Kosovo, Unesko i naredba Hilari Klinton

Piše Nikola Vrzić

Zašto srpska borba protiv ulaska Kosova u Unesko nije samo borba za srpsko kulturno nasleđe, zašto je i Republika Srpska deo ove borbe, i da li to Aleksandar Vučić pokušava da sebi i nama kupi vreme u igri našom budućnošću, u kojoj evroatlantski Zapad ne sme da ga pritisne onoliko koliko bi voleo?

Ako smo se i pitali, a pitali se jesmo, koliko bi mala Srbija trebalo da bude da bi bila po volji njenih evroatlantskih prijatelja, odgovor smo dobili kada su ti prijatelji – od Sjedinjenih Američkih Država, preko Velike Britanije, Nemačke i Francuske pa skroz do Vanuatua ili pak Ujedinjenih Arapskih Emirata, njih ukupno 47 – podržali predlog Albanije da „Republika Kosovo“ postane punopravna članica Uneska, organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Odgovor je, naime, da Srbija zapravo ne treba da postoji uopšte. Jer šta su Srbija i Srbi bez Visokih Dečana, bez Gračanice, Pećke patrijaršije ili Bogorodice Ljeviške? Država i narod sa zajedničkom istorijom i nasleđem nisu – jer ulaskom Kosova u Unesko i Dečani i Gračanica postaju tuđi, baština „Republike Kosovo“ koja sa Srbijom nema nikakve veze, a mi ostajemo bez zajedničkog korena koji nas ujedinjuje – već slučajna grupa građana koji se sasvim slučajno razumeju i samo trenutno dele istu sudbinu zato što su se, opet slučajno, zatekli u okviru nekih granica koje su danas tu gde jesu a sutra već mogu da budu i negde drugde. Jer nas, bez kosovske duhovnosti koja nas uvezuje, ionako ne spaja ništa osim sadašnjeg trenutka, pošto zajedničke prošlosti više nemamo. Uostalom, Serbien muß sterbien, pevalo se po ulicama Beča još 1914…

 

IZVRŠNI SAVETI

Preterivanje? Nažalost, ne. Setite se, samo, 20. jula 2010. Tada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić svom hrvatskom kolegi Ivi Josipoviću predao – „vratio“ – kulturno dobro „koje pripada Republici Hrvatskoj i građanima Hrvatske“, i pritom formalno-pravno bio u pravu. A u pitanju je bila ikona Svete Bogorodice iz (srpske, pravoslavne) Crkve Svetog Dimitrija u Dalju, sklonjena u Srbiju da bi bila spasena. I kome će onda pripadati Bogorodica Ljeviška ili Pećka patrijaršija kada (ako) Kosovo uđe u Unesko kao što je to učinila Hrvatska, pa joj je tako u (kulturno) nasleđe i duhovnu baštinu i pripalo sve što se našlo u njenim, inače, avnojevskim granicama?

A ove srede po podne je Republika Kosovo – baš tako, bez navodnika, bez zvezdice, bez Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 i pogotovo bez Srbije – načinila ozbiljan, nužan, mada ne i dovoljan, korak ka ulasku u Unesko. Izvršni savet ove organizacije usvojio je, većinom glasova (kao što Ustav Uneska i propisuje u svom članu 2, stav 2) preporuku da se, na predstojećoj Generalnoj konferenciji Uneska, koja će se održati između 3. i 18. novembra, Republika Kosovo primi u punopravno članstvo ove organizacije Ujedinjenih nacija. Ova je odluka Izvršnog saveta Uneska bila očekivana; i zato što se, kako rekosmo, odluke u njemu donose većinom glasova, i zato što u Izvršnom savetu većinu čine države koje su našu južnu pokrajinu priznale kao njihovu Republiku Kosovo. Svoju pak šansu da sačuva svoju istoriju Srbija će imati na Generalnoj konferenciji, gde će Republika Kosovo morati da obezbedi dve trećine glasova u organizaciji koja ima 195 članica. Kosovo je kao nezavisnu državu dosad priznalo 111 članica UN, što znači da im za ulazak u Unesko, pod uslovom da to podrže svi koji su priznali kosovsku nezavisnost, nedostaje još dvadesetak glasova, s tim što je ova matematika ipak nešto složenija od pukog sabiranja jer u sebe uključuje i političko lobiranje (pogledajte okvir „Kosovski presedan“).

