su NATO i SAD razmestile moćne radarske i nadzorne sisteme – Iran, koji je pod intenzivnim američkim nadzorom već dve decenije, Irak, gde SAD i Velika Britanija još imaju vojne baze, a tu je i Turska, NATO članica koja je poslednje četiri godine de facto kontrolisala sirijski vazdušni prostor.

Koliko je ovo bilo demorališuće, najbolje pokazuje činjenica da najveći broj zapadnih medija o ovome nije ni izvestio, ili je napadu posvetio veoma malo pažnje. Neki su se čak poslužili i providnom propagandom, poput britanskog Bi-Bi-Sija, koji je, pozivajući se na neimenovanog američkog vojnog zvaničnika, javio da su četiri od 26 ispaljenih raketa pale na teritoriju Irana. Sreća pa nisu pogodile neko sirotište, ili bolnicu u kojoj rade Lekari bez granica.

Dve trećine Britanaca podržava akciju Rusije

Anketa koju je sproveo britanski dnevnik Ekspres pokazuje da 71 posto Britanaca podržava „vazdušnu kampanju Vladimira Putina u Siriji“. U anketi je učestvovalo više od 27.000 ljudi. Ovakva nedvosmislena podrška došla je uprkos sve većim tenzijama između Rusije i koalicije koju predvode SAD, u kojoj se, pored ostalih, nalazi i Britanija. Paralelno sa ovim istraživanjem u britanskoj štampi su se pojavili navodi o tome da je London svojim pilotima, učesnicima u vazdušnim udarima na Islamsku državu, dao dozvolu da, u slučaju potrebe, otvore vatru na ruske avione. Britanska vlada ove navode je mlako demantovala.

Otkud Islamskoj državi Tojote?

Američki zvaničnici za borbu protiv terorizma pokrenuli su istragu o tome kako je Islamska država došla do velikog broja identičnih novih „Tojotinih“ džipova koje redovno prikazuje na svojim paradama. Zvaničnici Odeljenja za borbu protiv finansiranja terorizma američkog Ministarstva finansija otišli su toliko daleko da su drugom najvećem svetskom proizvođaču automobila poslali zvanično pitanje s tim u vezi. „Tojota“ je odgovorila da ima „striktnu politiku da ne prodaje svoja vozila potencijalnim kupcima koji bi ih koristili ili modifikovali za paravojne i terorističke aktivnosti“, ali da je nemoguće da kompanija prati ukradena ili preprodata vozila.

Američki istražitelji, međutim, nisu morali da idu toliko daleko. Dovoljno je bilo da svrate do Stejt departmenta. Američki Javni međunarodni radio (PRI) javio je aprila prošle godine da su „nedavno, kada je Stejt department obnovio slanje nesmrtonosne pomoći sirijskim pobunjenicima, na listi bile i 43 tojote“. Tojote hiluks bile su na listi želja Slobodne sirijske armije. Ubaj Šahbander, savetnik Sirijske nacionalne koalicije iz Vašingtona, veliki je ljubitelj ovog vozila“, navedeno je u izveštaju pod naslovom „Ovo tojotino vozilo je na vrhu šoping liste Slobodne sirijske armije i talibana“. Šahbander je još tada rekao da će neka od vozila „postati frontovsko oružje“.

[/restrictedarea]