ZAMKA POGLAVLJA 24

Piše Nikola Vrzić

Hoće li Srbija, zahvaćena izbegličkom krizom na koju ne može da utiče a čije posledice (mora da) trpi, uspeti da sačuva dušu i da sačuva državu? Da, ali samo ako nastavi da radi ono što sada radi i uz to ako prestane da radi ono što sada radi. Što i nije tako komplikovano: samo treba da brinemo o sopstvenom i da ne brinemo o tuđem, EU interesu. U tom slučaju nastradaće samo naše EU integracije, što će reći da naša korist od tuđe krize može da bude barem dvostruka

Nastupilo je neko čudno vreme, u kojem teoretičari zavere postadoše najprecizniji analitičari i prognozeri naše nevesele stvarnosti koja ima ozbiljnu perspektivu da se pretvori u još goru budućnost. Reč je o izbeglicama sa Istoka, Bliskog i nešto daljeg, skroz do Avganistana. Iako Srbija verovatno nije meta talasa i talasa izbeglica, i pratećih sumnji da ti talasi u sebi kriju i nameru sprovođenja društvenog inženjeringa s kakvim se Evropa nije suočila još od Velike seobe naroda, metom tih talasa i pratećeg inženjeringa – na koje najpre upozoriše spomenuti teoretičari zavere – mogla bi zaista da postane. Uz pomoć naših evropskih prijatelja, u sklopu naših EU integracija i pregovaračkog Poglavlja 24.

Ko je pokrenuo izbeglice, jasno je taman koliko to ne sme da se izgovori u slobodnoj i demokratskoj Evropi; NATO, naravno, to jest Amerikanci. Da li su izbeglice samo nužna posledica uvođenja američke demokratije na Bliski i dalji Istok, ili su pak namerno usmerene ka Evropi da bi Evropu (još više) oslabile u skladu sa nečijim paklenim planom i namerom da se Evropa ne otrgne od Amerike, posledično približi Rusiji i time Ameriku liši svetske hegemonije, pitanje je bitno ali samo za razumevanje ovoga što nam se događa. Nećemo se sada time baviti, makar i zbog očigledne činjenice da na te planove i namere ne možemo da utičemo ama baš nimalo. Nego ćemo se pozabaviti činjenicom na koju možemo da utičemo, činjenicom da sa talasima izbeglica suočeni jesmo, i s time povezanim pitanjem šta, suočeni sa ovim problemom, možemo i moramo da učinimo da bismo se očuvali? Pod uslovom da nam je sopstveni interes bitan u meri u kojoj je njihov interes bitan našim evropskim partnerima, makar i preko naših leđa. Pa otuda i pohvale upućene Srbiji, i obećanja pomoći ako se njihovim problemom pozabavimo mi, a ne oni… Drugim rečima, pokazaćemo da bi Nemačka želela da se zaštiti od izbeglica koje ka njoj hrle, i da iskazuje tendenciju da joj u toj zaštiti Srbija bude štit.

POLITIČKA GEOGRAFIJA MIGRACIJA

Najpre elementarna geografija, uz pomoć informacija koje nam pružaju „Amnesti internešenel“ (AI) i vesti iz našeg EU komšiluka.

Iz komšiluka, rumunski ministar unutrašnjih poslova Gabrijel Oprea najavljuje da će bezbednosne mere na granici sa Srbijom biti ojačane. „Odlučili smo da ojačamo bezbednosne mere na granici sa Srbijom kako bismo sprečili kolateralne rizike po Rumuniju od priliva migranata koji beleže susedne zemlje“, rekao je na sednici rumunskog Nacionalnog komiteta za vanredne situacije, dodajući da ova zemlja obezbeđuje i 546 kilometara granične linije EU sa Srbijom, i „na tom graničnom području ćemo intenzivirati bezbednosne mere. Razmatramo mogućnost intenziviranja saradnje sa drugim nacionalnim policijama, pojačanje operativnih sposobnosti na granici sa Srbijom, kao i uvođenje opreme za nadzor granice danju i noću“. Suvišno je napominjati, ali evo: sve ove mere ne preduzimaju se da bi izbeglice bile bolje prihvaćene, već da bi se sprečile da iz Srbije uđu u Rumuniju. Bugarska? Agencija „Beta“ javlja prošlog utorka: Bugarska poslala oklopna vozila na granicu sa Makedonijom. „Želimo da preventivno pojačamo čuvanje granice koju obezbeđuje pogranična policija“, rekao je Nikolaj Karaivanov iz bugarskog Ministarstva odbrane. „Bugarska dobro čuva svoje granice“, dodao je i njihov šef diplomatije Danijel Mitov.