[restrictedarea]

DEPEŠA S INSTRUKCIJAMA

Ali nije stvar samo u ishodu ove borbe. Možda čak i više – makar što se baš ovog trenutka, i naše neposredne budućnosti tiče – stvar je u samoj borbi. Zato što nam je oduzeto pravo čak i da pokušamo da se suprotstavimo ishodu kakav nam priželjkuju kidnaperi naše zemlje i istorije.

O oduzimanju ovog prava da se borimo protiv oduzimanja zemlje i istorije govori američka diplomatska depeša 10STATE9661. Označena je kao poverljiva (confidential). Potpisala ju je Hilari Klinton, u to vreme – depeša je napisana 30. januara 2010 – državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država.

Depeša skicira sadržaj demarša koji je tih dana trebalo da bude upućen Beogradu, kako bi mu se objasnilo šta mora a šta ne sme da učini u vezi sa Kosovom i Metohijom. „Zahtevajte od Vlade Srbije da se angažuje na rešavanju praktičnih pitanja na Kosovu (…) kako bi Beograd mogao da se fokusira na proces EU integracija“, naložila je Klintonova svojim potčinjenima da nalože Beogradu; godinu dana potom ovi će razgovori, o rešavanju praktičnih pitanja, zaista i započeti. „Naglasite da Srbija mora da pronađe načine da koegzistira sa nezavisnim Kosovom, uključujući i praktična pitanja kao što su sudije, carine, struja i učešće u regionalnim organizacijama“, zapovedila je dalje da se zapovedi Beogradu, pa tako na kraju i bi, kroz Prvi i ostale briselske sporazume. Ovaj američki demarš, koji je takođe zahtevao od Srbije i da „pokaže da je u stanju da uspostavi i održava dobrosusedske odnose sa svim svojim susedima u južnoj i centralnoj Evropi“, i da (valjda u sklopu toga) ne „traži ponovno otvaranje pregovora o statusu Kosova“, ispunjen je skoro u potpunosti, praktično predstavljajući najavu onoga što će nam se zaista i dogoditi u godinama koje su usledile za njegovim prispećem u Beograd.

Otuda je naročito značajna jedina tačka ovog spiska naredbi Srbiji, koju Srbija nije ispunila. Što nas i dovodi do tekuće bitke za Unesko, potencijalno mnogo šire od same bitke za Unesko jer opasno (ohrabrujuće) liči na skretanje s puta koji su nam zacrtali naši američki prijatelji. Hilari Klinton: „Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama…“ Srpsko opiranje ulasku Kosova u Unesko očigledno spada upravo u ovu kategoriju zabranjenih akcija.

Što znači da se ne borimo sada samo protiv ulaska Kosova u Unesko već i protiv čitave američke politike potpunog potčinjavanja Srbije. Da li to može da bude nagoveštaj zaokreta koji toliko dugo i podjednako zaludno iščekujemo?

 

NAGOVEŠTAJI ZAOKRETA I SUKOBA

Takvih nagoveštaja, kakvi su donedavno bili teško zamislivi, u poslednje vreme ima još. Uporno odbijanje da Rusiji uvedemo sankcije, a u međuvremenu i uspešno suprotstavljanje britanskoj rezoluciji o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN, predstavljaju dva najozbiljnija. Na drugom pak tasu vage stoji, pre svega, produbljivanje saradnje Srbije i NATO-a (ovogodišnji IPAP i SOFA sporazumi), što ove nagoveštaje čini manje uverljivima nego što bi inače morali da budu.

