Izolir traka u Ujedinjenim nacijama

Piše FILIP RODIĆ

Početak jubilarne, 70. sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, obeležio je sudar svetova kakav u ovom telu odavno nije viđen. Možda čak od čuvenog Hruščovljevog udaranja cipelom u sto ili makar od kako je pokojni venecuelanski lider Ugo Čavez svog američkog kolegu Džordža Buša nazvao đavolom. Sigurno je da svet posle ovakvog potresa svakako neće ostati isti i da se neupitno rađa novi poredak čije se konture naziru već nekoliko godina

Da 70. sednica Generalne skupštine UN neće proći u uobičajenom, relativno mirnom duhu bilo je jasno već danima, nedeljama unazad, zbog očigledne nelagode Zapada izazvane najavljenim dolaskom predsednika Rusije Vladimira Putina, prvog u poslednjih deset godina. Ako je nešto karakteristično za praktično deceniju i po dugu vladavinu Putina, to je temeljna pripremljenost svakog njegovog poteza i zapanjenost koju time izazove kod svojih rivala. Da njegov nastup pred Generalnom skupštinom neće biti tek stvar diplomatske kurtoazije i protokola jasno su ukazivali potezi koje je povlačio poslednjih nedelja, pre svega oštriji nastup Moskve u vezi sa pitanjem sirijske krize, a kolika je važnost u ruskom vrhu pridavana ovom nastupu dokazano je već dva dana kasnije, dok svoje govore pred Skupštinom nisu stigli ni da održe svi zvaničnici država koji su najavili učešće, kada je Rusija u delo sprovela svoje planove za borbu protiv islamskih ekstremista, pre svega Islamske države. U okviru tih priprema i sa jasnim ciljem dizanja tenzije, Putin je pred govor u Ujedinjenim nacijama dao intervju za američku mrežu „Si-Bi-Es“ koji je, i bez delova cenzurisanih kako ne bi dotukli prosečnog američkog gledaoca (američki mediji više ne prekrajaju samo ruske novinarke, nego i predsednika Putina), bio takav da bi svaki mentalno zdrav građanin SAD posle njega morao da popije neki sedativ ili antidepresiv da bi se suočio sa stvarnošću koju im je Putin sasuo u lice.

Kontrapriprema Zapada bila je u skladu sa dosadašnjim narativom i vrtela se uglavnom oko toga da je Putin zapravo kriv za krvoproliće u Siriji, sa posebnim naglaskom na „izolovanost“ ruskog lidera. Ovu matricu je preuzeo čak i jedan srpski dnevnik koji je izveštaj o Putinovom govoru pred Generalnom skupštinom objavio pod naslovom „Putin izašao iz izolacije“. U ovome, doista, ima istine. Čak i onima koji do sada nisu shvatali da se Putin i Rusija ne nalaze ni u kakvoj izolaciji, kako to tvrdi Zapad, posle ove sednice Generalne skupštine to je moralo postati očigledno. Ovu stvarnost ni zapadni mediji više ne mogu da zamaskiraju, pa su posle tekstova o Putinovoj izolaciji i krivici za krvoproliće u Siriji počeli da se pojavljuju tekstovi potpuno suprotnog tona koji postavljaju pitanja poput da li bi Zapad trebalo da prati rusko vođstvo u Siriji i da li je Putin zaista postao svetski lider.

