Kojim će putem spoljna politika SAD?

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Posle ruske vojne intervencije u Siriji administracija predsednika Baraka Obame se podelila. Jedni zahtevaju „odlučne akcije protiv Rusa“, a drugi bi da „smire situaciju i hladne glave razmisle šta dalje“. Da stvari budu još dramatičnije, mediji podgrevaju ideju o nesposobnosti Obamine administracije

Na požar koji je izbio među američkim političarima zbog ruske intervencije u Siriji, umesto sredstava za njegovo gašenje, dodaje se benzin, tačnije pohvale Vladimiru Putinu. Slučajno ili ne, najbolju ocenu predsednika Rusije Vladimira Putina dala je ćerka američkog senatora Džona Mekejna i otvorenog rusofoba Megan izjavom da „Predsednik Rusije Vladimir Putin predstavlja dominantnu figuru na svetskoj sceni“. No i drugi daju pozitivne ocene. Za Donalda Trampa Putin je snažan lider koji naspram sebe ima slabog Obamu, dok Džeb Buš Putina smatra „gipkim političarem koji koristi vakuum liderstva SAD“. U sličnom tonu nastupaju i mediji, pa Njujork post piše da „nikada nijedna američka vlada nije tako snažno manifestovala trulost, intelektualnu nekompetentnost i političko slepilo kao ova. Mi nemamo predsednika, umesto njega imamo dete koje zatvara oči pred filmom strave i užasa“.

 

KRAJ AMERIČKE HEGEMONIJE

Sve navedeno doprinelo je da počne da se postavlja pitanje da li je svet na pragu velikih promena? Istovremeno, uticajni britanski list Fajnenšel tajms objavio je članak Gideona Rahmana „Globalna iskušenja američke moći“, u kome se naglašava nezadovoljstvo Evrope, Bliskog istoka i Tihooekanskog regiona američkom spoljnom politikom. Takođe, zajedničko mišljenje brojnih analitičara je da ukoliko Rusija u Siriji pobedi Islamsku državu, tu planetarnu pretnju, protiv koje su se SAD bezuspešno borile, američkoj hegemoniji je došao kraj. Sa ovom konstatacijom nisu saglasni samo eksperti već i stanovništvo SAD, ako je verovati tamošnjim medijima. Naime, prema istraživanjima javnog mnjenja polovina stanovnika SAD podržava vojnu akciju Rusije u Siriji, navodi Jurij Selivanov za portal geo-politica.info. Međunarodna politika SAD, posle vojne intervencije Rusije u Siriji, postala je, dakle, jedna od glavnih medijskih tema. Pored toga, neki analitičari ističu da je akcija Rusije u Siriji pokazala da su američki predsednik Barak Obama i britanski lider Dejvid Kameron nedorasli obavezama, pri čemu se i sa ovom konstatacijom slaže zapadno javno mnjenje. Naime, na pitanje NJjujork dejli njuza čija je argumentacija bila bolja – Putinova ili Obamina, 96 odsto je odgovorilo u korist Rusa, navodi Oven Metjus za britanski Spektejtor. Naravno, ovo je odmah izazvalo bujicu pitanja o spoljnoj politici dve države, posebno jer je naočigled celog sveta Putin ismejao „Arapsko proleće“ u koga je Zapad uložio ogroman novac i resurse.

[restrictedarea]

Igor Gelov, opet, za brazilski portal Folha ističe da je u poslednje vreme Barak Obama preko medija stvarao utisak da se oko pitanja spoljne politike njegov mandat može završiti uspešnije nego što se nadao. Došlo je do sporazuma oko nuklearnog programa sa Iranom, simboličkog pomirenja sa Kubom, a to je zahtevalo više pohvala nego kritike. No tada se pojavljuje Rusija i ukazuje na nesposobnost SAD da usaglase politiku kada je to najpotrebnije, ili kada javnost više ne trpi oklevanje. Upravo je takav efekat na američku spoljnu politiku ruske intervencije u Siriji. Odjednom je na svetlo dana isplivalo da su SAD neefikasno obučavale ustanike u Siriji, da je oružje koje imaju nezadovoljavajuće, da su Amerikanci stvorili Islamsku državu, kao i mnoga druga pitanja koja neverovatnom brzinom srozavaju ugled Vašingtona. Na ovo se nadovezalo američko bombardovanje bolnice „Lekara bez granica“ u Avganistanu, afere sa (izgleda) odobrenim silovanjima žena po Iraku i Avganistanu, kao i vojno napredovanje talibana.

