Borba protiv vetrenjača

Piše Nikola Vrzić

Obnovljivi izvori energije, što inače tako lepo zvuči, zapravo predstavljaju još jedan skriveni ceh srpskih EU integracija, koji građani Srbije plaćaju iz sopstvenih džepova kako bi napunili džepove vlasnika našeg vetra, Sunca i đubreta…

Borba možda i jeste donkihotska jer je to borba protiv Evropske unije i njenih direktiva a znamo da one (zasad) nemaju alternativu, ali to ne znači da se protiv vetrenjača i ostalih izvora obnovljive energije ne treba boriti. Zato što čitav ovaj sistem snabdevanja strujom iz obnovljivih izvora energije nije osmišljen da bismo se snabdevali čistijom strujom, već da bi na tome neko dobro zaradio. Razume se, na naš račun, a da se mi o tome ništa i ne pitamo.

 

NAŠA GLUPOST ILI TUĐA PODVALA

Na ovaj zanimljivi biznis model nehotice je ukazala jedna od onih koji bi na takvom modelu da zarade, Lidija Udovički, nekadašnji kantri menadžer za Srbiju u kompaniji Kontinental vind partners (KVP) na čijem je čelu njen suprug Mark Krendal, u sklopu tekuće afere prisluškivanje/vetroparkovi; tada nam je – Srbiji i njenim građanima – prebacila čak i da smo zatucani i zaostali jer jedini u Evropi nemamo vetroparkove iz kojih se proizvodi struja. „Kako je moguće da smo u takvoj situaciji? Da li su svi oni ostali glupi, a mi jedini pametni?“, upitala se, tobože prosvetiteljski zapanjena što nismo u stanju da prepoznamo sopstveni interes i dopustimo joj da nas usreći svojom strujom iz vetra. A zapravo je reč o čistoj – čistijoj od struje iz vetra, ili Sunca i đubreta, kad smo već kod toga – borbi za sopstveni interes, koja ne bi bila (tako) sporna da se na kraju ne izražava u gubicima Elektroprivrede Srbije i dodatnim stavkama na našim računima za struju. Što će reći da se zaista postavlja pitanje, ali pravo pitanje: da li smo mi toliko glupi što nečiji – KVP je ovde samo povod za priču o mnogo širem problemu sa kojim se susrećemo svakog meseca kada plaćamo račune za struju a da o tome ništa ne znamo – dakle, da li smo mi zaista glupi što nečiji pojedinačni interes i profit ne stavljamo iznad opšteg interesa?

Naravno: postojanje obnovljivih izvora energije i prateća zaštita životne sredine jesu u osnovi dobre zamisli protiv kojih samo beznadežno zatucani ili podjednako korumpirani mogu da se bore, ali to ih zauzvrat, te dobre zamisli, i čini pogodnima za manipulaciju i medijsko spinovanje, zgodnima da se iza njih sakriju sasvim opipljivi interesi. A da je zaista reč o sakrivanju ličnog interesa iza dobre zamisli, svedoči već i činjenica da niko od zagovornika obnovljivih izvora energije poput Lidije Udovički, koji su uz to i njihovi vlasnici, ne spominje da je reč o poslu koji za njih, vlasnike, zahvaljujući nama, korisnicima, ne nosi baš nikakav rizik od gubitka nego im, naprotiv, donosi profit koji im garantuje država…

[restrictedarea]

MERE PODSTICAJA I PLJAČKE

Ali krenimo redom. Sve počinje, a i kako bi, Evropskom unijom, i nizom njenih direktiva, zaključno s Direktivom 2009/28/EC od 23. aprila 2009, koje su predvidele, ukratko, da do 2020. godine obnovljivi izvori energije u ukupnoj količini proizvedene energije u EU učestvuju s 20 odsto. Pristupanjem Srbije Sporazumu o energetskoj zajednici, ovaj smo cilj preuzeli i mi.

