UN: 200 MILIONA DECE U LANCIMA

Robovlasnički sistem nije ukinut (nikada) samo je danas   regulisan interesima profita

Piše Nikola Martić

Širom sveta deca rade kao robovi u radnim kampovima i njihov znoj i nesreća su ugrađeni u proizvode najšire potrošnje: pamuk, kafa, šećer, duvan, kakao, ugalj… Priča o tome kako potrošači sa Zapada hrane svoje kućne ljubimce plodovima mora koje obezbeđuju deca sa Tajlanda što rone za šest i po centi na sat dospela je u javnost zahvaljujući činjenici da je proizvođač mačje hrane, kompanija „Nestle“, prošle nedelje izvedena pred Kalifornijski sud pod optužbom da u svom lancu proizvodnje angažuje robovlasnike koji koriste prinudni rad maloletnika

Pred američkim sudom u Kaliforniji prošle nedelje je pokrenuta tužba protiv prehrambenog giganta, multinacionalne kompanije „Nestle“. U tužbi podnetoj od grupe američkih potrošača navodi se da ova korporacija u svom lancu proizvodnje angažuje savremene robovlasnike koji koriste prinudni dečji rad. Konkretno, tvrdi se da kompanija „Nestle“ u proizvodnji mačje hrane „Fensi fist“ već godinama kupuje plodove mora po izuzetno niskim cenama „od tajlandskih firmi koje direktno sarađuju sa ribarima čiji brodovi predstavljaju plutajuće radne kampove savremenih robova“ (termin je upotrebljen u tekstu „Njujork tajmsa“, objavljenom krajem prošlog meseca). Kako je svojevremeno pisao američki dnevnik, na tajlandskim ribolovačkim brodovima, pod budnim okom naoružanih stražara i često okovani u srednjovekovne okove, rade nesrećnici iz Burme i Kambodže koji su, u potrazi za boljim životom, naseli na optimistička obećanja pogrešnih ljudi.

Ovaj sudski proces protiv multinacionalne kompanije skrenuo je pažnju svetske javnosti na goruće pitanje savremenog sveta, koje je vrlo često, i sa dobrim razlogom, izmicalo fokusu javnog mnjenja – problem savremenog robovlasništva koje deklarativno svi osuđuju ali za čiju sistemsku pojavu su možda i najdirektnije odgovorne upravo moćne transnacionalne korporacije jer danas teže da oblikuju ukupan društvenoekonomski ambijent modernog sveta.

Robovi rade i po 20 sati dnevno

Nije preterano reći da možda i najveći deo savremene svetske industrije (proizvodnje ali i sektora usluga) počiva na jeftinom ili besplatnom radu tj. eksploataciji, uglavnom dece i žena iz manje razvijenih zemalja sveta. Globalni industrijski kompleks je postavljen tako da korporacije (investitori) u „potrazi“ za maksimalnim profitima, od svojih dobavljača često traže tolike količine sirovina za tako malu nadoknadu da prosto „guraju“ ove manje firme, najčešće iz zemalja „trećeg sveta“, u „zagrljaj“ još manjih lokalnih „neprijavljenih preduzetnika“ koji znaju kako da obezbede sirovine u jako kratkom roku za veoma malu nadoknadu. Ovi dalekoistočni „neformalni partneri“ globalnih korporacija poseduju „fabrike“, tj. radne kampove u kojima savremeni robovi, često deca, rade čak i 18 do 20 sati dnevno sedam dana u nedelji za šest i po centi na sat (kada novčana nadoknada uopšte postoji). Poslednji podaci Međunarodne organizacije rada (ILO) citirani u najnovijoj studiji američkog Univerziteta Harvard, pokazuju da je čak „21 milion ljudi danas žrtva prinudnog rada a da je značajan deo ove patnje prouzrokovan upravo potražnjom za svakodnevnim proizvodima koji se nalaze na policama američkih supermarketa“. Takođe, procenjuje se da je čak 200 miliona dece žrtva eksploatacije u nehumanom procesu rada širom planete!

[restrictedarea]

Prema istraživanju koje je prošle godine sprovelo američko Ministarstvo rada, Odeljenje za međunarodne radne odnose, proizvodi tj. sirovine najčešće dobijeni upotrebom dečjeg prinudnog rada u savremenim robovlasničkim kampovima jesu pamuk (i posledično garderoba koja se, takođe, šije u dalekoistočnim „radnim kampovima“) zatim šećer, duvan, kafa, kakao, cigla, riba, zlato, ugalj i dijamanti. Grafički prikaz ovih proizvoda sortiranih po kriterijumu načina proizvodnje pokazuje da je najčešći slučaj kombinacija prinudnog i dečjeg rada.