Analiza Baraka Obame na nedavnoj sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija navela je brojne analitičare da zaključe kako se američki predsednik okrenuo ka diplomatiji, jer u borbi protiv Islamske države nije zagovarao upotrebu značajnije vojne sile. Takođe, tokom aktuelne izborne kampanje u SAD, predsednički kandidati optužili su Obamu da vodi izolacionističku politiku, tj. politiku „bežanja od problema“, piše za američki portal Prodžekt sindikejt Džozef Naj Mlađi,  inače bivši zamenik ministra odbrane i šef Nacionalnog saveta za obaveštajne službe SAD. Trenutno je profesor na Harvardu i član Saveta za globalna pitanja upravljanja u budućnosti, a i potpisuje knjigu „Kraj američkog veka?“. Drugi američki analitičari ne misle tako. Na primer, Stiven Sestanovič (poljskog porekla) sa Univerziteta Kolumbija smatra da je američka spoljna politika ostala „maksimalistička“, ali se sprovodi u uslovima „smanjenja sredstava“. Ta politika nije izolacionistička već je zasnovana na regulisanju i redefinisanju strateških ciljeva, kao i sredstava za njeno ostvarenje. Takvu politiku vodili su Ajzenhauer, Nikson, Karter i sada Obama, i nijedan objektivni istoričar nije je nazvao izolacionističkom.

 

SPOLJNOPOLITIČKA ŠTEDNJA

Kada su SAD sebi nametale spoljnopolitički maksimalizam, činjenica je da su nanosili ogromne štete, kako materijalne tako i diplomatske (u celom svetu). Kada su pak primenjivale politiku redefinisanja ciljeva i štednje, nije bilo takvih šteta. U kakve su probleme upadale SAD zbog arogantne maksimalističke politike svedoče dešavanja za vreme mandata Džona Kenedija i Lindona Džonsona – eskalacija rata u Vijetnamu – a slično je bilo i posle agresije Džordža Buša na Irak. Oba događaja primorala su SAD da menjaju unutrašnju politiku, a zajedno sa napadima na Avganistan, Libiju i Siriju SAD su došle do tačke kada moraju da promene i svoju spoljnu politiku.

Već 2016. godine Amerikanci sa svojim političkim liderima moraju da reše hoće li putem izolacionizma ili intervencionizma (u tom slučaju kad i koliko primenjivati armiju i koliko široka primena sile treba da bude).

Naravno, najvažnije pitanje je novac. Koliko novca SAD treba da troše za vojsku i spoljnu politiku? Naime, ima i tvrdnji da Amerika zapravo nema drugog puta do štednje, pa i na spoljnoj politici, što znači da je primorana da vodi izolacionističku spoljnu politiku. Problem nije definisan, a ni rešen, u okviru dileme koliko koristiti topove a koliko med, već „koliko koristiti topove, koliko med u poređenju sa porezom“! SAD su trenutno u situaciji da ako žele da nastave politiku intervencija, moraju dodatno povećati sredstva za vojne rashode, ali i da štede na infrastrukturi, obrazovanju i nauci, na izuzetno važnim granama za unutrašnju stabilnost i snaženja globalne pozicije države.

Drugo pitanje je kako i koliko SAD treba da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih država. Obama je rekao da je Amerika obavezna da koristi vojnu silu prema sopstvenoj inicijativi u jednopolarnom poretku, ukoliko je ugrožena bezbednost ili bezbednost njenih saveznika.

Treće, do kog obima treba ići u primeni sile? Problem, naravno, nije nov. Istu dilemu Amerikanci su imali u Vijetnamu – primenjivati ili ne primenjivati bojne otrove i pesticide za uništavanje šuma? Zatim, čime zameniti okupaciju? Da li je dovoljna primena ratnog vazduhoplovstva i obuka strane vojske?

