Atomske podmornice imaju kome da pišu

POVODOM NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST 2015.

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li je u pravu ne mali broj pisaca i kritičara, posebno ruskih, kada tvrdi da je i ovogodišnji Nobel za književnost očekivano politička nagrada, i da li je odluka Švedske akademije ovog puta utoliko specifična što je u izboru laureata – Beloruskinje Svetlane Aleksijeve – značajnu ulogu odigralo i visokotehnološko naoružanje, to jest „ruske atomske podmornice koje kruže oko Evrope“?

Ali ovde nije reč o književnosti! Ovom ocenom, jednodušno iskazanom, brojni pisci i kritičari, pre svega ruski i beloruski, prokomentarisali su odluku Nobelovog komiteta da najprestižnije svetsko priznanje za književnost ove godine dodeli Svetlani  Aleksijevoj (1948), Beloruskinji koja živi u Parizu i Minsku, ima ukrajinsko poreklo i beloruski pasoš, a piše na ruskom jeziku.

Sa izrazito kritičkom ocenom dela nove laureatkinje od strane ljudi od pera, Švedska akademija se bezmalo i slaže, budući da se – već od obrazloženja nagrade – ograđuje od formalnog „čistunstva“ i cepidlačenja ove vrste. Sara Darius, sekretarka Akademije, u ime Nobelovog komiteta saopštila je da je Aleksijevičeva „izašla iz okvira novinarstva i klasičnog žurnalizma i razvila novi književni žanr koji nosi njen pečat“. Dakle, i jeste i nije novinarstvo, a ukoliko se uopšte radi o književnosti, onda je kod Aleksijeve u pitanju stvaralački „kod“ u literaturi do sada manje poznat, odnosno novi žanr za koji se, osim pod posebnim uslovima i dodatnim značenjima, uvaženi Nobelov žiri i ne bi smatrao pozvanim da odlučuje (njemu je, veruje se, posao ipak da procenjuje književna dela u nedvosmislenom značenju tih reči).

[restrictedarea]

UPUTSTVO ZA PEGLU

Svako pravilo, znano je,  postoji da bi se prestup napravio, pa je u slučaju nove nobelovke reč upravo o „hodanju ivicom“, razbijanju okoštalih i konzervativnih tumačenja odgovora na pitanje: šta jeste literatura. Žiri je toliko raskomotio pisana i druga pravila, da je uhvaćen u prestupu, njegov izbor se našao u unakrsnoj paljbi žestokih prigovora, među kojima je bilo i ovih, samo naizgled formalnih. Duhovito ih je, povodom dela nobelovke, poređao kolumnista ruskog lista Vzgljad Mihail Budaragin: „Ako je književnost bilo koji tekst napisan na ruskom, onda je njen Rat nema žensko lice, svakako, književnost. Ako, međutim, pod književnošću podrazumevamo metod stvaranja ubedljivog umetničkog sveta pomoću jezika, onda svaki tekst Aleksijevič(ke) nije ništa više književnost od uputstva za mikrotalasnu peć ili peglu.“

Ili, drugim rečima, ako je novinski intervju književnost, onda je Svetlana Aleksijevič književnica.

Poruzi oko „uputstava za…“, suprotstavljeno je obrazloženje Šveđana, ozbiljno da ozbiljnije biti ne može. Svetlani Aleksijevič se nagrada, kažu, dodeljuje čak za celokupno „višeglasno delo koje podiže spomenik patnji i hrabrosti našeg vremena. Književnica je, intervjuišući svedoke iz Drugog svetskog rata, preživele u ratu SSSR-a u Avganistanu, žrtve černobiljske katastrofe, u svojim delima mapirala dušu sovjetskog i postsovjetskog naroda“.

