Svečani pogreb blerizma

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Dolazak jednog veterana sa tvrdog levog krila partije na laburističko kormilo predstavlja najavu jedne nove faze u političkom životu Britanije i – svakako – znači „svečani pogreb“ pseudolevog blerizma. U tome je, možda – i za sada – najveći značaj fenomena Korbin

Britanija je još u stanju posttraumatskog stresa posle ubedljive prošlonedeljne pobede Džeremija Korbina u trci za novog lidera Laburističke partije. I nema te pokude koja nije izgovorena i napisana na desnoj strani političke podele na Ostrvu, kao memento i upozorenje Britancima da im je na čelo glavne opozicione partije u zemlji došao čovek koji će – ukoliko bi laburisti dobili sledeće parlamentarne izbore (2020.) – da predstavlja nacionalnu kataklizmu i kraj imperijalne Britanije kakvu smo poznavali.

Svi teški kalibri vlade i britanske desnice na Temzi izvučeni su na vatrene položaje protiv čoveka koji se u kampanji za novog lidera Laburista oglasio kao autentični, „teški“ levičar. Uz to je još – kakva jeres – doveo u pitanje i svrsishodnost daljeg posedovanja nacionalnog sistema atomskog odvraćanja, smeštenog na atomskim podmornicama „Trajdent“.

 

UBEDLJIVA POBEDA DŽEREMIJA KORBINA

Dejvid Kameron, premijer i šef Konzervativne partije, ide i dalje u anatemi Džeremija Korbina koji – kaže Kameron – predstavlja „opasnost po nacionalnu bezbednost zemlje“. Londonski „Mejl“ podržava premijerov alarm i upozorava da će Korbin, koji je 12 godina proveo kao šef osoblja „crvenog“ Kena Livingstona, bivšeg gradonačelnika Londona, načiniti „pustoš“ u zemlji; dok tabloidni „San“ sa svojih milion i po tiraža najavljuje još i „propast sveta“, u najmanju ruku neku „kataklizmičnu katastrofu“.

Ako se desnica toliko uzbudila što je na čelo opozicione partije došao čovek koji – svi su znaci – konačno predstavlja iskrenu levicu, mora da se u Britaniji nešto ozbiljno dešava. Pobeda Korbina od 12. septembra označila je kraj „duge tamne noći borbe za dušu Laburističke partije“ („Miror“), pošto su laburisti na izborima u Škotskoj doživeli svoju Vartolomejsku noć u izbornoj bici sa Škotskom nacionalnom partijom (SNP), i pride gotovo zbrisani sa političke mape na poslednjim izborima u Južnoj Engleskoj.

Posle trinaest godina vladavine Britanijom pod pseudolevim laburizmom Tonija Blera – „levi migavac, desno skretanje“ – partija je, zaista, izgubila i dušu i atraktivnost u širem, naročito radničkom delu Britanije. A sam Toni Bler postao je od najpopularnijeg, najomraženiji politički lider u zemlji.

Pobeda Korbina na unutarpartijskim izborima bila je  glatka. Dobio je 59,5 odsto podrške laburističkog elektorata, a najbliži protivkandidat Endi Baram svega 19 odsto.

[restrictedarea]

ZRELO ZA PROMENE

Pobeda prevazilazi puke partijske okvire i deo je dešavanja u  prostranom evropskom ambijentu. Širom kontinenta elektorat je, po mnogima, umoran od neolibaralnog ultrakapitalizma koji je na ekonomskom i socijalnom planu pokazao „zamor materijala“. Atmosfera je zrela za promene, mada sa posrtanjem snaga koje bi  izvele te promene, od „Sirize“ u Grčkoj“ do „Podemosa“ u Španiji.

Ali nije reč samo o levičarskom otporu pogubnoj neoliberalnoj diktaturi krupnog novca. I desne  nacionalističke partije nastupaju sa sličnim programima u  evropskim  državama.

Ni u Americi stvari ne stoje najbolje za tradicionalnu  levicu i desnicu. Berni Sanders – kao i levi Korbin u Britaniji – predstavlja pretnju favoritkinji Hilari Klinton u borbi za demokratsku nominaciju na sledećim predsedničkim izborima. Sanders istrajava na paroli da „nije sve u novcu“ i da politička igra ne sme da bude samo u rukama multimilionera – kredo koji bi potpisao svaki komunista. Sandersovi skupovi su uz to i antiratni i privlače hiljade Amerikanaca.

„Reči, reči“, uzviknuo bi Hamlet. Pitanje autentičnosti i iskrenosti politike sa kojom nastupaju kandidati u predizbornim fazama krupna je, takođe, tema celog ovog  hepeninga, u Britaniji u kojoj je stanovništvo već iskusilo svu perfidnost Blerovog levičarskog blefa.

Zato, kada na Temzi Korbin izgovori reč u korist i slavu radništva, to, po nekima, još ne znači da on ima punu podršku unutar same Laburističke partije, još uvek teško inficirane Blerovim nasleđem. Blerovo lažno levičarenje zarazilo je veliki deo korpusa laburizma i levice na Ostrvu.

