Moć i nemoć pred totalitarizmom

Piše Raško V. Jovanović

Izbor komada „Poziv na pogubljenje“, koji je na osnovu istoimenog romana Vladimira Nabokova napisao Aleksandar Červinski, može se samo pozdraviti

Da li Beogradsko dramsko pozorište izvođenjem komada „Poziv na pogubljenje“, koji je napisao Aleksandar Červinski na osnovu istoimenoga romana Vladimira Nabokova, a kombinujući elemente brehtovskog oneobičavanja i teatra apsurda, želi da se ponovo vrati na puteve stare slave? Kada ovo kažemo, mislimo na vreme od pre više od pola veka, kada je ono, prikazujući tada tematski aktuelna dramska dela savremenog svetskog repertoara, prednjačilo u beogradskom pozorišnom životu? Ako je potvrdan odgovor – nema se šta zameriti, osim, eventualno, da je možda bilo bolje odabrati neki savremeniji komad. No, kako je reč o zapaženom romanu „Poziv na pogubljenje“, Nabokov ga je objavio 1938. godine kada još piše na ruskom jeziku, izbor komada Červinskog, čija se dela izvode na brojnim svetskim uglednim pozornicama, može se samo pozdraviti.

[restrictedarea]

U proznom stvaralaštvu Nabokova, u njegovim novelama i romanima, primenjen je gotovo naučno ustrojen precizan deskriptivni postupak spojen sa neobično  bujnom imaginacijom uz ironičnu igru umetničkim postupcima propraćenu duboko subjektivnim i lirskim doživljajem. „Poziv na pogubljenje“ jedan je od poslednjih piščevih ruskih romana. Delo opisuje sudbinu glavnoga junaka Cincinata, a mesto i vreme događanja odnose se na neku imaginarnu zemlju i nedefinisano razdoblje. Cincinat je odrastao u domu za nahočad i potpuno se razlikovao od ostale dece. Svojom neobičnom duševnom osobenošću izazvao je sumnju da je nedokučiv, odnosno da je „neproziran“, a ne pojmljiv, što će reči „proziran“, što nalažu zakonske odredbe njegove zemlje. Tu svoju osobinu ili duševni sklop, on mora skrivati, jer mu preti smrtna kazna. Jedan je od retkih što ima naznake sklonosti koje vlasti te čudne zemlje nazivaju „gnoseološkom prljavštinom“. Mladića su uputili na rad u manufakturu igračaka, u kojoj izrađuje, pored ostalog, lutke kao „malog dlakavog Puškina“ ili „Gogolja što liči na štakora“. U manufakturi se Cincinat zaljubio u devojku Marfinjku, osobu „normalnu“ sa stanovišta važećih propisa, venčao se s njom i bio unapređen u učitelja, istina samo „nekvalitetne dece“, one za koju se može reći da nije šteta ako padnu u ruke sumnjivom podaniku. Marfinjka ga vara i Cincinat zbog toga pati, te postaje neoprezan u skrivanju svoje „gnoseološke prljavštine“, zbog čega je uhvaćen i osuđen na smrt. U romanu se prikazuje vreme od devetnaest dana između proglašenja presude i smaknuća, koje Cincinat provodi grozničavo pišući svoje zapise i pripremajući bekstvo. Inače, kao osuđenik na smrt, Cincinat je u zatvoru pod strogim nadzorom, ali propisi podrazumevaju da može plesati s tamničarem, ili da se za razonodu zatvorenika organizuje njegovo lažno bekstvo iz tamnice, pa čak i banket sa vatrometom uoči pogubljenja. Svet u kojem se našao glavni junak ima svoju posebnu logiku i čitav romaneskni opis načinjen je tako da čitalac postupno otkriva nelogičnost koja vodi do apsurda. Otuda i neizbežne asocijacije na svet i zbivanja u Kafkinim romanima, kao i na žanr distopijskih romana uopšte.

Červinski sa razlogom smatra da je Nabokov u svom romanu bio prorok i da je predvideo budućnost pošto je jasno najavio današnje prilike i neprilike, i to ne samo kao postojanje više totalitarnih režima u današnjici nego i kao prevladavanje opšteg apsurda i vulgarnosti, prisutnim svuda, zapravo neizbežnim, tako da se može reći da postaju vid životne spoznaje, te i sam način življenja i odnosa među ljudima. U komadu nemilosrdni dželat neizmerno je zadovoljan što se nalazi u situaciji da može komično nesnalažljivog i nespretnog intelektualca, u osnovi idealistu, oglašenog da je društveno razorni element i kao takav protivnik države, pripremati za izvršenje smrtne kazne, dok su njegovi bližnji, bez obzira na takvu tragičnu  okolnost – srećni i zadovoljni, svakako i zato što njih nije sustigla takva sudbina, budući da je u totalitarnoj vladavini i te kako mogućna. No Nabokov je i svojim shvatanjima i načinom formiranja vlastitih proznih dela, bilo onih pisanih na ruskom, bilo onih napisanih i objavljenih na engleskom jeziku, najavio postmodernizam, ostvarivši znatan uticaj naročito  na savremene američke, ali i druge svetske pisce.

Reditelj Boban Skerlić uspeo je da načini dinamičnu predstavu sa začudnim elementima kako u ponašanju glavnog junaka, tako i kada je reč o karakterističnom odnosu pojedinaca iz njegove okoline. Predstava je imala odgovarajući tempo. Ivan Tomić u ulozi Cincinata načinio je scenski podvig: sve vreme nalazeći se na sceni bio je pravi nabokovski junak, što će reći da je bio dosledan u ubedljivosti i izrazima promene raspoloženja i permanentnog uverenja u mogućnost izbavljenja i izmicanja od pogubljenja. Trio, koji su sačinjavali Miloš Milić kao Rodrig, Milan Čučilović kao Roman i Milorad Damjanović kao Rodion bio je usklađen, a ti promatrači – radoznali, začuđeni, podrugljivi i tobož nezainteresovani. Slobodan Ninković kao Mesje Pjer umeo je da bude brutalan kao dželat, a po potrebi i pridvoran. Ljubinka Klarić u ulozi Marfinjke jednostavno je ispoljavala ravnotežu u izrazu ljubavnih osećanja i  nevoljnog prihvatanja sudbine. I ostali izvođači – Sandra Bugarski (Cecilija), Aleksandra Anja Alač (Emočka), Dejan Matić Mata (Viktor), Dragoslav Ilić (Tata), Milica Milša (Baka), Bora Nenić (Deka), Bora Nikolić (Diomedon), Slađana Vlajović (Polina), Ivana Nikolić i Milica Gojković (braća blizanci) – prikladno su se uključili i obezbedili živopisnost masovnih prizora. Scenografija Nenada Paranosića bila je dovoljno monstruozan okvir za kafkijanska raspoloženja i događanja u komadu, dok je kostim Jelene Stokuće bio prikladniji za mjuzikl nego za ovu dramu. Delo je igrano u odličnom prevodu Novice Antića. Muzika Dragana Ristića doprinela je da scenski ugođaj stvara gledaocima asocijacije na Brehtov teatar.

[/restrictedarea]

„Poziv na pogubljenje“
PISAC
Aleksandar Červinski
POZORIŠTE
Beogradsko dramsko pozorište – Scena „Rade Marković“
DATUM PREMIJERE
8. oktobar 2015.
REDITELJ I AUTOR SONGOVA
Boban Skerlić
SCENOGRAF
Nenad Paranosić
KOSTIMOGRAF
Jelena Stokuća
KOMPOZITOR
Dragan Ristić
SCENSKI POKRET
Marija Milenković