Којим ће путем спољна политика САД?

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

После руске војне интервенције у Сирији администрација председника Барака Обаме се поделила. Једни захтевају „одлучне акције против Руса“, а други би да „смире ситуацију и хладне главе размисле шта даље“. Да ствари буду још драматичније, медији подгревају идеју о неспособности Обамине администрације

На пожар који је избио међу америчким политичарима због руске интервенције у Сирији, уместо средстава за његово гашење, додаје се бензин, тачније похвале Владимиру Путину. Случајно или не, најбољу оцену председника Русије Владимира Путина дала је ћерка америчког сенатора Џона Мекејна и отвореног русофоба Меган изјавом да „Председник Русије Владимир Путин представља доминантну фигуру на светској сцени“. Но и други дају позитивне оцене. За Доналда Трампа Путин је снажан лидер који наспрам себе има слабог Обаму, док Џеб Буш Путина сматра „гипким политичарем који користи вакуум лидерства САД“. У сличном тону наступају и медији, па Њујорк пост пише да „никада ниједна америчка влада није тако снажно манифестовала трулост, интелектуалну некомпетентност и политичко слепило као ова. Ми немамо председника, уместо њега имамо дете које затвара очи пред филмом страве и ужаса“.

 

КРАЈ АМЕРИЧКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ

Све наведено допринело је да почне да се поставља питање да ли је свет на прагу великих промена? Истовремено, утицајни британски лист Фајненшел тајмс објавио је чланак Гидеона Рахмана „Глобална искушења америчке моћи“, у коме се наглашава незадовољство Европе, Блиског истока и Тихооеканског региона америчком спољном политиком. Такође, заједничко мишљење бројних аналитичара је да уколико Русија у Сирији победи Исламску државу, ту планетарну претњу, против које су се САД безуспешно бориле, америчкој хегемонији је дошао крај. Са овом констатацијом нису сагласни само експерти већ и становништво САД, ако је веровати тамошњим медијима. Наиме, према истраживањима јавног мњења половина становника САД подржава војну акцију Русије у Сирији, наводи Јуриј Селиванов за портал geo-politica.info. Међународна политика САД, после војне интервенције Русије у Сирији, постала је, дакле, једна од главних медијских тема. Поред тога, неки аналитичари истичу да је акција Русије у Сирији показала да су амерички председник Барак Обама и британски лидер Дејвид Камерон недорасли обавезама, при чему се и са овом констатацијом слаже западно јавно мњење. Наиме, на питање Њјујорк дејли њуза чија је аргументација била боља – Путинова или Обамина, 96 одсто је одговорило у корист Руса, наводи Овен Метјус за британски Спектејтор. Наравно, ово је одмах изазвало бујицу питања о спољној политици две државе, посебно јер је наочиглед целог света Путин исмејао „Арапско пролеће“ у кога је Запад уложио огроман новац и ресурсе.

[restrictedarea]

Игор Гелов, опет, за бразилски портал Фолха истиче да је у последње време Барак Обама преко медија стварао утисак да се око питања спољне политике његов мандат може завршити успешније него што се надао. Дошло је до споразума око нуклеарног програма са Ираном, симболичког помирења са Кубом, а то је захтевало више похвала него критике. Но тада се појављује Русија и указује на неспособност САД да усагласе политику када је то најпотребније, или када јавност више не трпи оклевање. Управо је такав ефекат на америчку спољну политику руске интервенције у Сирији. Одједном је на светло дана испливало да су САД неефикасно обучавале устанике у Сирији, да је оружје које имају незадовољавајуће, да су Американци створили Исламску државу, као и многа друга питања која невероватном брзином срозавају углед Вашингтона. На ово се надовезало америчко бомбардовање болнице „Лекара без граница“ у Авганистану, афере са (изгледа) одобреним силовањима жена по Ираку и Авганистану, као и војно напредовање талибана.

Анализа Барака Обаме на недавној седници Генералне скупштине Уједињених нација навела је бројне аналитичаре да закључе како се амерички председник окренуо ка дипломатији, јер у борби против Исламске државе није заговарао употребу значајније војне силе. Такође, током актуелне изборне кампање у САД, председнички кандидати оптужили су Обаму да води изолационистичку политику, тј. политику „бежања од проблема“, пише за амерички портал Проџект синдикејт Џозеф Нај Млађи,  иначе бивши заменик министра одбране и шеф Националног савета за обавештајне службе САД. Тренутно је професор на Харварду и члан Савета за глобална питања управљања у будућности, а и потписује књигу „Крај америчког века?“. Други амерички аналитичари не мисле тако. На пример, Стивен Сестанович (пољског порекла) са Универзитета Колумбија сматра да је америчка спољна политика остала „максималистичка“, али се спроводи у условима „смањења средстава“. Та политика није изолационистичка већ је заснована на регулисању и редефинисању стратешких циљева, као и средстава за њено остварење. Такву политику водили су Ајзенхауер, Никсон, Картер и сада Обама, и ниједан објективни историчар није је назвао изолационистичком.