Srbija zadati cilj već premašuje, i to uveliko. Dve srpske hidroelektrane u vlasništvu EPS-a, Đerdap i Drinsko-limske hidroelektrane, daju 2.835 megavata snage, „što čini skoro 34 odsto ukupnog elektroenergetskog potencijala EPS-a“. Voda, razume se, spada u one obnovljive izvore energije, i, da bismo ispunili propisanu EU direktivu, praktično ne moramo da radimo baš ništa. Ako je već cilj obnovljiva i čista energija; ali nije, nego je ona samo sredstvo da se nekome uteraju pare u džep, budući da se ovi, postojeći hidropotencijali ne računaju. Nego su potrebni novi obnovljivi izvori energije, u vidu mini-hidroelektrana, vetroparkova, solarnih elektrana, elektrana na biomasu, deponijski gas, otpad…

E, to nas dovodi do suštine ovog biznisa koji ne može da propadne. Ova suština ima dva sporna nivoa.

Prvi nivo: shodno Uredbi (Vlade Srbije) o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije, Srbija će – i to u narednih 12 godina (!), jer se „mere podsticaja u smislu ove uredbe“ odnose na „podsticajni period od 12 godina“ – otkupljivati „ukupan iznos proizvedene električne energije“ koju proizvedu ovi (zbilja) povlašćeni proizvođači struje iz obnovljivih izvora energije, od Sunca do đubreta. Zato i rekosmo da je reč o fantastičnom biznis modelu, jer se radi o biznisu koji ne može da propadne pošto EPS mora da otkupi sve što povlašćeni proizvođači proizvedu.

Ali ovo je, kako takođe rekosmo, tek prvi (sporni) nivo.

Drugi sporni nivo: ovu će struju, koju povlašćeni proizvođači proizvedu, Elektroprivreda Srbije to jest Srbija, otkupljivati po cenama koje su znatno više od tržišnih, EPS-ovih!

Prema podacima Evrostata (zvanično statističko telo Evropske unije), prosečna cena struje u Srbiji, cena po kojoj nam EPS prodaje struju, iznosi oko 6 evrocenti po kilovatčasu. Kada, međutim, EPS bude otkupljivao struju koju proizvode povlašćeni proizvođači, otkupljivaće je po podsticajnim cenama iz člana 13 spomenute Uredbe o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije. A cena je, takoreći, prava sitnica; iz elektrana na vetar, na primer, ona iznosi 9,2 evrocenta po kilovatčasu. Za 9,2 evrocenta će, da to bude potpuno jasno, EPS otkupljivati struju proizvedenu u vetroparkovima, a nama će je prodavati po 6 evrocenti. Što se malih HE tiče, u zavisnosti od njihove veličine a što su manje to je skuplje, cene se kreću između 7,38 i 12,4 evrocenti po kilovatčasu, elektrane na biomasu idu do 13,26, na biogas do 15,66, solarne od 16,25 do zaista neverovatnih 20,66 evrocenti po kilovatčasu, i da ne dužimo, baš svaki tip elektrana koje struju proizvode iz obnovljivih izvora energije, bez obzira na njihovu veličinu, EPS-u će struju prodavati po cenama koje su više od cene po kojoj je EPS prodaje nama, krajnjim potrošačima. I EPS će sve to morati da kupi, takva je zakonska odredba, a odredba je takva zato što je Evropska unija propisala da bude takva. Ako vam se čini da je sve to čist gubitak za EPS, to jest za državu Srbiju, čini vam se dobro.

S tim što je i još gore. Zato što makar deo ovih gubitaka EPS svaljuje direktno na sve nas, kroz posebnu naknadu za podsticaj „koju, u skladu sa zakonom, plaćaju krajnji kupci uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu, i posebno se iskazuje“. Ova naknada u 2015. godini iznosi 0,093 dinara po kilovatčasu, a pre dve godine – poređenja radi – bila je više nego upola manja, 0,044 dinara po kilovatčasu.

I finale: što više obnovljivih izvora energije budemo imali, zbog čega ćemo sigurno dobiti pohvale iz Brisela koji je čitavu ovu podvalu i osmislio, gubitak EPS-a biće veći, a samim tim će biti veća i ona posebna naknada za podsticaj koju već plaćamo a da to uglavnom i ne primećujemo. Dok će ta taksa biti manja samo ako cena struje bude veća. Fantastično, zar ne?

Što će reći da Don Kihot ipak nije bio potpuno lud što se borio protiv vetrenjača…

[/restrictedarea]