Elem, kad smo već kod osujećene srebreničke rezolucije, odnosno namere da se obesmisli Republika Srpska koja se krila iza ove rezolucije, važan test će predstavljati i držanje Vlade Srbije i njenog predsednika Aleksandra Vučića u vezi sa najavljenim referendumom u Republici Srpskoj, iza koga – u direktnom odgovoru na onu britansko/evroatlantističku nameru – stoji namera da se spreči dalje obesmišljavanje RS. Vučić je do sada samo mlako – za njega nekarakteristično mlako, ako to zaista misli – pozvao predsednika RS Milorada Dodika da „još jednom razmotri odluku“ o sprovođenju referenduma, pa je i to dodatno razblažio propratnom porukom da je ipak „konačna odluka na RS“, te otuda i ne čudi što mu je javno, usred Beograda, nedavno poručeno da u gušenje Republike Srpske ima da se uključi i svojeručno. Rečima Filipa Hamonda, šefa britanske diplomatije: „Ujedinjeno Kraljevstvo posebno je zainteresovano da se osigura progres u Bosni i Hercegovini. Veoma je važan uticaj Srbije za nastavak tog procesa, i pozdravljamo njene napore. Želimo da budemo uvereni da najavljeni referendum u Republici Srpskoj neće biti održan. On je nepotreban i nespojiv sa evropskom budućnošću BiH i njenim prosperitetom.“ Hamondu je, reklo bi se, odgovoreno četvrtom tačkom saopštenja izdatog posle sastanka državnog vrha sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti, ovog utorka: „Posebno je razmatran položaj Srba u celom regionu, potvrđena odgovornost i posvećenost Srbije dobrobiti Srba izvan Srbije, i posebno je istaknuta potreba još veće i značajnije saradnje i konkretizacije specijalnih i paralelnih veza koje Republika Srpska ima sa Srbijom…“

Nesumnjivo je da će nastavak srpske državne politike najavljene posle ovog sastanka – i u pogledu Republike Srpske, i u pogledu Kosova i Metohije u vidu njegovog nepriznavanja i nepristajanja na njegovo članstvo u Unesku, a valjda to podrazumeva i same Ujedinjene nacije inače smo džaba krečili, i u pogledu „održavanja i unapređenja tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama“ – nosioce te politike, bude li je zaista u najavljenom obliku, neminovno dovesti u sukob s našim zapadnim prijateljima; takva je priroda tog prijateljstva a i naših zapadnih prijatelja.

Tihi sukob, uostalom, već postoji. Manifestovan je ovog vikenda, kada je Vučićeva Srpska napredna stranka proslavljala sedam godina od svog osnivanja, a proslavu su bojkotovali svi zapadni ambasadori osim britanskog. Time je slavljenicima poslata jasna poruka da su na jako tankom ledu ispod koga se nalazi opasno ledena voda izgubljene zapadne podrške. A teško je izbeći i utisak da istu poruku u sebi nose i afere u čijem su središtu bliski Vučićevi saradnici (direktor EMS-a Nikola Petrović, sada i gradonačelnik Beograda Siniša Mali, pre toga Ivica Dačić…), bez obzira na to da li su optužbe iznete na njihov račun istinite ili nisu. Bitan je, za ovu priču, njihov efekat – a efekat se, osim onoga na javnost, verovatno ogleda i u upitanosti Vučićevih saradnika ko je među njima sledeći na redu, i posledičnom pritisku na njega da odustane od politike koja ih je stavila u takav red za toplog medijskog zeca – i bitan je tajming; novinari-istraživači koji su naprasno počeli da dolaze do kompromitujućih materijala, i koji su pritom uglavnom povezani sa zapadnim izvorima finansiranja, do ovih svojih saznanja nisu dolazili kada je, recimo, s Vučićevim blagoslovom postizan Prvi briselski sporazum, sastavljen u skladu s instrukcijama iz one depeše 10STATE9661, nego tek kada je instrukcijama iz te depeše Vučić počeo da se protivi.

