Srbija kao deo proširenog Bliskog istoka?

Dragomir Anđelković 

Zapad se prema muslimanskoj najezdi na Evropu koja je otpočela u drugoj polovini 14. veka ponašao slično kao što danas čini u vezi sa aktuelnom seobom naroda sa Bliskog istoka

Kada se, od sredine 14. veka, pravoslavna jugoistočna Evropa suočila sa muslimanskom invazijom, zapadni i centralni (katolički) delovi našeg kontinenta bili su prilično inertni ako ne i potpuno pasivni. Ako je pravoslavnom Istoku i pomagano, to je tek sekundarno činjeno kako bi bio zaustavljen turski osvajački pohod na Balkan. Važno je bilo da on bude tek prikočen kako bi što manji muslimanski talas zapljusnuo katolički svet. To i neki drugi ciljevi imali su primarnu ulogu.

Zapad i Turci

Dok su muslimani harali Balkanom i postepeno gušili tamošnja središta otpora, Zapad je pričao o opšteevropskom suprotstavljanju osvajačima sa Bliskog istoka, ali je tek povremeno slao pomoć i to po pravilu vrlo ograničenu. Čitava situacija je korišćena za ucenu vlasti i crkvenih struktura teško ranjenih pravoslavnih zemalja kako bi one, preko Unije, prihvatile katoličanstvo. Bez toga pravoslavni Istok je vekovima doživljavan gotovo jednako tuđ kao muslimanski prostor.

Politika duhovne okupacije Istoka kulminirala je sa održavanjem Sabora u Firenci 1439. godine (Firentinska unija). Tada je već skoro smrtno ranjena Vizantija pokleknula, te je očajno, pokušavajući da spase svoju državu po bilo koju cenu, njen tadašnji car (Jovan VIII Paleolog) prihvatio Uniju. Što se Crkve tiče, ona se u velikoj meri tome protivila, no država je brutalno lomila njen otpor. Tako je iznenada i pod nerazjašnjenim okolnostima umro i carigradski patrijarh Josif. No, narod je bilo mnogo teže zaplašiti i preumiti nego crkveni vrh. Zbog njegovog masovnog i odlučnog otpora Unija nikada nije zaživela i pored toga što je veliki deo svetovnih i duhovnih vlasti pravoslavnih naroda – ali ne i Srbije zbog čega bi trebalo da budemo ponosni – bio spreman da sledi politiku Carigrada.

[restrictedarea]

Ipak, Unija je formalno prihvaćena (zvanično je odbačena tek na crkvenom Saboru u Carigradu 1472) i da je kao nagradu za to usledilo značajno angažovanje katoličkog sveta u borbi protiv Turaka – pitanje je šta bi bilo. Međutim Zapad ništa ozbiljno nije preduzeo. Do samoživosti pragmatične vlasti tamošnjih zemalja isključivo su sve posmatrale iz perspektive svojih uskih interesa. Rukovodile su se principom – i jare i pare. Drugim rečima podržavale su širenje katoličanstva, ali na način da ih to, izuzev u sferi obećanja, malo košta. Štaviše nisu izmenile svoj odnos ni kada je bila ugrožena ugarska katolička periferija.

Mađarima je više pomagano nego Grcima ili Srbima, ali ni tu nije bilo posvećenog zapadnog angažovanja. Tim pre što su od Ugarske zapadnije evropske zemlje na razne načine profitirale i od njene a ne samo  balkanske tragedije. Crna smrt sa kojom se Evropa u velikim razmerama suočila nešto malo pre muslimanske invazije, prepolovila je stanovništvo mnogih njenih krajeva. Od posledica velikog udara kuge, praćenog povremenim nešto manjim reprizama pomora, ona se u demografskom pogledu oporavljala vekovima. Otuda više nego da joj je koristio dotok hrišćanskih izbeglica iz oblasti ugroženih od strane muslimana.

Vodeći evropski krugovi su se ozbiljno uzbudili tek kada su Turci stigli nadomak Beča, odnosno počeli da ugrožavaju samo središte katoličke Evrope. Tada je, od druge polovine 16. i pogotovo tokom 17. veka, počelo masovno angažovanje protiv njih, vlada raznih zemalja, od nemačkih država do Poljske, a u čitavu operaciju su se individualno uključili i brojni plemići iz udaljenijih zemalja kao što je Francuska. Otpor Turcima je počeo da dobija prizvuk nekadašnjih krstaških ratova. Između ostalog i rezultat toga, bilo je konačno zaustavljanje muslimanskog prodora u Evropu.

SUMORNE REPRIZE

Iz ugla prošlosti o kojoj smo govorili, valja sagledati i sadašnjost. Nije baš bez osnova izreka da pod kapom nebeskom ima malo toga novog. Istorijske analize i paralele sa sadašnjošću nam neretko olakšavaju da bolje shvatimo njen suštinski kontekst.

Balkan je danas preplavljen muslimanima sa Bliskog istoka koji hrle ka evropskom Zapadu (kao što je i Turcima bila namera da i njega pokore). A tamošnje države čine sve što mogu da što više migranata do njih ne stigne, odnosno planiraju da i one koji su to uspeli deportuju u Srbiju i druge periferne zemlje. Radi toga su više nego živi planovi – iako se oni negiraju – da se tu grade masovni centri za njihov smeštaj ili pak da se oni za početak diskretno razmeste širom balkanskih država (naše vlasti su u tom smeru već počele da deluju na opštinskom nivou po nalogu evropskih mentora).

