Моћ и немоћ пред тоталитаризмом

Poziv na pogubljenjeПише Рашко В. Јовановић

Избор комада „Позив на погубљење“, који је на основу истоименог романа Владимира Набокова написао Александар Червински, може се само поздравити

Да ли Београдско драмско позориште извођењем комада „Позив на погубљење“, који је написао Александар Червински на основу истоименога романа Владимира Набокова, а комбинујући елементе брехтовског онеобичавања и театра апсурда, жели да се поново врати на путеве старе славе? Када ово кажемо, мислимо на време од пре више од пола века, када је оно, приказујући тада тематски актуелна драмска дела савременог светског репертоара, предњачило у београдском позоришном животу? Ако је потврдан одговор – нема се шта замерити, осим, евентуално, да је можда било боље одабрати неки савременији комад. Но, како је реч о запаженом роману „Позив на погубљење“, Набоков га је објавио 1938. године када још пише на руском језику, избор комада Червинског, чија се дела изводе на бројним светским угледним позорницама, може се само поздравити.

[restrictedarea]

У прозном стваралаштву Набокова, у његовим новелама и романима, примењен је готово научно устројен прецизан дескриптивни поступак спојен са необично  бујном имагинацијом уз ироничну игру уметничким поступцима пропраћену дубоко субјективним и лирским доживљајем. „Позив на погубљење“ један је од последњих пишчевих руских романа. Дело описује судбину главнога јунака Цинцината, а место и време догађања односе се на неку имагинарну земљу и недефинисано раздобље. Цинцинат је одрастао у дому за нахочад и потпуно се разликовао од остале деце. Својом необичном душевном особеношћу изазвао је сумњу да је недокучив, односно да је „непрозиран“, а не појмљив, што ће речи „прозиран“, што налажу законске одредбе његове земље. Ту своју особину или душевни склоп, он мора скривати, јер му прети смртна казна. Један је од ретких што има назнаке склоности које власти те чудне земље називају „гносеолошком прљавштином“. Младића су упутили на рад у мануфактуру играчака, у којој израђује, поред осталог, лутке као „малог длакавог Пушкина“ или „Гогоља што личи на штакора“. У мануфактури се Цинцинат заљубио у девојку Марфињку, особу „нормалну“ са становишта важећих прописа, венчао се с њом и био унапређен у учитеља, истина само „неквалитетне деце“, оне за коју се може рећи да није штета ако падну у руке сумњивом поданику. Марфињка га вара и Цинцинат због тога пати, те постаје неопрезан у скривању своје „гносеолошке прљавштине“, због чега је ухваћен и осуђен на смрт. У роману се приказује време од деветнаест дана између проглашења пресуде и смакнућа, које Цинцинат проводи грозничаво пишући своје записе и припремајући бекство. Иначе, као осуђеник на смрт, Цинцинат је у затвору под строгим надзором, али прописи подразумевају да може плесати с тамничарем, или да се за разоноду затвореника организује његово лажно бекство из тамнице, па чак и банкет са ватрометом уочи погубљења. Свет у којем се нашао главни јунак има своју посебну логику и читав романескни опис начињен је тако да читалац поступно открива нелогичност која води до апсурда. Отуда и неизбежне асоцијације на свет и збивања у Кафкиним романима, као и на жанр дистопијских романа уопште.

Червински са разлогом сматра да је Набоков у свом роману био пророк и да је предвидео будућност пошто је јасно најавио данашње прилике и неприлике, и то не само као постојање више тоталитарних режима у данашњици него и као превладавање општег апсурда и вулгарности, присутним свуда, заправо неизбежним, тако да се може рећи да постају вид животне спознаје, те и сам начин живљења и односа међу људима. У комаду немилосрдни џелат неизмерно је задовољан што се налази у ситуацији да може комично несналажљивог и неспретног интелектуалца, у основи идеалисту, оглашеног да је друштвено разорни елемент и као такав противник државе, припремати за извршење смртне казне, док су његови ближњи, без обзира на такву трагичну  околност – срећни и задовољни, свакако и зато што њих није сустигла таква судбина, будући да је у тоталитарној владавини и те како могућна. Но Набоков је и својим схватањима и начином формирања властитих прозних дела, било оних писаних на руском, било оних написаних и објављених на енглеском језику, најавио постмодернизам, остваривши знатан утицај нарочито  на савремене америчке, али и друге светске писце.

Редитељ Бобан Скерлић успео је да начини динамичну представу са зачудним елементима како у понашању главног јунака, тако и када је реч о карактеристичном односу појединаца из његове околине. Представа је имала одговарајући темпо. Иван Томић у улози Цинцината начинио је сценски подвиг: све време налазећи се на сцени био је прави набоковски јунак, што ће рећи да је био доследан у убедљивости и изразима промене расположења и перманентног уверења у могућност избављења и измицања од погубљења. Трио, који су сачињавали Милош Милић као Родриг, Милан Чучиловић као Роман и Милорад Дамјановић као Родион био је усклађен, а ти проматрачи – радознали, зачуђени, подругљиви и тобож незаинтересовани. Слободан Нинковић као Месје Пјер умео је да буде бруталан као џелат, а по потреби и придворан. Љубинка Кларић у улози Марфињке једноставно је испољавала равнотежу у изразу љубавних осећања и  невољног прихватања судбине. И остали извођачи – Сандра Бугарски (Цецилија), Александра Ања Алач (Емочка), Дејан Матић Мата (Виктор), Драгослав Илић (Тата), Милица Милша (Бака), Бора Ненић (Дека), Бора Николић (Диомедон), Слађана Влајовић (Полина), Ивана Николић и Милица Гојковић (браћа близанци) – прикладно су се укључили и обезбедили живописност масовних призора. Сценографија Ненада Параносића била је довољно монструозан оквир за кафкијанска расположења и догађања у комаду, док је костим Јелене Стокуће био прикладнији за мјузикл него за ову драму. Дело је играно у одличном преводу Новице Антића. Музика Драгана Ристића допринела је да сценски угођај ствара гледаоцима асоцијације на Брехтов театар.

[/restrictedarea]

„Позив на погубљење“
ПИСАЦ
Александар Червински
ПОЗОРИШТЕ
Београдско драмско позориште – Сцена „Раде Марковић“
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
8. октобар 2015.
РЕДИТЕЉ И АУТОР СОНГОВА
Бобан Скерлић
СЦЕНОГРАФ
Ненад Параносић
КОСТИМОГРАФ
Јелена Стокућа
КОМПОЗИТОР
Драган Ристић
СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Марија Миленковић


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.