 

VREMENSKI FAKTOR

Istovremeno, ipak, i to je paradoks ovog trenutka srpske politike u kojoj postoji samo Aleksandar Vučić i niko više, Zapad sebi ne može da priušti rušenje Aleksandra Vučića, zato što je on jedini koji može da ima moć da im ispuni želje u vezi sa Kosovom i Metohijom, Republikom Srpskom, sankcijama Rusiji…, a da pritom Srbiju zbilja ne gurne u građanski rat. Čak i kad bi, nekim čudom koje nije ni na pomolu, iz razvalina žute opozicije odjednom nikao takmac koji bi Vučića mogao da izazove s nekim šansama na uspeh, on sve to što Zapad želi Srbiji ne bi mogao da učini. Za odricanje od Kosova i Metohije, Republike Srpske i Rusije potreban je neko kome će narod poverovati – s pravom ili ne, opet, nije to sad bitno – da je učinio sve što je mogao kako bi sprečio takav crni ishod, a to ne mogu da budu žuti nego, kako stvari danas stoje, samo bivši radikali. Sve to je, uostalom, i razlog zbog koga je Borisu Tadiću istekao rok trajanja baš kada je stigao nadomak Prvog briselskog sporazuma. Njemu, jednostavno, nije bilo dato da ga potpiše, ne zato što bi on to odbio, već zato što bi njegov potpis izazvao nepredvidivi haos u Srbiji, a Zapadu je potrebna Srbija koja će mirno prihvatiti svoje komadanje.

Ovakvo stanje stvari, razume se, Vučićevu poziciju u odnosu na Zapad čini koliko-toliko komotnijom. Baš kao što komotnijom poziciju može da mu načini i evidentna, tekuća preraspodela moći u svetu. Ako smo sami spremni da radimo u sopstvenu korist, ovoga puta ta preraspodela moći ide u našu korist. Ide, ali još nismo došli dotle, i zato nam je potrebno vreme.

Kako se može kupiti vreme? Tako što će se trenutak otvorenog i definitivnog sukoba – u obliku objave da prekidamo EU put kojim kažu da i dalje idemo – odložiti u što manje blisku budućnost, jer osim Rusa (i Kineza, i svih ostalih slobodnih naroda sveta) sada napokon i spomenuto vreme radi za nas. Kako se to radi, kako se kupuje vreme? Pogledajmo dve poslednje neproglašene a javne kampanje koje su – sinhronizovano, oko toga nema spora – pokrenute iz vrha vlasti, oko vanrednih izbora i oko Izveštaja o skriningu za (kosovsko) Poglavlje 35. Kome su te kampanje zapravo bile namenjene? Opoziciji nisu, ona je već poduže na veštačkom disanju i ne ugrožava nikoga osim samu sebe. Niti su bile namenjene domaćoj javnosti, jer je ona ionako isuviše udubljena u parove i slične farme da bi primetila da beznadežno gubi Kosovo i Metohiju; tim pre što u Poglavlju 35 to (još) ne piše. Otuda i zaključak da su ove dve kampanje pre svega bile namenjene zainteresovanoj publici na Zapadu. Njoj je, pretnjom vanrednim izborima, poručeno da joj planovi mogu biti odloženi na neodređeno vreme, dok joj je bukom oko Poglavlja 35 stavljeno do znanja da bi joj bolje bilo da ne hita da pred nas stavi uslove za koje svi znamo da samo čekaju da budu postavljeni. Čista kupovina vremena, uz nadu u bolje sutra.

Ako naše vlasti imaju ikakvu strategiju, i ako je ovo ta strategija, dobra je makar i zato što je jedina realno moguća u ovom trenutku. I samo da se izdrži u njenom sprovođenju. Ostalo će već učiniti vreme, i Rusi, i svi koji su sa Rusima odlučili da je krvavoj američkoj hegemoniji konačno došao zasluženi kraj.