Događanja na kontinentu povod su više za oprez. „Siriza“ je u Grčkoj već sklopila faustovski ugovor sa novom realnošću; napustala je seriju predizbornih obećanja i prihvatila najveći deo programa surove štednje i daljeg izgladnjavanja grčkog stanovništva. „Siriza“, možda, može da preživi ovaj zaokret prema centru, ali njeni simpatizeri  i članstvo već osećaju zadah izneverenosti.

„Podemos“ u Španiji već je pao u anketama javnog raspoloženja, posle serije kompromisa sa kapitalizmom. Uostalom, istorija je – pišu analitičari na Temzi – već zabeležila da je „izdaja“ bila usud mnogih levih obećanja.

 

PROMENA ILI ZEMLJOTRES

Korbinova pobeda na izborima za vođstvo Laburističke partije ne znači politički zemljotres na britanskoj sceni, ali znači mnogo više nego što na prvi pogled sugeriše. Dolazak jednog veterana sa tvrdog levog krila partije na laburističko kormilo predstavlja obrt u partijskim proporcijama, najavu jedne nove faze u političkom životu Britanije i – svakako – znači „svečani pogreb“ pseudolevog Blerizma. U tome je, možda – i za sada – najveći značaj fenomena Korbin.

Konzervativni „Ekonomist“ nije bez povoda posvetio skoro celu stranicu „opasnosti“ koju pojava Korbina znači za Britaniju i njeno političko zdravlje, ali i za budućnost laburizma u zemlji. Pod ovim se podrazumeva udarac politici  faktički konzervativne, ultradesne orijentacije Laburističke partije kakva je bila pod Tonijem Blerom.

Nije, zato, bilo iznenađenje što se u toku izbora za novog lidera Laburista, iz duboke, lagodne mirovine multimilionera, pojavio lično Toni Bler (zajedno sa svojim naslednikom u Dauning stritu Gordonom Braunom) da Britancima poruči kako bi izbor Korbina bio ravan nacionalnom samoubistvu, a da, u svakom slučaju, Korbin na čelu Partije znači siguran poraz Laburista na sledećim parlamentarnim izborima.

I desnica ima, svakako, jake razloge da Britance plaši strašilom Korbin. Čovek je deklarisani antiamerikanac, dok istovremeno izražava određene simpatije za antiizraelske i antiameričke grupe na Bliskom istoku kao što je „Hamas“ ili za leve, amerofobične grupe u Venecueli.

Celu britansku desnicu, imperijalni establišment uključujući i Kamerona, Korbin je „ujeo za srce“ najavom da bi, ako postane premijer, demontirao i bacio u staro gvožđe nuklearne podmornice „Trajdent“. Za Korbina, britansko nuklearno oružje je „zlo“ i „uvek je to i bilo“. NATO je „zaverenička struktura koja postoji da bi se bogatio vojnoindustrijski kompleks“…

Korbinova politika prema Evropskoj uniji ne razlikuje se suviše, bar po narativu, od Kameronove, ali je, za razliku od Kamerona, transparentna i deluje iskreno. Korbin nema lepe reči za Kameronovu briselsku igru „hoću-neću“, koja podrazumeva ostanak Britanije u EU, ali samo u slučaju da  London uspe da izdejstvuje od Brisela korenite promene u Zajednici – čitav set zakona i odredbi, naročito na planu odbrane, poreske politike, socijalnih odnosa, imigracije…

Kameron je u strahu da će Korbin ako se dokopa premijerskog mesta – ali i kao lider opozicije – predstavljati opasnost i imati uticaj na „ekstremnu levicu“ u laburističkoj partiji. Još više, Korbin će imati snažan uticaj na britanske tredjunione (sindikate) koji će mu omogućiti da „stečenu vlast koristi za njegove zle (levičarske) namere“ („Ekonomist“). Zle namere su uvođenje socijalnih programa, pravednija raspodela dobara, podizanje minimalne nadnice i, možda, vraćanje pod državnu kontrolu privatizovanih državnih monopola.

Džeremi Korbin je, kao lider najveće opozicione partije, za sada samo potencijalna pretnja aktuelnom poretku. Ali, sudeći i po žestokim napadima desnice, on predstavlja više od puke političke novosti na britanskoj političkoj sceni. Britanija svakako još nije na nekakvom „levom kursu“, ali je Korbin uspeo da oslobodi duh iz boce. Ima li šansu?

Kameronova vlada je krhka koalicija engleskih nacionalista, liberala i torijevaca. Sa minimalnom većinom u Parlamentu, vlada je ranjiva na svako iskušenje, kakvih će biti uskoro kada, na primer, dođe do glasanja o proširenju vazdušnih napada na Siriju. Uporedo, ishod referenduma o izlasku Britanije iz Evropske unije postaje sve neizvesniji…

[/restrictedarea]