Mitovu za pravo daje julski izveštaj „Amnesti internešenela“ („Kršenja prava izbeglica i migranata na granicama Evrope u Makedoniji, Srbiji i Mađarskoj“) koji zapravo daje uverljivo objašnjenje zašto su istočne izbeglice iz Turske, koja im je stecište i polazište, u Evropsku uniju hrupile kroz Makedoniju i Srbiju umesto kroz Rumuniju i Bugarsku. „Poboljšana saradnja Bugarske i Turske“ – obe članice NATO – „u 2013. i 2014. dramatično je redukovala broj ljudi koji ulaze u Bugarsku, pomerajući pravce migracija nazad ka Grčkoj“. U Grčkoj pak, navodi isti izveštaj, „sredinom avgusta 2012. grčke vlasti preduzele su mere da blokiraju kopnenu granicu s Turskom, angažujući dodatne policijske snage i gradeći ogradu dužine 10,5 kilometara. To je drastično redukovalo broj migranata i izbeglica koji prelaze kopnenu granicu, usmeravajući ih prema mnogo opasnijoj morskoj ruti između Turske i grčkih ostrva.“ Ovako sabrane i skoncentrisane na ostrvima – a time i lakše za kontrolu daljeg kretanja, primećujemo – izbeglice i migranti kreću kroz Grčku na sever ka jedinom prohodnom putu, ka Makedoniji i Srbiji, i „zapadnobalkanska ruta sada je jedan od najživljih neregularnih puteva u EU“. A na severu tog puta Mađarska, i mađarski zid, žičani, uskoro i od čvršćeg materijala, a uz njega i dodatni, legalni…

Ukratko, već i letimičan pogled na mapu pokazuje da su izbeglice i migranti iz Turske, preko Grčke, usmereni baš prema Makedoniji i Srbiji. I da im se tu, pred mađarskim zidom, put završava.

U svakom slučaju, zahvaljujući bugarskom zatvaranju granica prema Turskoj i Makedoniji, i usmeravanju izbeglica iz Grčke baš ka Makedoniji i dalje ka Srbiji a ne prema Bugarskoj, što bi bilo logičnije a uz to i kraće, kako navodi AI, „Srbija i Makedonija trenutno služe kao prepunjena cev za izbeglice i migrante koje ni Grčka ni Mađarska, niti, uistinu, čitava EU, ne žele da prihvate“.

[restrictedarea]

ZAŠTITA DUŠE I DRŽAVE

Na ovakvo postupanje naših evropskih prijatelja, očigledno, ne možemo da utičemo. Ne možemo da ih sprečimo – ni mi ni Makedonci, ni mi i Makedonci zajedno – da nam izbeglice iz Turske preko grčkih ostrva, Atine pa Soluna, pošalju na kućni prag. Otuda, bez mnogo pompe, ali medijska pompa nam ovde nije ni potrebna već konkretan rezultat, Srbija radi ono što mora štiteći svoj interes. Prema nesrećnim izbeglicama se odnosimo ljudski i pristojno – to nam je, uostalom, duboko u nacionalnom kodu, čojstvo nam to nalaže – i time čuva svoju dušu, i šalje ih u tišini dalje, uostalom, tamo gde i žele da odu, štiteći pak time, uz dušu, i državu koja bi pod teretom desetina i stotina hiljada, i to tuđih ljudi, svakako i neumitno poklekla, i finansijski i genetski.

Ovo je jako važan momenat: hiljade i hiljade izbeglica u Srbiji o kojima nas mediji svakodnevno izveštavaju, u Srbiji su zapravo samo zakratko; kod nas su tek na nekoliko dana. Ne ostaju ovde. Ne još, što je drugi jako važan momenat do koga ćemo tek doći premda se iskreno nadamo da nećemo. Srbija, naime, trenutno ima ulogu svojevrsnog protočnog bojlera.