Mapiranje sovjetske i ruske duše plod je njenog dugogodišnjeg reporterskog beleženja. Kao novinar i intervjuista, Svetlana je potom objavila i nekoliko knjiga (ispovesti najčešće u prvom licu): „Rat nema žensko lice“, „Glasovi utopije“, „Poslednji svedoci“, „Vreme second-handa“…

Ako je delo Aleksijevičke višeglasno (časnici iz Nobelovog komiteta potrudili su se da poneku reč svojih ocena saobraze izvornoj volji Alfreda Nobela, prema kojoj „idealističke tendencije“ moraju biti ključna lozinka u izboru) i dodiruje se sa idealima kojima se književni svet, uprkos razlikama, masovno odaziva, otkuda prema njemu tako jasno izražen prezir upravo među ruskim i beloruskim kolegama? Oni laureatkinju i njeno delo, baš kao i intelektualni angažman i aktivizam, daleko bolje poznaju nego publika u svetu (i pored isticanja da su joj dela prevedena na 35 jezika!), ali među njima su danas oduševljeni i nagradu Svetlaninu slave samo ruski i beloruski „liberali“ – Putinovi ljuti opozicionari.

U komentarima ovogodišnjeg književnog Nobela – neke smo pomenuli – ovi pisci, kritičari i kolumnisti zapravo govore o širem kontekstu bez čijeg poznavanja i razumevanja i „slučaj“ Aleksijevičeve ostaje enigma. Posredovanjem srpsko-ruskog portala Fakti i srpska javnost je neposredno mogla da prati ovu zapenušanu diskusiju, kojom se skicira živ i upečatljiv kroki savremenih evropskih i svetskih prilika, a obrisi tog „crteža“ nadmašuju domen i značaj književnosti. Najduhovitiji, i po pravilu opor, bio je Zahar Prilepin, koji je ubeđen da Aleksijevičeva ne bi dobila nagradu da ruske podmornice ne plove oko Evrope!

Ovo tehnološki visokosofisticirano oružje bilo je, dakle, argument i za sam Nobelov komitet. Prilepin je detaljan:

„Pre 5-6 godina govorio sam i u Parizu, a zatim i na londonskom sajmu knjiga da će se Nobelova nagrada setiti ruske književnosti tek kada ruske podmornice počnu da plove oko Evrope. Nekoliko puta sam napisao: sve dok Rusija ne počne da pretenduje na zvanje supersile, nigde je neće biti. Nagrada Svetlani Aleksijevič je posledica ogromnog osećanja poniženja na Zapadu. Počelo je Olimpijadom, usledio je Krim, zatim faktičko odvajanje Donjecke i Luganske Republike od teritorije Ukrajine. Sada još Sirija…“

Podrazumeva se, aludira na to i Zahar, a dosećaju se drugi, da će se Komitet „setiti“ zanemarene literature tako što će staviti prst u oko ruskoj književnosti, i kao najbolje izdvojiti one koji u svesti većine slove za – rusofobe!

IDEOLOGIJA JE ZAKON

Iako je Nobelov komitet odlučio jednoglasno, mnogi su uvereni da Aleksijevičeva nagradu ne bi dobila da je Francuskinja ili Portugalka. Odnosno, da na vlasti u Belorusiji nije Aleksandar Lukašenko i da njena zemlja nije u konfederalnoj zajednici sa Rusijom.

Svetski kulturni establišment ima, rekosmo, svoja pravila. U slučaju Nobelovog komiteta važi netransparentna postavka – sve za ideologiju, ideologiju ni za šta, posebno ne za književno stvaralaštvo koje vrluda u prostorima nacionalnih „maglušanja“ i patriotskih zanosa! To se, kada je o Rusima reč, odražavalo, kako podsećaju sada ruski pisci, prema gvozdenim pravilima: Svi slučajevi ruskih nobelovaca za književnost imali su jasan politički kontekst. Nagrade Bunjinu, Pasternaku i Solženjicinu bile su antisovjetska propaganda, nagrada Šolohovu – umirivanje prosovjetske levice u Evropi, nagrada Brodskom – neka vrsta skice epohe perestrojke u „civilizovanom svetu“. A šta se danas događa, gde je tu novinarka-nobelovac? Da li je Prilepin bio dovoljno jasan?