Predizborna kampanja govori da se debate o ovim pitanjima već vode, pri čemu se ignoriše jedno važno pitanje: može li Amerika da stvori neophodne organizacije, informativne mreže i da oblikuje politiku upravljanja međudržavnim pitanjima?

Pomenuti Džozef Naj smatra da Amerika treba da definiše „globalne društvene vrednosti“, a to se zbog unutrašnjih blokada ne čini. Na primer, američki Senat nije ratifikovao Konvenciju UN o morskom pravu, bez obzira što je bila korisna za američke interese, jer bi to doprinelo rešavanju teritorijalnih sporova Kine i njenih suseda, a američkih saveznika. Slična situacija je i sa preraspodelom broja glasova unutar Međunarodnog monetarnog fonda u korist novih snažnih ekonomija, što je dovelo do stvaranja Azijske banke infrastrukturnih investicija (čije formiranje su SAD pokušale da blokiraju iako je to nanosilo ogromnu štetu ugledu ove države).

Naravno da to koliko se troši na spoljne poslove i koliko se mešati u poslove drugih država ostaju važna pitanja, ali Amerikanci treba da budu uvereni da neće biti „(samo)odstranjeni“ iz ove politike usled unutrašnjih konflikata i neadekvatne spoljne politike. Na primer, Kongres stalno blokira pitanja međunarodne saradnje što dalje blokira vladu. Takođe, otpor drugih država američkoj politici sve više dovodi do stvaranja koalicija koje znače „odstranjivanje SAD iz rešavanja problema“.

 

IZVOZ DEMOKRATIJE

U SAD spoljnu politiku određuje predsednik, a sprovode ministarstava na čelu sa državnim sekretarima. Zvanično, doktrina spoljne politike teži ostvarenju bezbednog, demokratskog i progresivnog sveta na korist građana sveta i SAD, piše na zvaničnom sajtu predsednika (postavljeno 2012. godine). Spoljna politika SAD je tokom decenija menjana. Na primer, za vreme Prvog svetskog rata vodila se politika neutralnosti, što je povoljno uticalo na ekonomiju države. Potom sledi politika ekspanzije u Južnu Ameriku uz pomoć kredita, što je dovelo do toga da u nekim državama Vašington u potpunosti kontroliše ekonomiju i finansijsko tržište, a to je omogućilo uspostavljanje vojnih baza. Pred Drugi svetski rat u SAD je bila popularna doktrina izolacionizma. Ali ulazak u rat i udar atomskim bombama na Japan u avgustu 1945. godine izmenio je ulogu SAD u međunarodnoj politici, te su postale „hegemon na zapadnom delu zemljine kugle“. Posle raspada SSSR-a SAD su težile da postanu i ostanu jedina supersila na planeti, pri čemu su koristile „izvoz demokratije“ sa različitim uspehom. Sami Amerikanci u uspešne „izvoze demokratije“ obojenim revolucijama ubrajaju one izvedene u Srbiji, Crnoj Gori, Gruziji i Ukrajini. Od 2011. godine administracija Obame vodi spoljnu politiku koja se oslanja na snaženje liberalnog poretka, odnosno demokratije, što se radilo i primenom vojne sile (Srbija, Irak, Avganistan, Libija i Sirija), ali i obojenim revolucijama: Gruzija, Ukrajina, Arapsko proleće itd.

Prema mišljenju brojnih autora, glavni ciljevi spoljne politike SAD  su očuvanje i unapređenje svetskog liderstva, podrška dobrim odnosima sa najmoćnijim državama, podrška i stvaranje novih međunarodnih institucija i zaštita demokratskih društava i prava čoveka. Da bi SAD mogle da vode politiku „demokratizacije sveta“ kao metod koriste često (ne)davanje kredita i finansijske pomoći. Tako je Vašington odbio da dodeli već ugovorenu vojnu pomoć državama (ukupno 35) koje su odbile da potpišu ugovor o tome da američki vojnici ne odgovaraju pred Međunarodnim krivičnim sudom. Ipak, takav ugovor SAD su potpisale sa 51 državom sveta, uključujući i Srbiju.