Na ovu temu urađene su bezbrojne studije a slike dece koja ceo svoj život rade na plantažama kafe ili duvana obišle su svet nebrojeno mnogo puta – bez dramatičnih posledica po savremenu arhitekturu modernog robovlasništva. Pa ipak, čini se da svest potrošača zapadnog sveta (on je i nametnuo ovakva međunarodna pravila proizvodnje) polako sazreva do nivoa na kojem se, ako ništa drugo, makar postavljaju pitanja odgovornosti multinacionalnih kompanija što, s jedne strane, „posredno angažuju“ dečji prinudni rad (u proizvodnji velikog broja stvari koje gotovo svi svakodnevno koristimo) a sa druge strane, lobiraju u svim vladama sveta za dalju deregulaciju lokalnih ali i globalnog tržišta.

Odgovornost giganata

Poražavajuća istina je da su multinacionalne korporacije posredno ili neposredno odgovorne za najstrašnije kršenje ljudskih prava (danas postavljenih na pijedestal lažne religijske dogme). Sa druge strane, lokalni i međunarodni pravni okvir u kojem posluju, u većoj ili manjoj meri skrojen baš po njihovoj meri, gotovo u potpunosti onemogućava široj javnosti ili „zainteresovanoj strani“ (žrtve modernog robovlasništva) da ih pozovu na odgovornost. Danas je potpuno jasno da su korporacije odgovorne isključivo svojim vlasnicima akcija koji, sa svoje strane, žele jedino uvećanje vlastitog bogatstva.

Pa ipak, neki od ovih globalnih giganata našli su se na optuženičkoj klupi upravo zbog grotesknih oblika kršenja ljudskih prava u svom „poslovanju“. Nažalost, mnogima nije poznato da je, u slučaju kriminalnog poslovanja multinacionalne kompanije u nekoj zemlji, ili kršenja međunarodnih sporazuma, moguće tužiti odgovornu kompaniju američkom Federalnom sudu na osnovu Zakona o pritužbama stranih državljana. Iako za žrtve međunarodne trgovine ljudima tj. savremenog robovlasništva ova činjenica ne predstavlja gotovo ništa (statistika analizira sa kolikim procentom dolara dnevno bi ovi ljudi mogli izaći iz mizerije i preći u siromaštvo!) razvijeno zapadno javno mnjenje odnedavno je formalno počelo da zahteva odgovornost nekih giganata za svoje kriminalno poslovanje u zemljama „trećeg sveta“.

Međunarodni forum za prava radnika (ILRF) organizacija koja se bavi zaštitom prava radnika i okuplja intelektualce iz čitavog sveta, objavila je listu „najbezobzirnijih“ multinacionalnih kompanija spremnih da, zarad profita, zaobiđu svaki princip dostojanstva i „saviju“ svako pravilo iz radnog zakonodavstva zemlje u kojoj „posluju“.

„Ništa lično, to je samo biznis“

Prema navodima Međunarodnog foruma za prava radnika, kompanija „Katerpilar“ već godinama snabdeva izraelsku vojsku (IDF) buldožerima kojima su rušene palestinske kuće u Pojasu Gaze. Uprkos mnogim javnim pozivima da revidira svoje poslovanje na Bliskom istoku, kompanija je odbila da prekine „angažovanje na rušenju palestinskih domova obustavljanjem isporuka specijalno modifikovanih ‚D9‘ i ‚D10‘ buldožera izraelskom IDF“. Čak je i visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava u otvorenom pismu rukovodstvu ove kompanije svojevremeno napisao da bi „nastavak isporuke vaših buldožera izraelskoj armiji… za koje znate za šta su korišćeni, mogao da predstavlja svesno saučesništvo ili prihvatanje stvarnog ili potencijalnog kršenja ljudskih prava“.

Međutim, ponovo se pokazalo da nikakvi javni pozivi na humanost i odgovornost, bez realne pretnje sankcijama, ne mogu nadjačati pohlepu za sticanjem još većeg bogatstva. Epilog ove aktivnosti kompanije „Katerpilar“ bio je, uz odgovornost za mnoge nesreće palestinskog življa u Pojasu Gaze, i posredna odgovornost za smrt američke aktivistkinje za ljudska prava Rejčel Kori, koja je 2003. godine pregažena upravo „Katerpilarovim“ buldožerom „D9“, dok je pokušavala da svojim telom odvrati izraelskog vojnika od rušenja još jedne palestinske kuće. Njena porodica je posle ove tragedije podnela tužbu pred američkim Federalnim sudom protiv „Katerpilara“ (tražena je simbolična nadoknada od jednog dolara) uz obrazloženje da je kompanija svesno prodavala mašine kojima je kršeno međunarodno pravo. Pretpostavljate i sami – njihova tužba je ubrzo odbačena.