 

СПОЉНОПОЛИТИЧКА ШТЕДЊА

Када су САД себи наметале спољнополитички максимализам, чињеница је да су наносили огромне штете, како материјалне тако и дипломатске (у целом свету). Када су пак примењивале политику редефинисања циљева и штедње, није било таквих штета. У какве су проблеме упадале САД због арогантне максималистичке политике сведоче дешавања за време мандата Џона Кенедија и Линдона Џонсона – ескалација рата у Вијетнаму – а слично је било и после агресије Џорџа Буша на Ирак. Оба догађаја приморала су САД да мењају унутрашњу политику, а заједно са нападима на Авганистан, Либију и Сирију САД су дошле до тачке када морају да промене и своју спољну политику.

Већ 2016. године Американци са својим политичким лидерима морају да реше хоће ли путем изолационизма или интервенционизма (у том случају кад и колико примењивати армију и колико широка примена силе треба да буде).

Наравно, најважније питање је новац. Колико новца САД треба да троше за војску и спољну политику? Наиме, има и тврдњи да Америка заправо нема другог пута до штедње, па и на спољној политици, што значи да је приморана да води изолационистичку спољну политику. Проблем није дефинисан, а ни решен, у оквиру дилеме колико користити топове а колико мед, већ „колико користити топове, колико мед у поређењу са порезом“! САД су тренутно у ситуацији да ако желе да наставе политику интервенција, морају додатно повећати средства за војне расходе, али и да штеде на инфраструктури, образовању и науци, на изузетно важним гранама за унутрашњу стабилност и снажења глобалне позиције државе.

Друго питање је како и колико САД треба да се мешају у унутрашња питања других држава. Обама је рекао да је Америка обавезна да користи војну силу према сопственој иницијативи у једнополарном поретку, уколико је угрожена безбедност или безбедност њених савезника.

Треће, до ког обима треба ићи у примени силе? Проблем, наравно, није нов. Исту дилему Американци су имали у Вијетнаму – примењивати или не примењивати бојне отрове и пестициде за уништавање шума? Затим, чиме заменити окупацију? Да ли је довољна примена ратног ваздухопловства и обука стране војске?

Предизборна кампања говори да се дебате о овим питањима већ воде, при чему се игнорише једно важно питање: може ли Америка да створи неопходне организације, информативне мреже и да обликује политику управљања међудржавним питањима?

Поменути Џозеф Нај сматра да Америка треба да дефинише „глобалне друштвене вредности“, а то се због унутрашњих блокада не чини. На пример, амерички Сенат није ратификовао Конвенцију УН о морском праву, без обзира што је била корисна за америчке интересе, јер би то допринело решавању територијалних спорова Кине и њених суседа, а америчких савезника. Слична ситуација је и са прерасподелом броја гласова унутар Међународног монетарног фонда у корист нових снажних економија, што је довело до стварања Азијске банке инфраструктурних инвестиција (чије формирање су САД покушале да блокирају иако је то наносило огромну штету угледу ове државе).

Наравно да то колико се троши на спољне послове и колико се мешати у послове других држава остају важна питања, али Американци треба да буду уверени да неће бити „(само)одстрањени“ из ове политике услед унутрашњих конфликата и неадекватне спољне политике. На пример, Конгрес стално блокира питања међународне сарадње што даље блокира владу. Такође, отпор других држава америчкој политици све више доводи до стварања коалиција које значе „одстрањивање САД из решавања проблема“.

 

ИЗВОЗ ДЕМОКРАТИЈЕ

У САД спољну политику одређује председник, а спроводе министарстава на челу са државним секретарима. Званично, доктрина спољне политике тежи остварењу безбедног, демократског и прогресивног света на корист грађана света и САД, пише на званичном сајту председника (постављено 2012. године). Спољна политика САД је током деценија мењана. На пример, за време Првог светског рата водила се политика неутралности, што је повољно утицало на економију државе. Потом следи политика експанзије у Јужну Америку уз помоћ кредита, што је довело до тога да у неким државама Вашингтон у потпуности контролише економију и финансијско тржиште, а то је омогућило успостављање војних база. Пред Други светски рат у САД је била популарна доктрина изолационизма. Али улазак у рат и удар атомским бомбама на Јапан у августу 1945. године изменио је улогу САД у међународној политици, те су постале „хегемон на западном делу земљине кугле“. После распада СССР-а САД су тежиле да постану и остану једина суперсила на планети, при чему су користиле „извоз демократије“ са различитим успехом. Сами Американци у успешне „извозе демократије“ обојеним револуцијама убрајају оне изведене у Србији, Црној Гори, Грузији и Украјини. Од 2011. године администрација Обаме води спољну политику која се ослања на снажење либералног поретка, односно демократије, што се радило и применом војне силе (Србија, Ирак, Авганистан, Либија и Сирија), али и обојеним револуцијама: Грузија, Украјина, Арапско пролеће итд.

