Novi Bliski istok po ruskim planovima

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Rusija je u Siriji pokazala da ima kapaciteta da postiže uspehe u globalnoj areni, što su do sada demonstrirali samo Amerikanci – ako je njihove brutalne intervencije uopšte moguće nazivati uspesima

Nepunih mesec dana od početka ruske intervencije u Siriji, stavove o ovoj zemlji počela je da menja i Bela kuća. Od doskorašnje radikalne pozicije da „Bašar Asad mora da ode“ – po kojoj je predsednik Barak Obama postao poznat ne manje od rimskog cenzora Katona koji je neprestano ponavljao da „Kartagina mora biti razorena“ – sada je Amerika primetno promenila ton kada govori o sirijskom lideru. Tako je portparol Stejt departmenta Mark Toner u ponedeljak prvi put jasno i glasno izjavio da „SAD ne traži momentalni odlazak Asada“. Toner je podvukao da se američki odnos prema Asadu nije izmenio i da i dalje žele njegovu ostavku, ali ova promena diplomatske „melodije“ ukazuje da je Vašington ozbiljno revidirao svoja gledišta prema Siriji i njenom izabranom predsedniku.

 

ARGUMENTI SILE

Zajedno sa vojnotehničkim sporazumom, takođe objavljenim u ponedeljak, kojim SAD i Rusija regulišu bezbednost i pravila letenja nad Sirijom, i kojim se priznaju legitimna ruska prava u ovom regionu, promena stava prema Asadu predstavlja novi impuls ka mirnom rešavanju sirijskog, a i bliskoistočnog pitanja u celini. Naravno, do sveobuhvatnih sporazuma je još veoma, veoma dalek put, ali i on mora početi prvim korakom. U ovom slučaju, načinjena su već više od dva. Zaista je teško oteti se utisku da Vašington svoje pozicije ne bi nikada ni za milimetar pomerio, da Rusija nije pomerila svoje avione i rakete za hiljade kilometara. Argumenti sile ponovo imaju primat nad silom argumenata, što je lekcija koju su Rusija i svet već dobro izučili, plaćajući veliku cenu za to. Sada je red na Amerikance i izgleda da svest o tome i kod njih polako sazreva.

[restrictedarea]

„Mi želimo da se proces kreće ka političkom regulisanju. Ali smo jasno dali do znanja da Asad ne mora obavezno da ode sutra ili prekosutra“, istakao je Toner na brifingu u Stejt departmentu, naglašavajući da „mnoge vlade u celom svetu“ dele ovaj stav. Pomalo začuđujuće, jer ako je neko pratio dosadašnje izjave američkih zvaničnika, sve dok se nemačka kancelarka Angela Merkel nije založila da se „sa Asadom mora razgovarati“ – to nije bio stav „mnogih vlada“ u svetu. Neće proći dugo i Amerikanci će reći da su oduvek smatrali da je Asad „manje zlo“. Suštinski, Vašington će gledati da se na svaki način „užlebi“ u novi poredak na Blikom istoku koji stvara Rusija i njen predsednik Vladimir Putin. Pa, makar Asad otišao i na kukovo leto.

Doduše, znake pomaka prvi je pokazao američki šef diplomatije Džon Keri, samo dan nakon vatrenog nastupa njegovog šefa Obame, krajem septembra na Ist riveru. Američki lider je u svom govoru po ko zna koji put odbacio i pomisao da može da se desi da Bašar ne ode. Ali Keri ga je „popravio“ i dao prilično senzacionalnu, ali medijski nedovoljno ispraćenu izjavu, kako smena Asada treba da se odigra polako, što je sada ponovio i njegov portparol Toner. Ovo svedoči i potvrđuje teoriju da u američkom vrhu postoje bar dve jake struje koje se bore za prevlast. „Civili“ poput Obame i Kerija, i „vojnici“, čiji je jedan od lidera Hilari Klinton, a njima je uvek malo novca za naoružanje i intervencije po svetu. Kako bi održali taj ubitačni tempo, neophodno im je i više neprijatelja, a Putin i Asad – iz njihove vizure – predstavljaju idealna strašila za američki narod koji sve to treba da plaća.

Zato je Putin morao, pa makar i po cenu da radi u korist američkog neokonzervativnog intervencionističkog lobija, da pređe sa reči na dela i u hod pusti „diplomatiju topovnjača“ ne bi li Vašingtonu ukazao na realnost na terenu. To će dugoročno nositi ozbiljne rizike, jer Amerikanci neće zaboraviti ova poniženja, ali će ih bar privremeno spustiti na zemlju i primorati na veću kooperativnost. Frustracija moćnika iz američkog ratnog lobija samo će rasti, no ovu bitku su izgubili. I to je, za sada, dobro. Loše je to što će u nekim narednim izvlačenjima sigurno dobiti i više novca za svoje planove.