[restrictedarea]

OSPORAVANJE AMERIČKOG LIDERSTVA

Da stvari budu još gore po Obamu i njegovu administraciju, Putin jeste bio najistaknutiji i najozbiljniji u osporavanju liderstva SAD u UN i u svetu, ali daleko od toga da je bio jedini i usamljen u tome. Putin jeste bio glavni izazivač američkom predsedniku, koji tradicionalno dominira ovim skupom i smatra se nekom vrstom domaćina, ali za govornicom u UN ređale su se vođe zemalja koje su ga podržavale u preuzimanju svetlosti pozornice od američkog predsednika. Sa druge strane, Obamu su napustili najbliži saveznici. Britanski premijer Dejvid Kameron, iako je bio u Njujorku, odlučio je da se ne obrati Generalnoj skupštini i tu dužnost prebacio na svog šefa diplomatije Filipa Hamonda. Nemačka kancelarka Angela Merkel izgleda da nije ni razmatrala mogućnost da govori pred Generalnom skupštinom UN (važnijim je smatrala govor na plenarnoj sednici Samita UN o održivom razvoju održanoj tri dana ranije, 25. septembra), a jedini šef važnije države bliske SAD koji je govorio, Francuz Fransoa Oland, održao je, za svoje standarde, uobičajeno mlitav govor čija je jedina poruka bila da Pariz u stvari ne zna šta da radi i da ne postoji saglasje između njega i šefa diplomatije Lorana Fabijusa u vezi sa pitanjem mogućnosti pregovora sa sirijskim liderom Bašarom Asadom. (Dok je Fabijus protekle dve nedelje izjavljivao da je Asad postao podoban za stolicu za pregovaračkim stolom, Oland je u Njujorku rekao da je Asad „izvor problema, te ne može biti deo rešenja“).

Na primer, govori predsednika Kine Si Đinpinga i Irana Hasana Ruhanija doveli su, takođe, Obamu u poziciju da mora da brani ne samo sopstvenu spoljnopolitičku zaostavštinu, koju već i iznutra napadaju republikanski kandidati za predsedničku trku, nego i čitav koncept svetskog poretka zasnovanog na decenijama američkog globalnog vođstva.

Poput Rusije, i Kina je realno moćna država čija uloga na globalnoj sceni ne odgovara njenoj realnoj snazi i koja traži da bude adekvatno priznata. Si, predsednik zemlje koju Vašington optužuje za izazivanje napetosti u Aziji zbog teritorijalnih pretenzija jer potiskuje SAD iz Pacifičkog regiona, uputio je uvijenu pretnju Americi, kakva samo dolikuje kineskom karakteru i mentalitetu, upozorivši Vašington da obuzda svoj „vojni avanturizam“. „Oni koji misle da mogu da ostvare dalekosežne ciljeve upotrebom sile, videće da samo podižu kamen koji će im pasti na nogu“, rekao je metaforički, ali vrlo jasno kineski predsednik.

A Iran, kojeg SAD optužuju da podržava terorizam širom Bliskog istoka, opisao je Sporazum o svom nuklearnom programu sa svetskim silama kao primer „američke kapitulacije“ i optužio Vašington za izazivanje haosa u regionu. Ruhani je, takođe, pozvao na stvaranje jedinstvenog fronta za borbu protiv terorizma i „terorističke države“, aludirajući na takozvanu Islamsku državu. Izazov za američku dominaciju i podstrek za stvaranje multipolarnog sveta predstavljali su i govori kubanskog lidera Raula Kastra, njegovog venecuelanskog kolege Nikolasa Madura i Egipćanina Abdela Fataha al Sisija.

KO JE OVDE IZOLOVAN?

Koliko su dešavanja na Generalnoj skupštini UN bila nepovoljna po SAD ukazao je i republikanski senator sa Floride Marko Rubio, koji je upozorio da je Putin izgradio slučaj na tome kako je američko vođstvo propalo na Bliskom istoku i da je za to kriv Obama. „Predsednik (Obama) je upao u klopku. On je, u stvari, ojačao Putinove karte“, rekao je Rubio u intervjuu za američki nacionalni radio i dodao da su „države regiona očajne zbog nedostatka američke strategije za uništavanje Islamske države“. „Ako su ostavljeni s izborom između Rusije i ničega, izabraće Rusiju“, rekao je Rubio. Koliko god bili indikativni, kao pogled jednog američkog političara, Rubiove komentare, međutim, trebalo bi uzeti uz rezervu imajući u vidu dve stvari. Prvo da je on republikanac i Obamin protivnik, a drugo da je Amerikanac i da ne može ili ne želi da sagleda istinsku ulogu koju je njegova zemlja imala u vezi sa stanjem na Bliskom istoku i, posebno, Islamskom državom.