Kao instrumente spoljne politike SAD koriste različite institucije, pri čemu se neke posebno izdvajaju. Na primer, američki univerziteti. Tako je 80 odsto članova vlade Saudijske Arabije završilo fakultete u SAD, 75 odsto poslanika u Keniji diplomiralo je u SAD itd. Studenti na američkim univerzitetima ne stiču samo znanje iz neke oblasti nego i usvajaju američku ideologiju i sistem vrednosti.

No, NATO je možda najvažnija institucija preko koje SAD obezbeđuju svoju dominaciju. Kada je 1991. godine raspušten Varšavski pakt, a Hladni rat zvanično završen, preko NATO je započelo širenje uticaja Vašingtona na Istok, najdramatičnije ispoljenog agresijom na Jugoslaviju. U NATO su 1999. godine ušla Mađarska, Poljska i Češka, a 2004. godine još sedam država Istočne Evrope, među njima i tri bivše sovjetske pribaltičke republike. Potom sledi objava rata „islamskom terorizmu“, kao odgovor na teroristički akt od 11. septembra kada su srušene kule bliznakinje, što je dovelo do potčinjavanja Avganistana. Nižu se potom agresija na Irak, pa na Libiju i Siriju.

Kritičari američke spoljne politike, poput pukovnika „u ostavci“ američke armije Lorensa Vilkersona, nekadašnjeg šefa kancelarije državnog sekretara SAD Kolina Pauela, mišljenja su, kako prenosi sajt zerohedge.com, da američka „imperija“ ide ka direktnom padu, dok se druge države podižu. Vilkerson smatra da SAD moraju da pređu na drugačiju međunarodnu strategiju, a to znači „biti država kao i sve druge i usmeriti se na saradnju!“ Ovakve kakve su sada, SAD više ne mogu postojati. „Istorija nam govori da smo došli do kraja!“, kaže pukovnik.

Kao razlog pada moći SAD Vilkerson je naveo da su vlast prigrabili oligarsi, pa su se država i vlast otuđile od naroda. Drugi razlog je nezamisliva korupcija, a treći štetna i neodgovarajuća uloga novca i vlasnika kapitala u politici, pri čemu se međunarodna politika, posebno vojni napadi pretvaraju u rijaliti šou. SAD će biti „ugašene“ sopstvenim dejstvima. Prvi znak pada je što imperije više ne mogu da upravljaju ni same sobom, a kamoli drugim državama, što je sada očigledno slučaj sa Amerikom.

Ipak, ako se pogledaju brojni članci i analize na temu američke spoljne politike, može se zaključiti da u Vašingtonu ne razmišljaju da menjaju svoju politiku. Kako svedoči članak bivše državne sekretarke SAD Kondolize Rajs i bivšeg ministra odbrane Roberta Gejtsa u Vašington postu od 9. oktobra, pod naslovom „Čime Amerika može da se suprotstavi Putinovom delovanju u Siriji?“, SAD bi trebalo da uklone protivnike i nastave po starom, jer rešenje vide u „stvaranju balansa vojne moći u Siriji i drugim mestima gde je to potrebno“.

KAD SAVEZNICI IZDAJU

Neki američki mediji naglašavaju da se uporedo sa ruskom vojnom intervencijom u Siriji dešava i da američki saveznici „izdaju“ Vašington.

Naime, svetski političari koje kontrolišu SAD naučili su da govore ono što Vašington želi da čuje, a da u praksi rade u korist svojih interesa. Francuska je na američki zahtev odustala od prodaje nosača helikoptera (mistrala) Rusiji i predala ih Egiptu, čime je Moskvi (ne)svesno obezbedila ogromne narudžbine palubne avijacije i brodske tehnike. Predsednik Turske Erdogan nastupa žestoko protiv Rusije i preti „prekidom prijateljstva sa Rusijom“, ali je ćuteći prodao osam teretnih brodova, neophodnih za organizaciju logistike vojnog napada na Islamsku državu. Jurij Selivanov za ovu dvoličnost saveznika krivi Vašington, budući da nemilosrdno preti i pritiska saveznike koji zavise od SAD da je slede, bez obzira na posledice.

[/restrictedarea]