 

HUŠKANJA I POSLEDICE

Odmah su se u američkoj štampi pojavili napisi o tome da je Rusija primorala Obamu da popusti u Siriji, ali je i to dobro poznato oruđe neokonzervativaca, koji tradicionalno imaju veliki uticaj na medije. Kao što su i raniji silni izbori Putina u zapadnim medijima za „ličnost godine“, „najmoćnijeg čoveka planete“ i tome slično – bili samo šamari Obami iz tih istih krugova, pozivajući ga da pokaže više muškosti i žestine na svetskoj areni. Posledice ovog huškanja bile su tragedije u Siriji, Libiji, Ukrajini… Kako bi ih konačno umirio, Kremlj je morao da upotrebi avione i rakete. Uzalud su bili naslovi o „trijumfu Moskve u Siriji“ i o tome kako Putin uspeva da promeni Obamine stavove. Američki lider shvata da što dalje ide, to dublje tone, i bolje bi mu bilo da takve novine više ne čita i da se ne nervira.

Istovremeno sa novim tonovima Marka Tonera, „dobro obavešteni“ zapadni mediji su preneli vest da je Saudijska Arabija navodno ponudila Moskvi 300 milijardi dolara u zamenu za Asadovu glavu, ali je Kremlj to odmah demantovao. Zaista, bilo je ovih dana kontakata najviših rukovodilaca Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa Putinom i ruskim državnim vrhom – kao što ih je bilo i sa Izraelom, Turskom, Egiptom i drugima – ali je sadržaj tih susreta bitno drugačiji nego što ga predstavljaju zapadni mediji. To je i podstaklo američki vrh da omekša retoriku. U Zalivu dobro vide ko sada vuče konce u regionu, pa su požurili u Kremlj da budu prvi koji će postići sporazume sa Putinom i sebi obezbede startnu prednost u odnosu na druge. Otuda i najave da bi, do sada prema Rusiji izuzetno neprijateljski nastrojeni OPEK, mogao da donese odluku o smanjenju proizvodnje nafte, što bi dovelo do rasta njene cene na svetskom tržištu.

Sve sunitske zemlje u regionu sa skepsom posmatraju ruske aktivnosti u Siriji i oko nje, ali su svesne da to ne mogu da spreče. Realnost na terenu se menja, Asad dobija više kiseonika da preživi i posle „prekosutra“ i ponovo se vraća izgubljena ravnoteža. Sve to daje Moskvi bolje karte uoči predstojećih dogovora o novoj geopolitičkoj konfiguraciji Bliskog istoka. A ona je sada neminovna. Rusija je u punoj meri pokazala da ima kapaciteta da postiže uspehe u globalnoj areni, što su u protekle dve i po decenije demonstrirali samo Amerikanci – ako je njihove brutalne intervencije uopšte moguće nazivati uspesima. Koliko su bili uspešni, najbolje pokazuje njihov enormni državni dug – najbolja metafora o tome kako su svojim delima „zadužili“ celu planetu. Rusija, Kina i druge zemlje ozbiljno su se nameračile da poravnaju dugove sa Vašingtonom.

Naravno, ruski uspesi na gorućem bliskoistočnom terenu su takođe samo površni za sada, i ne treba ih preuveličavati, ali su ogromni na simboličnom planu. Moskva je čvrsto stavila nogu u bliskoistočna vrata i to je za nju najvažnije. Za zemlju koja je do pre deceniju i po bila na ivici raspada, ophrvana građanskim ratom, siromaštvom i glađu, Rusija se fantastično brzo oporavila i vratila u sam svetski vrh. U tom svetlu treba tumačiti i nametnute joj sankcije, kako bi se osujetio njen uspeh. Postoji i još jedan ugao gledanja: ruski napredak poslednjih godina neuporedivo je veći i ozbiljniji nego američki, u gotovo svim oblastima. I to Vašington ne može da oprosti.

 

„STARI DŽEMPER”

Kada se svemu tome doda i činjenica da bliskoistočne zemlje sada po savete i konsultacije sve češće idu u Moskvu, onda je slika kompletna. Jer one ne idu da bi pomogle Rusiji već sebi, osećajući da Moskva ima šta da im ponudi, za razliku od Vašingtona koji uglavnom nešto traži. I taj strah od prekookeanskog hegemona kada jednom počne da popušta, para se kao stari džemper. Zato je intenziviranje odnosa Moskve i zemalja Zaliva sve samo ne slučajnost. Putin je takav scenario i nagovestio u ranijem obraćanju novinarima, kada je izričito podvukao da je povodom Sirije u kontaktu sa svim važnim igračima. Nije rekao da ima saglasnost sa njima o ključnim pitanjima, ali nije to ni demantovao.

Međutim, Iran se može isprečiti kao mnogo veća prepreka od Asada. Upravo je Teheran za sunitske zemlje najnepoželjniji faktor u Siriji i regionu, jer im jačanje šiitskog uticaja zabada mač u srce, a pogotovo Saudijcima. Ali oni vide da se rešenje i ovog pitanja sada nalazi u Moskvi i Pekingu, a ne u Vašingtonu. Splet svega toga otvara mogućnost nagodbe: da svi dobiju nešto u predstojećoj rekompoziciji Sirije i Iraka, odnosno Bliskog istoka u celini. Putin je dobro osetio da Vašington ne može da se izbori sa izazovima u momentu stvaranja novog poretka – i povukao je odlučan korak. Zato će izgradnja novog Bliskog istoka, koju Amerikanci priželjkuju već godinama, ipak sadržati u sebi mnogo više ruskih nacrta i planova, nego što je iko ranije to mogao da pretpostavi. A Asad? Ako ne napravi neku krupnu grešku, može se lako desiti da vlada duže od Obame…

[/restrictedarea]