Jegor Holmogorov je pojasnio šta je, prema njegovom viđenju, jedan od važnijih ciljeva najnovije Nobelove nagrade: „Najveći mogući pritisak vršiće se na ruskog čitaoca. Njemu će objašnjavati da upravo Svetlana Aleksijevič, koja piše na ruskom jeziku, predstavlja pravi ‚ruski svet‘, a ne ustanici i deca Donbasa.“

Pisac Vadim Leventalj predviđa: „U narednom – i, plašim se, veoma dugom periodu – nabijaće nam na nos Svetlanu Aleksijevič. Eto, vidite šta ona govori i misli, a dobitnik je Nobelove nagrade!“

A, stvarno, šta to ona sada govori? (Zanimljivo je da dobitnicu Nobela za književnost u prvim komentarima po objavi značajne vesti, bezmalo niko nije pitao nešto o književnosti. Ali je bilo verbalnog vatrometa koji je prštao političkim porukama i kritičkim svedočenjima najviše o savremenom ruskom svetu.)

Iz povelike „postnobelovske dokumentacije“ koju su zabeležile Svetlanine kolege, izdvajamo bisere: „Tri četvrtine građana Rusije raduje se ubistvima hohlova (Ukrajinaca) i ne zaslužuje ljubav“; „Totalitarne vlasti današnje Rusije stvorile neki drugi ruski narod, koji mrzi hohlove“; „U Rusiji propaganda zamenjuje sopstveno mišljenje“, „Ja volim ruski svet. Ali ja volim dobri ruski svet, humanitarni ruski svet, svet umetnosti kojem se klanja ceo svet. A ne volim svet Berije, Staljina, Putina, Šojgua. To nije moj svet.“

SVETLANA U BEOGRADU

Dela Aleksijevičeve nisu prevođena na srpski jezik, domaći izdavači nisu imali afiniteta za ovu prozu, ali je ona boravila u Beogradu 2010 – kada je pozvana da učestvuje u diskusiji (okrugli sto o migraciji) u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u organizaciji Fondacija Hajnrih Bel.

Sasvim prirodno i primereno temi, ona je tada (aluzije su se podrazumevale), između ostalog, izgovorila i ovo:

„Ja sam pisac i nisam žrtva, već osoba koja zapisuje svedočanstva žrtava, kao neka vrsta konduktera. U početku su mi nedostajali instrumenti za taj posao, pre svega poznavanje vojničke kulture koja se klanja bogu Marsu. Primetila sam da se kod vas u Srbiji, čak i u Beogradu, ljudi prilično skromno odevaju, ali su vojnici odlično obučeni i vrlo se jasno izdvajaju. Odmah se vidi da iza njih stoji velika i jaka vojnička kultura. Kada sam pisala, htela sam da nađem reči, da objasnim čoveka koji čini zločine. Kako on uopšte živi posle toga.“

Nadarena i pronicljiva, ona je razumela da je u Beograd pozvana da govori o imanentnom zlu „čoveka koji čini zločine“. Bilo je to pet godina uoči osvajanja Nobela, i tri godine pre dobijanja prestižne Nagrade nemačkih izdavača, Herderova nagrada beše tu negde, između…

Možda je osvrt na književnog Nobela 2015 – „nadahnutog atomskim projektilima pod morem“ – umesno okončati ponavljanjem tvrdnje s početka: Ovde nije reč o književnosti! Znamo li šta književnost i u našem naglavačke postavljenom svetu, ma kako manipulativno i podmuklo podrivana, ma kakve zadatke ispunjavala – udovoljavajući poganoj igri, služeći zamislima tvoraca postliberalnog i bezbožnog kruga koji tvori dominantnu i željenu matricu globalne zajednice –  ipak mora biti! Ostaje li ona i dalje, kako tvrdi jedan eminentni beogradski mislilac – „komunikaciono privilegovano područje gde se ukrštaju mreže informacija, znanja i mudrosti, kao ni u jednom drugom duhovnom području, univerzalno mrestilište raznolikih ideja i tema, koje imaju dramatičan odziv u stvarnosti…“?

Ima nade (potpiruju je i neka događanja i romor oko ovog Nobela), da je odgovor potvrdan.

[/restrictedarea]