Američki petrohemijski gigant „Ševron“ odgovoran je za neka od najvećih kršenja prava radnika i za katastrofalne „incidente“ po životnu sredinu. Krajem prošlog veka američka kompanija „Teksako“, koju je 2001. godine apsorbovao „Ševron“, direktno je izazvala ekološku katastrofu „izlivanjem 18 milijardi galona toksične tečnosti iz procesa prerade nafte u reke u Ekvadoru“ – incident koji su aktivisti za zaštitu životne sredine nazvali „Černobil iz prašume“. Ekolozi međunarodne organizacije „Amazon voč“ nebrojeno su puta hapšeni na glavnom ulazu u kompaniju „Ševron“, pokušavajući da skrenu pažnju na katastrofu koju je izazvala ova kompanija, a niko nikada nije odgovarao. Dvadeset godina kasnije, do javnosti i dalje stižu izveštaji da u ovom delu Ekvadora ljudi još uvek pate od ozbiljnih zdravstvenih problema: višestruko je povećan broj slučajeva raka, oboljenja kože, defekata novorođenčadi a pojavilo se i nesrazmerno mnogo spontanih pobačaja.

Radi boljeg razumevanja o kakvom se globalnom monstrumu radi, Međunarodni forum za prava radnika navodi da „kompanija ‚Ševron‘ sprovodi nasilno razbijanje mirnog izražavanja nezadovoljstva lokalnog stanovništva Nigerije koje protestuje protiv eksploatacije nafte u njihovom bliskom okruženju“. Kompanija je u ovu svrhu „angažovala privatnu vojnu formaciju koja neretko otvara vatru na mirne demonstrante što traže obustavljanje eksploatacije nafte u delti reke Niger“. Takođe, američka kompanija „Unokal“ (nedavno je takođe postala deo „Ševrona“) nagodila se 2004. godine sa 15 stanovnika Burme po tužbi ovih ljudi za učešće zaposlenih u ovoj kompaniji u lokalnim slučajevima silovanja, ubistava, torture, prinudnog rada i prisilnog preseljenja.

„Uzećemo vam vodu, daćemo vam napalm“

Možda najpoznatija kompanija na svetu, američka „Koka-Kola“, manje je, nažalost, poznata po kršenjima ljudskih i prava radnika i sistematskom uništavanju životne sredine lokalnih zajednica u kojima postoje instalacije ove kompanije za eksploataciju vode. U Indiji, na primer, „Koka-Kola“ uništava lokalnu poljoprivredu privatizacijom izvora vode. Tako je u malom indijskom mestu Plačimada, nakon privatizacije vode, kompanija „Koka-Kola“ iscrpila čitav jedan i po milion litara vode iz prirodnih podzemnih rezervoara, krucijalnih za opstanak lokalne indijske zajednice. Na mestu nekadašnje fabrike „Koka-Kole“ u naselju Plačimada (primećujete simboličan naziv ovog tragičnog mesta) ostala je suva zemlja zatrovana galonima otrovnih materija nastalih u procesu eksploatacije i unesrećeno lokalno stanovništvo još uvek vodi bitku pred lokalnim sudovima da se menadžment kompanije pozove na odgovornost za ekološku katastrofu koju je izazvao. A da se ovde radi o sistemskom pristupu globalnog korporativnog sistema a ne o nekakvom izolovanom slučaju, govori i činjenica da je i generalni direktor kompanije „Nestle“ svojevremeno prokomentarisao da se „svet kreće u takvom pravcu da bi uskoro trebalo revidirati prihvaćeno stanovište da je voda opšte dobro koje ne podleže pravilima privatizacije“.

Interesantan je, takođe, i primer iz Južne Amerike gde je, kako navodi Međunarodni forum za prava radnika, samo u Kolumbiji između 1989. i 2002. godine ubijeno osam lidera „Koka-Kolinog“ sindikata radnika koji su javno protestovali protiv politike postupanja sa radnicima. Na stotine zaposlenih u „Koka-Koli“ koji su pristupili sindikatu otela je i mučila „neidentifikovana oružana formacija“ sa jasnim ciljem da zastraši potencijalne aktiviste protiv američke globalne korporacije.