Према мишљењу бројних аутора, главни циљеви спољне политике САД  су очување и унапређење светског лидерства, подршка добрим односима са најмоћнијим државама, подршка и стварање нових међународних институција и заштита демократских друштава и права човека. Да би САД могле да воде политику „демократизације света“ као метод користе често (не)давање кредита и финансијске помоћи. Тако је Вашингтон одбио да додели већ уговорену војну помоћ државама (укупно 35) које су одбиле да потпишу уговор о томе да амерички војници не одговарају пред Међународним кривичним судом. Ипак, такав уговор САД су потписале са 51 државом света, укључујући и Србију.

Као инструменте спољне политике САД користе различите институције, при чему се неке посебно издвајају. На пример, амерички универзитети. Тако је 80 одсто чланова владе Саудијске Арабије завршило факултете у САД, 75 одсто посланика у Кенији дипломирало је у САД итд. Студенти на америчким универзитетима не стичу само знање из неке области него и усвајају америчку идеологију и систем вредности.

Но, НАТО је можда најважнија институција преко које САД обезбеђују своју доминацију. Када је 1991. године распуштен Варшавски пакт, а Хладни рат званично завршен, преко НАТО је започело ширење утицаја Вашингтона на Исток, најдраматичније испољеног агресијом на Југославију. У НАТО су 1999. године ушла Мађарска, Пољска и Чешка, а 2004. године још седам држава Источне Европе, међу њима и три бивше совјетске прибалтичке републике. Потом следи објава рата „исламском тероризму“, као одговор на терористички акт од 11. септембра када су срушене куле близнакиње, што је довело до потчињавања Авганистана. Нижу се потом агресија на Ирак, па на Либију и Сирију.

Критичари америчке спољне политике, попут пуковника „у оставци“ америчке армије Лоренса Вилкерсона, некадашњег шефа канцеларије државног секретара САД Колина Пауела, мишљења су, како преноси сајт zerohedge.com, да америчка „империја“ иде ка директном паду, док се друге државе подижу. Вилкерсон сматра да САД морају да пређу на другачију међународну стратегију, а то значи „бити држава као и све друге и усмерити се на сарадњу!“ Овакве какве су сада, САД више не могу постојати. „Историја нам говори да смо дошли до краја!“, каже пуковник.

Као разлог пада моћи САД Вилкерсон је навео да су власт приграбили олигарси, па су се држава и власт отуђиле од народа. Други разлог је незамислива корупција, а трећи штетна и неодговарајућа улога новца и власника капитала у политици, при чему се међународна политика, посебно војни напади претварају у ријалити шоу. САД ће бити „угашене“ сопственим дејствима. Први знак пада је што империје више не могу да управљају ни саме собом, а камоли другим државама, што је сада очигледно случај са Америком.

Ипак, ако се погледају бројни чланци и анализе на тему америчке спољне политике, може се закључити да у Вашингтону не размишљају да мењају своју политику. Како сведочи чланак бивше државне секретарке САД Кондолизе Рајс и бившег министра одбране Роберта Гејтса у Вашингтон посту од 9. октобра, под насловом „Чиме Америка може да се супротстави Путиновом деловању у Сирији?“, САД би требало да уклоне противнике и наставе по старом, јер решење виде у „стварању баланса војне моћи у Сирији и другим местима где је то потребно“.

КАД САВЕЗНИЦИ ИЗДАЈУ

Неки амерички медији наглашавају да се упоредо са руском војном интервенцијом у Сирији дешава и да амерички савезници „издају“ Вашингтон.

Наиме, светски политичари које контролишу САД научили су да говоре оно што Вашингтон жели да чује, а да у пракси раде у корист својих интереса. Француска је на амерички захтев одустала од продаје носача хеликоптера (мистрала) Русији и предала их Египту, чиме је Москви (не)свесно обезбедила огромне наруџбине палубне авијације и бродске технике. Председник Турске Ердоган наступа жестоко против Русије и прети „прекидом пријатељства са Русијом“, али је ћутећи продао осам теретних бродова, неопходних за организацију логистике војног напада на Исламску државу. Јуриј Селиванов за ову дволичност савезника криви Вашингтон, будући да немилосрдно прети и притиска савезнике који зависе од САД да је следе, без обзира на последице.

[/restrictedarea]