Izveštaj AI pokazuje da Srbija – uostalom, kao i Makedonija, kao i Grčka, kao i Mađarska – pokazuje izveštaj da i Srbija ovaj vrući krompir, taj ljudski talas nesreće i neželjenog tereta, prebacuje drugome. Makedonci izbeglice vraćaju nazad u Grčku ili ih guraju u Srbiju (na primer M. A, izbeglica iz Sirije s kojim je AI razgovarao u Srbiji: „Makedonska policija nas je uhvatila i odvela u policijsku stanicu. Tamo je bilo oko 40 porodica. Tamo smo ostali četiri sata, a onda nas je sve policija odvela na srpsku granicu i samo su nas pustili.“) a na isti se način, kako je zabeležio AI, ponaša i srpska policija. Neke izbeglice vraća u Makedoniju – „Okružila nas je srpska policija. Odveli su nas u policijsku stanicu i dali nam neki dokument, a onda su nas vratili u Makedoniju i ostavili nas oko dva kilometra od Lojana. Dokument je bio o napuštanju Srbije, a ne o upućivanju u kamp za azilante.“ – a ostale praktično usmerava ka Mađarskoj po modelu koji Makedonci primenjuju u odnosu na svog severnog komšiju, Srbiju. H. iz Maroka: „U Beogradu smo otišli u policiju i rekli da smo iz Sirije i da želimo da odemo u kamp. Policajac nam je rekao: ‚Pokazaću vam put u Evropu. Nemojte da idete u kamp.‘ Rekao nam je da idemo u EU, i da će nas baciti u zatvor ako se vratimo.“

Pri čemu brojke, kao i reakcije Mađara i izveštavanje zapadnih medija, pokazuju da slučaj Marokanca H. nipošto nije izolovan slučaj. „Srpska policija naizmenično usmerava izbeglice na njihovom putu prema Mađarskoj, ili pravi predstavu vraćajući ih natrag“, piše ovih dana, primera radi, „Njujork tajms“. Zvanične brojke naših državnih organa pokazuju da je u Srbiju ove godine ušlo oko 100.000 osoba (92.677, bila je zvanična brojka pre više od nedelju dana, uz očekivanje da će u narednih nedelju dana ona premašiti brojku od 100.000) dok UNHCR, agencija Ujedinjenih nacija za pomoć izbeglicama, navodi da je Mađarska „primila 120.000 zahteva za azil do sada ove godine“, dok britanski „Independent“, pozivajući se na zvaničnike, navodi da je čak „140.000 migranata ove godine ušlo iz Srbije u Mađarsku“. S obzirom na sve ovo, ne čudi izjava Zoltana Kovača, portparola mađarske vlade, koji je za njihovu državnu televiziju izjavio da je „potpuno neprihvatljivo da vlasti zemalja duž takozvane balkanske rute pomažu migrantima da dođu do šengenske granice“.

Tako da se taktika srpskih organa vlasti u ovom trenutku čini jasnom, i u iznudici u kojoj se nalazimo ne može joj se mnogo prigovoriti. Vraćanjima izbeglica sa južne granice natrag u Makedoniju makar se delimično usporava njihov ulazak u Srbiju, a istovremeno im se olakšava prolazak u Mađarsku kako bi se ubrzao njihov odlazak iz Srbije, što i oni sami žele jer, jednako kao i mi, znaju da ovde mnogo šta drugo i ne mogu da očekuju. I sve se to, naravno, odvija baš kako i treba, dakle, bez imalo medijske pompe i uz svu iritantnu proevropsku retoriku o evropejskom odnosu prema izbeglicama koja je zapravo sasvim nebitna sve dok je rezultat ovakav.

SOLIDARNOST EU KSENOFOBIJE

Pitanje je, međutim, da li će rezultat ostati ovakav još zadugo. Vesti koje dolaze iz Evropske unije i iz našeg Ministarstva unutrašnjih poslova, naime, obespokojavaju poprilično.