Kosovski presedan

Osim naših tradicionalnih evroatlantskih prijatelja, naročito nečasnu ulogu u zahtevu „Republike Kosova“ za prijem u Unesko imale su i same Ujedinjene nacije, to jest Unmik kao njihova misija na Kosovu, čuvar onoga što je tamo preostalo od Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Kako, naime, piše u zvaničnom tekstu zahteva (pod tačkom 4) Unmik je u svom pismu od 26. avgusta 2015. naveo da je pitanje kosovskog članstva u Unesku „isključivo namenjeno Unesku i njegovim organima da o njemu odluče“, što je stav koji je naravno u potpunoj suprotnosti sa, i dalje važećom, Rezolucijom 1244.

Izvršni savet Uneska, koji ima ukupno 58 članova, većinom glasova je odlučio da Generalnoj konferenciji Uneska preporuči da „Republiku Kosovo“ primi u svoje punopravno članstvo. Za ovu odluku glasalo je 27 članica Izvršnog saveta – među njima i Crna Gora i Makedonija, hvala im, upamtićemo – dok je 14 bilo protiv, 14 se uzdržalo od glasanja, a tri mu nisu prisustvovala.

U Izvršnom savetu sede ukupno 34 zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, a za prijem Kosova u Unesko glasalo ih je 7 manje; jedna među njima, Nigerija, glasala je čak i protiv. S druge strane, od 24 članice koje nisu priznale Kosovo, njih samo 14 glasalo je protiv. Uzdržavanje od glasanja, ili izbegavanje glasanja, nisu ni od kakve važnosti za ukupni rezultat.

Na Generalnoj konferenciji Uneska Kosovu će biti potrebna dvotrećinska većina, to jest maksimalno 130 glasova. Pod uslovom da glasa svih 195 članica, i da niko ne bude uzdržan. Ishod ovonedeljnog glasanja u Izvršnom savetu pokazuje da nepriznavanje nezavisnosti Kosova ne znači automatski i glas protiv ulaska Kosova u Unesko; kao što, doduše, to glasanje i Kosovu govori da mu nije garantovan glas svake države koja ga je priznala. U svakom slučaju, Srbiji je, da bi sigurno sprečila ulazak „Republike Kosovo“ u Unesko, potrebno 66 glasova protiv. Cilj jeste moguć, ali nije lako ostvariv, i vrlo će zavisiti i od snage našeg lobiranja, i od snage naše molbe Rusiji i Kini da se aktivno pridruže našem lobiranju i zaštiti međunarodnog prava.

Iako se to pravo pokazalo slabašnim pred silom sponzora kosovske nezavisnosti, vredi napomenuti da bi ulazak Kosova u Unesko predstavljao potpuni presedan. Samo tri punopravne članice ove organizacije, naime, nisu istovremeno i članice Ujedinjenih nacija, ali sve tri pritom imaju legalnu osnovu za članstvo u Unesko kakvu Kosovo nema. Dve, Niuji i Kukova ostrva, formalno su „samouprave“ u „slobodnoj asocijaciji“ sa Novim Zelandom, a njihovom ulasku u Unesko – i ovde je suština – prethodio je eksplicitni pristanak Novog Zelanda da se Niuji i Kukova ostrva učlane u ovu i druge međunarodne organizacije. Palestina pak ima sopstveni aranžman sa Ujedinjenim nacijama – od 1974. godine je „nedržavni entitet“ sa statusom posmatrača u Ujedinjenim nacijama – i to je osnova na kojoj je primljena i u Unesko. Kosovo, kao što je poznato, umesto bilo čega od ovoga kao podršku svom zahtevu ima samo golu silu koja ga je i otrgla od ostatka Srbije.

[/restrictedarea]