Ukratko, EU Balkan se uključuje, kao tampon zona, u na novi način sagledani Bliski istok (a i do sredine 19. veka mnogi su u Evropi smatrali da on počinje istočno od Save i balkanskog toka Dunava). A dok je namera da se muslimani sa Bliskog istoka smeste na obodima najmoćnijih delova EU, oni svoje demografske probleme nastoje da leče privlačenjem stanovništva sa jugoistoka Evrope. Nemačka, i to samo iz Srbije i našeg preostalog eks-Ju okruženja koje nije još u EU, neskriveno planira da u nekoliko narednih godina privuče oko 100 hiljada stručnjaka za potrebne oblasti. Znači vodi se logikom njoj hrišćanski Srbi koji imaju potencijal da postepeno budu pretopljeni u Nemce, a nama muslimani iz Sirije, Avganistana, Iraka. Sve to nije ništa novo.

Već godinama se od strane nekih naših demografa, uz podršku raznih evropskih fondova, za to priprema teren tj. plasiraju ideje da nama, suočenim sa „Belom kugom“, dugoročno nema spasa (održavanje ekonomije, penzionih fondova, briga o starima itd) bez usisavanja migranata iz Azije i Afrike u velikim razmerama. I to toliko da bi se do sredine 21. veka ozbiljno promenila naša nacionalna i verska struktura. Umesto da se predlaže sveobuhvatna strategija borbe protiv „Bele kuge“ i zaustavljanja odliva našeg stanovništva, zagovara se model transformacije evropske i hrišćanske Srbije u neki vid balkansko-bliskoistočnog melting pota.

SILOVANJE SRBIJE

To je donedavno delovalo kao prilično apstraktna pretnja, a sada se pretvara u mračne oblake koji se već nadvijaju nad nama. Da bi u regularnim uslovima Srbija mogla da postane atraktivna za stotine hiljada migranata nužno je da se uzdigne makar do nivoa srednje razvijenih evropskih zemalja. Za to su potrebne decenije a i, s druge strane, to bi se odrazilo na smanjenje iseljavanja srpskog stanovništva u zapadne zemlje. Međutim, kada brojni, pre svega arapski migranti uvide da će se teško zadržati u Nemačkoj i drugim bogatim zemljama Evrope, oni će se pomiriti sa tim da ih one smeste u države kao što je Srbija i da tu finansiraju njihov boravak.

Središnji delovi EU bi se tako rešili opasnosti od dolaska velikog broja novih muslimanskih doseljenika koji nisu adaptirani na tzv. evropsku civilizaciju, a u strahu od njih bilo bi pojačano iseljavanje autohtonih stanovnika perifernih evropskih zemalja u bogate države kontinenta, gde bi oni sukcesivno bili prihvatani u skladu sa demografskim i ekonomskim potrebama. Pritom, naravno, nisu ugrožene samo balkanske države van EU, već i druge marginalne članice Unije. No, one shvataju opasnost, i kao što to na razne načine rade Mađarska ili Slovačka, nastoje da se bore protiv nje. Cilj im je da svoje vagone prikače zapadnoevropskoj kompoziciji umesto da ih svrstaju u voz propasti gde oficijelni Beograd, čini se sve više, prihvata da bude srpski vagon.

Da li ona autistično ne uviđa opasnost ili se naša vladajuća politička elita plaši pritisaka iz EU, odnosno radi opstanka na vlasti u uslovima produžene ekonomske krize spremna je da učini bilo šta kako bi se dokopala EU fondova (ili možda novca naših „prijatelja“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji nas na fini način stalno ucenjuju) – teško je reći. Kako god bilo, ako pristane da u Srbiji iole masovnije smešta migrante bilo pod kojim izgovorom, onda će početi da Srbiju siluje, i to sa već srednjoročno potencijalno fatalnim ishodom, na brutalan način kako nije radio ni žuti režim.

SRPSKO BUĐENJE

Odlučan otpor tome tada će biti bez preterivanje pitanje nacionalnog opstanka. Ipak, još se nadam da naš establišment neće preći crvenu liniju nacionalne destrukcije, odnosno da traži modalitet kako da se i mi izvučemo iz neprilike uz što manje štete (i da se ne zamerimo Berlinu i da nam u većem broju ne ostanu migranti). A i da se sada ne ostvari crni scenario, naši političari koji kažu da je EU najbolje mesto za život na ovoj našoj zajedničkoj planeti, morali bi dublje da sagledaju stvari. To se umnogome (mada ne potpuno) odnosi na Nemačku ili Dansku, ali ne i na Rumuniju i Bugarsku.

EU je neformalno uređena – slojevito, u interesu njenih bogatih članica. I dok je Nemačka sve bogatija na periferiji i posle nemalo EU godina ne cvetaju ruže. Jedino su Bugari i Rumuni biološki izvozni artikal svojih zemalja kojim se popunjavaju demografske rupe bogatih EU rođaka. Zar je nama namenjena bolja sudbina? Sigurno nije, već je reč i o goroj sudbini. Kroz prizmu naše bliskoistočne transformacije – kako bi bio stvoren rezervat za nepoželjne nadomak EU, kuda oni relativno bezbolno mogu da budu deportovani – već smo pričali! Nisu naši preci krvarili u velikim srpskim ustancima ili svetskim ratovima, da bi Srbija to doživela. Ko to ne shvati od naših vladajućih ili opozicionih političara suočiće se sa mnogo većim revoltom naroda nego što i pomišlja. Bura migranata i sa njom skopčana opasnost počinje da budi Srbiju, a bez obzira na trenutnu konstelaciju političkih snaga i još preovlađujuću apatiju iznići će oni koji će to uspeti da artikulišu ako sadašnja politička elita Srbije padne na ispitu. Srbija ne sme i neće ponovo postati deo proširenog Bliskog istoka (kao što je bila u vreme otomanske okupacije) kuda nas cinično guraju fanatična zastranjivanja u vezi sa tzv. evrointegracijama.

[/restrictedarea]