U slobodnoj i demokratskoj i otvorenoj i civilizovanoj Evropi kruži bauk ksenofobije. Ponavljajući da će Slovačka odbiti kvote za prijem izbeglica, njen premijer Robert Fico poručuje: „Budimo iskreni. Pa nismo u stanju da integrišemo stotine hiljada naših romskih sugrađana. Kako ćemo integrisati ljude koji žive nekim sasvim drugačijim načinom života, s drugom verom… Nemojmo se pretvarati da ne vidimo strah ljudi. Plaše se. Ne samo u Slovačkoj već u celoj Evropi.“ Slično će i češki predsednik Miloš Zeman: „Ti ljudi zbog izrazitih kulturnih razlika neće biti u stanju da se asimiluju. Drugi rizik je da će dovući zarazne bolesti, ali to ne precenjujem. Kao treće, to je rizik da će Islamska država poslati ćelije agenata-spavača. One bi kasnije mogle da se aktiviraju, da izvode terorističke napade kakve su u prošlosti izvele u Parizu, Londonu i Madridu.“ A vicepremijer ove zemlje Andrej Babiš traži: „Spoljnu granicu šengenskog prostora treba hitno zatvoriti kako bi se ta teritorija većine članica EU branila od priliva izbeglica, a u odbranu bi trebalo uključiti NATO.“ U Sloveniji, javljaju mediji, internet portali su prinuđeni da zapošljavaju dodatne administratore kako bi cenzurisali navalu komentara o izbeglicama prepunih govora mržnje, u Austriji Hajnc Kristijan Štrahe iz Slobodarske partije traži da i Austrija podigne zid sličan mađarskom, Velika Britanija, kako bi obeshrabrila potencijalne pridošlice, usvaja zakone prema kojima će imigrantima što rade na crno biti zaplenjivana imovina a oni osuđivani na zatvorske kazne, u liberalnoj Holandiji će odbijenim azilantima biti uskraćivani i elementarni smeštaj i hrana i biće zatvoreno 30 regionalnih centara za smeštaj azilanata, protestuje se i u Finskoj, a u Nemačkoj, kako piše magazin „Fokus“, broj napada na izbeglice raste – u ovoj godini je u proseku skoro svakog dana bilo napada na njih – samo u jednoj nedelji u avgustu izbio je požar u šest azilantskih domova, u gradiću Hajdenau kod Drezdena desničari su se sukobljavali s policijom tokom nekoliko noći…

Nemačka je, pritom, pogođena naročito jer je najbogatija a uz to ima i poprilično komotne propise u vezi sa pitanjem prijema nelegalnih imigranata, koji zato prema nemačkim granicama toliko i hrle. Prema „Njujork tajmsu“, Nemačka je dosad primila između trećine i polovine svih izbeglica, ujedno, više od bilo koje druge zemlje EU. Prema agenciji „Blumberg“, očekuje se da će do kraja 2015. godine brojka novopridošlih dostići i čitavih 800 hiljada ljudi.

Da bi se odbranila od tolike najezde nesrećnika koji misle da će u Nemačkoj naći svoju sreću, berlinska vlada sad traži evropsku solidarnost i ozbiljniju raspodelu izbegličkih kvota. Uzalud, s tendencijom da će tako i da ostane. Ali Nemačka gleda  – prirodna potreba – da sebe zaštiti i na drugi način, čak i preko leđa svojih saveznika. Da mađarski zid prema Srbiji nije samo mađarska ideja već da ima i tihi nemački blagoslov, počelo je da postaje jasno još kada se Viktor Orban hladnokrvno oglušio o evropske proteste zbog podizanja tog zida, a postalo je i mnogo jasnije kada je nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer, kako komentariše „Njujork tajms“, „upadljivo odbio poziv da kritikuje mađarsku ogradu na konferenciji za štampu. Kada bi države poštovale postojeća pravila, rekao je, Mađarska verovatno ne bi bila primorana da gradi ogradu“. A da ovaj zid zapravo i ne služi zaštiti Mađarske koliko Nemačke, otkrilo se ove nedelje, kada su mađarske vlasti – inače toliko željne da izbeglice ostave izvan svoje zemlje da su se prihvatile izgradnje onolikog zida i pratećeg negativnog publiciteta i kvarenja odnosa sa Srbijom – ničim izazvane odlučile da hiljadama izbeglica sa kupljenim voznim kartama zabrane odlazak sa centralne budimpeštanske železničke stanice vozom u, naravno, Nemačku. Zašto bi Mađari ovako radili u korist sopstvene štete? Iz istog razloga zbog kojega su istu stvar upravo uradili i Italijani, koji su prihvatili zahtev vlasti Bavarske da se na prelazu Brenero ponovo uvedu kontrole i privremeno suspenduje Šengenski sporazum, s ciljem da se izbeglice zadrže u Italiji umesto da pređu u Nemačku kao što i žele.