Trebalo bi, takođe, imati u vidu da ova američka „izolovanost“ nije od juče. U vezi sa pitanjem Kube, na primer, Amerika je želeći da izoluje „diktatorski režim“ i time doprinese svojoj pobedi nad „neprijateljem pred vratima“, učinila sasvim suprotno – već decenijama je izolovala sebe u odnosu na celu svetsku zajednicu. Gledajući, na primer, godišnja glasanja na Generalnoj skupštini UN o američkom embargu protiv ove zemlje, jasno je da SAD u suštini glasaju potpuno usamljeno. Eventualno im se ponekad pridruži Izrael ili neka zemlja krucijalne važnosti poput Maršalskih ostrva ili Palaua. U zapadnoj hemisferi, SAD su potpuno izolovane već godinama. Vodeće međunarodne konferencije ovog dela sveta propale su, jer SAD nisu htele da se svrstaju uz ostale zemlje po najvažnijim pitanjima o kojima se raspravljalo. Jedan od poslednjih ovakvih skupova bio je 6. Samit Amerika održan u Kolumbiji 2012. na kojem su dva glavna pitanja bila pridruživanje Kube ovoj organizaciji (što su odbile SAD i Kanada, dok su sve ostale zemlje bile za) i američki rat protiv narkotika koji razara Latinsku Ameriku i iz kojeg sve zemlje kontinenta žele da se izvuku, ali čemu se protive SAD i Kanada. U ovom svetlu trebalo bi posmatrati i Obaminu politiku otopljavanja odnosa sa Kubom, jer da to nije učinjeno, SAD verovatno ne bi mogle da učestvuju na 7. Samitu Amerika održanom ovog proleća u Panami.

O tome ko je i koliko izolovan (odnosno koliko bi trebalo da bude izolovan) može svedočiti i istraživanje međunarodne javnosti koje redovno sprovodi jedna od vodećih američkih agencija – „Galup“. Na jedno od postavljenih pitanja – koja zemlja po vašem mišljenju predstavlja najveću pretnju svetskom miru – odgovor je potpuno nedvosmislen: SAD i to daleko ispred svih ostalih. Da stvari budu jasnije, da su SAD najveća pretnja po mir smatra 24 odsto svetskog stanovništva, dok bi za drugu i treće rangiranu zemlju, Pakistan i Kinu, to reklo osam, odnosno šest odsto ljudi. Po ovom istraživanju, četvrto mesto dele Avganistan, Izrael, Iran i Severna Koreja sa po četiri procenta. Rusija je dvanaesta na spisku, iznad Australije.

Nastupi na 70. sednici Generalne skupštine UN, ali ne samo oni, nego i realnost u svetu, pokazali su zapravo još jednom da SAD jesu izuzetne. Izuzetne po tome što su one prava „odmetnička država“, kako vole da nazivaju svoje neprijatelje, indiferentna u odnosu na međunarodno pravo i sporazume, koja se smatra ovlašćenom da pribegava nasilju po svojoj volji. Ta i takva izuzetnost SAD čine izolovanom državom.

Statistika izolovanosti

Predsednik Vladimir Putin, koji je, kako kažu na Zapadu, izolovan, tokom 2014. i 2015. bio je u više od trideset zvaničnih međunarodnih poseta  najrazličitijim zemljama uključujući i Belgiju, Italiju, Kinu, Australiju, Tursku, Francusku ili Brazil. Poređenja radi, u istom periodu, Barak Obama je obavio 26 poseta.

[/restrictedarea]