Američki „Dau kemikal“ iza sebe ima dugu istoriju masovnog uništavanja ljudskih života i trovanja životne sredine. Možda najpoznatiji proizvod ove kompanije jeste otrov korišćen za uništenje prašume u Vijetnamskom ratu – tzv. „agens oranž“. Ovaj pesticid kompanije „Dau“, kojim je američka vojska uništavala vijetnamsku prašumu kako bi lakše ubijala članove pokreta otpora u ovoj zemlji, izazvao je masovno umiranje i milione slučajeva grotesknih zdravstvenih problema lokalnog stanovništva koje i dan-danas pati od najstrašnijih poremećaja.

Monstruoznost ove korporacije ogleda se i u „proizvodima za masovno uništenje ljudi“. Naime, kompanija „Dau kemikal“ proizvela je svojevremeno i zloglasni „napalm“ kojim je sprženo na desetine i stotine hiljada Vijetnamaca, vojnika ili civila – kompanija nikada nije pravila razliku („niti to može da interesuje menadžment jedne kompanije“). Treba još reći da je 2001. godine ova kompanija „nasledila titulu najvećeg zagađivača u mirnodopskim uslovima“, kada je izvršeno preuzimanje kompanije „Junion karbid korporejšn“, takođe američkog giganta odgovornog za čuveni incident iz 1984. godine u Indiji, u mestu Bopal u kojem je, posle curenja toksičnih gasova iz jedne fabrike američke kompanije, na hiljade ljudi umrlo a preko 150.000 ljudi se smrtno ili trajno razbolelo.

Među mnogim američkim kompanijama, pogađate, i „Dau kemikal“ još uvek odbija da se „suoči sa odgovornošću za svoje zločine protiv čovečnosti i kršenje ljudskih prava“. A ko ih na to uopšte može naterati?

Fukušima – „privatna“ katastrofa

Sigurno najupečatljivija karikatura savremenog sveta gde doslovno vladaju multinacionalne korporacije (nacionalne vlade su samo administrativni servisi „potencijalnim investitorima“) jeste kataklizmični događaj koji je 2011. godine potresao Japan a i danas nastavlja da trese čitavu planetu. Uništena nuklearna elektrana u vlasništvu japanske korporacije „Tepko“ ne prestaje da zagađuje Pacifik niti se kraj ove katastrofe uopšte može naslutiti, budući da ne postoji praktičan način da se spreči oticanje plutonijuma u Tihi okean, radioaktivnog elementa čije je vreme poluraspada oko 24.000 godina. I pored brojnih statističkih podataka o povećanoj smrtnosti novorođenčadi i masovnoj pojavi raka u Japanu, kao i sve učestalijih izveštaja o „misterioznom“ masovnom izumiranju riba, kitova i foka u Pacifiku (poslednjih meseci ovi slučajevi su zabeleženi i na američkoj Zapadnoj obali ali korporativni mediji još uvek „ne mogu“ to da „povežu“ sa radijacijom iz Fukušime) japanska vlada je „sanaciju“ ovog kataklizmičnog događaja prepustila privatnoj kompaniji u čijem je vlasništvu ova nuklearna elektrana (!).

Dakle, kompanija „Tepko“, odgovorna za (nije preterano reći) nepopravljive drastične posledice po životnu sredinu na globalnom nivou, zadržala je „suvereno pravo privatnog vlasništva“ nad razorenom nuklearnom elektranom koja ne prestaje da truje planetu radioaktivnim plutonijumom. S obzirom na to da ovaj radioaktivni element ima sposobnost da se skladišti u telu sve većih organizama (što je uslovljeno prirodnim procesom zvanim „lanac ishrane“) i da se, na taj način, pretvori u unutrašnji izvor zračenja organizma koji ga ishranom unosi u telo, može se reći da je japanska vlada na jednu privatnu kompaniju „prenela“ odgovornost za masovno trovanje ljudi i životinjskog i biljnog sveta kao i dramatično uništavanje životne sredine bez presedana (trećina površine planete Zemlje).

Savremeni globalni ekonomski i politički sistem je, tako, na slučaju Fukušima demonstrirao tragičnu pobedu iracionalnih predstava o imperativu „privatne svojine“ nad očiglednom urgentnom potrebom da se čitavo čovečanstvo angažuje na obuzdavanju ove „privatne katastrofe“ koja preti da stavi tačku na ukupnu ljudsku egzistenciju.

[/restrictedarea]