AKCIONI PLAN

Ali sva ova rešenja su, što se Nemaca tiče, samo privremena. Istovremeno, željenu raspodelu izbegličkog tereta će, zbog svih opisanih događanja u ostatku Evropske unije kao i trendova koji iz tih događanja nesumnjivo proističu, teško dobiti. Izlaz iz ove stupice naši evropski partneri, međutim, imaju, i oko njega će lako postići konsenzus, ako već i nisu. Nažalost, jer im je taj izlaz Srbija, u koju su već uspešno, kako smo videli i viđamo svaki dan, preusmerili one izbeglice koje bi do Nemačke da dođu preko Turske i Grčke. Sada ih još samo tu, kod nas, treba i zadržati.

Možda među nama ima i onih beznadežnih slučajeva koji ne misle da su Nemci i ostali EUropljani spremni da sebe zaštite tako što će poturiti nas da nastradamo umesto njih, možda ima i onih koji dokaz te spremnosti ne žele da vide ni na centralnoj budimpeštanskoj železničkoj stanici i na italijanskom prelazu Brenero ka Bavarskoj; ako tako mogu da poture Mađare i Italijane, kako neće nas? A tu je i mađarski zid. I to ne samo ovaj žičani i drugi od čvršćeg materijala koji se upravo gradi već i legalni zid u vidu zakona koji bi na snagu trebalo da stupe već 15. septembra, a prema njima će izbeglice uhvaćene u ilegalnom prelasku mađarske granice biti osuđivane na tri godine zatvora i pride će im se, kako upozorava AI, ograničiti pravo na azil tako što će pravo na azil automatski biti odbijano ako su „tražioci azila“ u Mađarsku stigli „tranzitom kroz ‚sigurnu treću zemlju‘, tj. Srbiju“.

U vezi sa ovim mađarskim planom o sigurnim zemljama i uskraćivanju azila, moguće je, stoje i tačke 7 i 8 nemačkog plana od 10 tačaka, koji su javnosti ovih dana predstavili Frank-Valter Štajnmajer i Zigmar Gabrijel, ministri spoljnih poslova i ekonomije u vladi Angele Merkel. Sedma tačka govori o obaveznoj readmisiji – dakle, uskraćivanju prava na azil – doduše onih izbeglica koje u EU stižu iz sigurnih „zemalja porekla“ a ne sigurnih trećih zemalja ali razlika između ta dva može da bude vrlo maglovita ako to bude potrebno, dok osma govori i direktno da su zemlje Zapadnog Balkana, budući da se već nalaze u procesu EU integracija, svakako sigurne zemlje.

Pri čemu je Srbija u višestruko nepovoljnom položaju: izbeglice kroz nju prolaze na svom putu ka Mađarskoj, to jest Nemačkoj, „sigurna“ je, za razliku od Makedonije i Grčke, koje se nalaze na istom putu ali su označene kao „nesigurne“ zbog načina kako tretiraju izbeglice, i pride je, kako konstatuje AI, u nepovoljnijem položaju od Makedonije i zato što je ova bivša jugoslovenska republika samo kandidat za članstvo u EU dok su pregovori Srbije sa EU (makar i samo formalno) već otvoreni, što znači da su i naše obaveze da poslušamo EU zahteve kudikamo veće. „EU traži od Srbije da spreči izbeglice da nelegalno ulaze u EU preko Mađarske… Planirano pristupanje Srbije Evropskoj uniji, Evropskoj uniji daje dodatnu prednost,“ otvoreno konstatuje „Amnesti internešenel“.

