Aksios! Άξіoς!

Povodom objavljivanja izabranih dela Rajka Petrova Noga

Piše Matija Bećković

Možda je velika poezija, jedna od glavnih stavki u poslovima našeg spasenja. Zato, poricanje poezije i vere znači gašenje svetla u duši jedne nacije. Lišavanje neba i gornjih svetova bez kojih nema visokih pesmotvora. Zato je na tu sveću toliko nasrtano tokom poslednje decenije

Rečeno je da bi svako ko govori o poeziji trebalo najpre da se izvini. To bi po sebi morao da učini onaj ko govori o sabranim delima jednog pesnika. A onaj koji izgovara ove reči imao bi zato i razlog više, ponavljajući ono što je već govorio udrugoj prilici, ne čekajući da pesnik napuni sedamdeset godina i objavi sabrana dela.

Kad sam pre pedeset godina upoznao Rajka Petrova Noga, on već beše izabrao svoj život, a ne beše vredne pesme, ni njegove ni tuđe, koju nije znao napamet. Tada je samo Bog znao da ću najpre na udostojenju ovog pesnika Hercegovca za novog žičkog venconosca (a potom na predstavljanju njegovih sabranih dela u Beogradu) doživeti radost da ga, zajedno s vama, pozdravim sa Άξіoς!

I na ovo slavlje poezije bacaju senku prilike u kojima živimo. Izgleda, da nikad nije bio aktuelniji početak pesme Margita đevojka i Rajko vojvoda: „Još zorica ne zabijelila / a od dana ni pomena nema.“ Đavo, očigledno, još nije izigrao svoje kolo nad Srbijom. Zato bi i danas, i Rajka Noga, i nas, neka današnja Margita đevojka, koja ide bosa po Kosovu, ili možda, po Hercegovini, mogla prekoreti: „Srpska raja svud svetsko podnožje / Namastiri svetske posprdice.“ I podsetiti – a kad beše Duka od Trebinja, knez pesnika srpskoga jezika, mi ti za to ni čujali nismo, a kamoli očima gledali.

[restrictedarea]

Kao od Srijema Rajko, i ovaj Rajko od Hercegovine, mogao bi joj odgovoriti ne samo šta će kome učiniti Rajko, šta li sebi, šta li belom svetu, nego šta danas uopšte može činiti poezija u nepesničkijem od svih vremena, kad je pesnička reč omalovažena i ućutkana, a ljudska prava poezije ugrožena više nego ičija.

Uz još jedno izvinjenje, dopustite, da onaj koji je započeo ovu zamišljenu raspravu s Margitom đevojkom, tu raspravu, u ime ni krivog ni dužnog Rajka Petrova Noga, i nastavi.

Ako su u pesmi Margita đevojka i Rajko vojvoda sabrani junaci iz svih vekova, s ne manje prava, možemo i mi za ovu priliku sabrati pesničku sabraću znajući da su, u večnosti poezije, svi pesnici vršnjaci i savremenici.

Zato, počuj, Margita đevojko! Kada beše Duka od Trebinja knez, knez pesnika srpskoga jezika, tada beše na glasu pesnika po našijem redom gradovima, a sve bolji jedan od drugoga. neke ću ti po imenu kazat…

Na onome slavnom Hilandaru, onde beše Nemanjiću Savo, sa duhovnim svojim sinovima, Teodosijem i Domentijanom. Beše njima hiljadu godina! A u onoj Žiči sedmovratoj, krunisani Stefan Prvozvani, Prvozvani i Prvovenčani. I sa njime redom psalmopojci sa svetijem Žičkim zlatoustom. Na Kruševcu slavoslovijaše Slovo ljubve Stefan Lazarević, a u onoj beloj Ljubostinji, vezijaše sestra Jefimija. A u slavnoj Rači pokraj Drine svetlonosac Venclović Gavrilo, a kraj Drine, blizu Bijeljine, vidioče Filipe Višnjiću. A onamo namo na Cetinju grmijaše Pustinjak Cetinjski s učiteljem Čubrom Čojkovićem i sa stricem Petrom Presvetijem. A na onoj gori Stražilovoj lakokrili Radičević Branko, a u slavnom gradu Novom Sadu snohvataše od Zmaja Jovane. Na čuvenom bregu Vršačkome revnovaše Jovane Sterija. U Somboru na bijeloj kuli čudočinac Kostiću Lazare. U onome gradu Temišvaru kliktijaše Crnjanski Miloše. Na tvrdome mostarskom kamenu stihovaše Aleksa Šantiću, a na onom Gornjem Milanovcu čarovaše sa braćom Momčilo. A na staroj tvrđavi medunskoj perovođa Marko Miljanove. A na morskoj peni u Primorju grad građaše Stepane Ljubiša. A na Šapcu, gradu čuvenome jezikaše Stanislav Vinaver. A na Čačku Dise Vladislave, na Valjevu gradu valjanome, nebosanka imenom Desanka. Iz Kistanja kraj kninske tvrđave glaskaše se Mirko Korolija, a na onom Ravnome Kotaru, desnopisac Vladane Desnica, mio unuk Janković Stojana. Sa Zmijanja polja širokoga zapevaše Kočić Petrašine. U Toplici, u gradu Prokuplju, beše glasni Drainac Radojko. A na onoj ćupriji na Drini, stolovaše mag Ivo Andriću. Na stojnome gradu Beogradu, behu mnogi slavni pesmopojci. Onde beše Vojislav Iliću, onde beše Milane Rakiću, onde beše Rastko Petroviću, onde beše Pandurović Sima, onde beše Bojić Milutine…