I to sa dobrim razlogom, a ti dobri razlozi nalaze se u pregovaračkom Poglavlju 24 („Pravda, sloboda i bezbednost“, kako to lepo zvuči) koje zapravo potvrđuje sve naše sumnje da su naši EU prijatelji namerili, na jedan ili na drugi način, da nam uvale svoje izbeglice. Svoje, i zato što su oni stvorili te izbeglice verno prateći Ameriku u njenom razaračkom pohodu po Libiji, Siriji, Iraku, Avganistanu… i zato što te izbeglice hoće tamo da odu, u EU, a ne u Srbiju. U Izveštaju o skriningu za Poglavlje 24 koji je sastavila Evropska komisija, tako, lepo piše da je Srbija obavezna da „garantuje pristup postupku azila u Srbiji kada sigurna treća zemlja ne dozvoljava podnosiocu zahteva da uđe na njenu teritoriju“, što se Mađarska, kako smo malopre videli, upravo sprema da učini. Štaviše, od nas se traži i usvajanje EU Uredbe br. 604/2013 koja u članu 13, stav 1, kaže da je za izbeglice koje u Srbiju uđu nelegalno „iz treće zemlje“, to jest Makedonije, „odgovorna država članica u koju je (nelegalni imigrant) na taj način ušao“. Zbog toga, navode i direktno: „Uz predviđanje da će Srbija postepeno postajati zemlja odredišta, potrebni su dodatni stalni prihvatni objekti koji imaju adekvatne uslove za smeštaj i boravak tražilaca azila.“

Naš Akcioni plan za Poglavlje 24 – koji je na engleskom jeziku, a ne srpskom, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije prosledilo Narodnoj skupštini Republike Srbije na razmatranje, ali bože moj, to je ionako samo radna verzija, obrazložio je šef poslaničke grupe vladajućeg SNS-a Zoran Babić – dakle taj naš akcioni plan određuje i rokove u kojima ćemo udovoljiti ovim evropskim željama da na sebe preuzmemo njihov teret zarad nekakvih EU integracija koje su već počele da pokazuju svoju zlokobnost po naš nacionalni interes a da pregovorima čestito još nismo ni pristupili. Dodatne smeštajne kapacitete za prihvat migranata, u skladu s EU preporukom 1.3, izgradićemo, navodimo u Akcionom planu, do četvrtog kvartala 2016. godine. Do četvrtog kvartala 2017. pak, u skladu sa preporukom pod tačkom 2.1.3, izgradićemo i „trajne smeštajne kapacitete“, odnosno „novi centar za azil, u skladu sa potrebama tražilaca azila“. Navodi se cifra od 300, ali navodi se takođe pod 2.1.3.3 i 2.1.3.4, obavezni smo da obezbedimo i „dodatne kapacitete za smeštaj“ u slučaju „masivnog priliva“ tražilaca azila kojima ćemo, kada usvojimo spomenutu Uredbu br. 604/2013 i ostale prateće dokumente (rok: prvi kvartal 2016.) u skladu s preporukom 2.1.5, morati da obezbedimo i „adekvatnu proceduru integracije (…) uključujući kurseve jezika i efektivan pristup tržištu rada“… Reč je, pritom, podsećamo, o stotinama hiljada ljudi koji se očekuju u narednim godinama.

Suvišno je i napominjati da Srbija neće biti u stanju da plati ovakvu cenu svojih EU integracija, koje je pritom u EU i neće odvesti brže jer joj, Evropskoj uniji, sigurno nećemo postati privlačniji kada Srbiju naselimo hiljadama nesrećnih Sirijaca, Iračana, Avganistanaca… Nasuprot tome, nastavak omogućavanja ovim nesrećnicima da svoju sreću potraže tamo gde uostalom i žele, uz istovremeni prekid ili makar žestoko usporavanje malignih EU integracija i usvajanja njihovih propisa sačinjenih tako da zaštite Nemačku i u tom procesu žrtvuju sve ostale, postaju nasušna nacionalna nužda. Sve drugo će se, i to sa punim pravom, smatrati ozbiljnim činom veleizdaje.

[/restrictedarea]