Onaj, ko bi ovu ređalicu produžio onima koji su prominuli svetom i u večnost poezije se upisali u naše dane, mogao bi nastaviti i ovako…

A u Nišu, u niškoj tvrđavi, vatronoša Branko Miljkoviću. Sa onoga polja knešpoljskoga oglasi se Skender Kulenović. U Bjeluši, pored grada Čačka, onde beše mlad vulkan Brančilo, a na onom ravnom Dragačevu, beše novi Branko Mač prozvani. U prestonom gradu Beogradu igraše se Radović Dušane i čaraše Popa Vasilije i pojaše Ivane Laliću sa smirenim Hristićem Jovanom i onijem Visokim Stevanom i Pavlović umnim Miodragom.

Svi su bili pa su preminuli, sam ostade na Voždovcu Rajko. Ali njihove duhovne pobede, izvojevane su jednom zauvek. I tu se razlikuju sudbine dva Rajka, onoga od Srijema i ovoga od Borija. Lakše je biti junak na bojnom polju nego na belom papiru. I nema veće hrabrosti od one koja se može pokazati u poeziji.

Možda je velika poezija, jedna od glavnih stavki u poslovima našeg spasenja. Zato, poricanje poezije i vere znači gašenje svetla u duši jedne nacije. Lišavanje neba i gornjih svetova bez kojih nema visokih pesmotvora. Zato je na tu sveću toliko nasrtano tokom poslednje decenije.

Vera u poeziju jeste najlepša pesma srpskoga naroda. Zato je odbrana poezije, i odbrana vere, naša poslednja dužnost.

„Malo sam se zaneo, ma u svoje!!“, napisao je Sima Milutinović Sarajlija. I Rajko Petrov Nogo je Sarajlija bar koliko i Sima, i zaneo se u svoje, ali ne koliko Sima, držeći svoj zanos pod nedremanim okom. U vreme koje nije mnogo marilo za formu, našao se jedan – za koga se činilo da prema formi ima najmanje obaveza – da formi ukaže najveće poverenje. I na to poverenje, forma je uzvratila poverenjem. Tako je Rajko Nogo našao za sebe kapu. I mada forma nema narodnosti, nije bez neke govoreno o narodnosti forme. Posle Jovana Dučića i Alekse Šantića, Rajko Petrov Hogo je najizvedeniji i najpodvizaniji pesnik koji nam je stigao iz Hercegovine, najnenatrunjenijeg izvora srpskog jezika. I ja ga ovde, uz vašu ljubav, pozdravljam sa Άξіoς!

 Uoči i u susret ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu – kao jedan od događaja koji će, kada je reč o stvaralaštvu srpskih pisaca, posebno obeležiti ovu manifestaciju – objavljena su Izabrana dela Rajka Petrova Noga. Na njihovom prvom svečanom predstavljanju (prethodilo potonjem održanom na Sajmu) u petak, 23. oktobra, u Svečanoj sali Skupštine grada, o Nogovom stvaralaštvu govorili su Matija Bećković, Jovan Delić, Radomir Uljarević, Želidrag Nikčević, Dragan Hamović i autor.
Izabrana dela u sedam knjiga kao zajedničko izdanje nedavno su objavili „Štampar Makarije“ (Beograd), „Obodsko slovo“(Podgorica) i „Hercegovina izdavaštvo” (Trebinje).

[/restrictedarea]