Opisano istorijom

Dragomir Antonić 

Tekst koji je pred vama bio je objavljen 26. marta 2010. godine u 107. broju „Pečata“. Objavljujem ga ponovo, uz molbu za razumevanje, što to činim, i uz napomenu da je „diktat“ ovog prostora odlučio da tekst bude neznatno skraćen  

Prvog oktobra 1912. godine, Tanasije Ilić, trgovac iz grada Čačka, države Kraljevine Srbije, odazvao se naredbi ministra vojnog i krenuo u rat. Ostavio je kuću, bakalnicu sa kolonijalnom robom i četiri kćeri. Sve što je imao ostavio je na čuvanje, svojoj ženi Stani. Takva su bila vremena.

Vojni put ga je vodio pravcem koji će opisati istorija.

 

KRALJ ZNA ŠTA RADI Kad se 1918. godine pobednik Tanasije vratio u Srbiju, zatekao je sve – osim Srbije. Da Srbije nema saznao je slučajno. Otišao je u opštinsku zgradu, istu iz koje je stigla naredba za odlazak u rat, da izvadi uverenje za nastavak posla sa  trgovačkom radnjom. Na zvaničnom uverenju kojim mu se dozvoljava nastavak trgovačkog poslovanja stajao je veliki crveni pečat gde je latinicom i ćirilicom pisalo: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Nije mu bilo jasno gde se izgubi u njegovom Čačku, Kraljevina Srbija. Otkud Hrvati i Slovenci? Bili su okupatorska vlast u Čačku, u švapskim uniformama – viđala ih njegova Stana kad je išla po okupacionu ličnu kartu – ali kako sad svi zajedno? Tanasije, po prirodi nije bio sklon propitivanju, a čekalo ga je i mnogo posla, te reče sebi: „Zna, valjda, Kralj šta radi. Moje je da opravim radnju.“

Nasledstvo ne možemo birati. O tome odlučuje ostavilac. U tome je njegova odgovornost. Nasleđe može biti i negativno. Nasledi se imanje sa dugovima ili u biološkom pogledu sklonost ka nekim bolestima. Ovakvi slučajevi su dovoljno opisani. Manje se piše o negativnim posledica nasleđenim iz oblasti morala, za koje ostavilac ne mora da snosi krivicu. Princip ponašanja društveno opravdan u vremenu ostavioca, može postati  negativan u dobu kad će živeti njegov naslednik. Promeni se sistem vrednosti. Zato je opasan eksperiment promena osnovnih moralnih sudova i vrednosti.

Globalističko: „Novo vreme, novi moral“ biće pogubno za mnoge generacije. Moralnih normi sadržanih u Jevanđelju nije se trebalo olako odricati. Nisu u suprotnosti sa tehnološkim razvojem. Nasleđu iz oblasti morala sa kojima se eksperimentisalo u jednom društvenom sistemu, mora se kritički prilaziti u drugom društvenom sistemu. U protivnom imaćemo iracionalni sukob između važećih normi i pojedinaca koji te norme ne razumeju.

[/restrictedarea]

UČESNIK, UČESNICA… Već smo došli u situaciju da se uz pojedina imena mladih momaka, devojaka umesto profesije navodi, sasvim ozbiljno: Učesnik, učesnica „Velikog brata“ ili nekog drugog „istinitog“, odnosno „realnog“ televizijskog programa.

Učesnike ratova za oslobođenje 1912-1918 godine, nosioce „Albanske spomenice“, učesnike Narodnooslobodilačkog rata, pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini, borce iz poslednjih ratova, branitelje Kosova i Metohije, nasledili su učesnici „Velikog brata“ i sličnih emisija.

U prošlim vremenima branioci domovine su sa pravom uživali i određene privilegije: od beneficiranog staža do posebnih penzija. Sve je bilo regulisano zakonom, društvenim i moralnim normama.

Primenjujući nasleđene norme, u bitno promenjenim okolnostima, kad važe drugi vrednosni sudovi (rad nema smisla, služenje vojske je nazadno, porodica je nepotrebna, deca su balast, patriotizam je smešan, provod i materijalno su jedini cilj…)  sadašnje generacije, kad dođu na vlast, preuzeće od svojih predaka ono što će im odgovarati. Odgovaraće im spomenice, medalje i titule jer donose privilegije. Neće do titula i odlikovanja doći borbom za svoju zemlju, niti domovinu sopstvenim životom braniti, kao njihovi preci, jer oni su deo mundijalnog sveta i jedino zašta se vredi boriti je „Veliki brat“, „Farma“, „Preživeti se mora“ itd. Za sada na lokalnom nivou, onda na regionalnom. Na kraju svetski šampionat za titulu „Najvećeg brata“.

 

NASLEDNICI I OSTAVIOCI Titula pobednika ovih programa već uključuje pozamašna finansijska sredstva. Vremenom će „borcima i učesnicima“ pripadati i privilegije: stanovi, kola, penzije. Možda i prave farme. Sad sve deluje fantastično, ali ne valja se zavaravati. Vrlo brzo imaćemo „viteza od prdeža“ ili medalju „ona mu je prva javno dala“. Titule će vredeti više nego nekadašnje oktobarske i prvomajske nagrade.

Primer opisan u dnevniku počivšeg Tanasija, pokazuje da se nasleđeno može izgubiti za života a da se i ne primeti. Svako od nas  u životu je prvo naslednik, a zatim ostavilac. Mislimo o tome. Ne zaboravimo časne i hrabre Srbe koji čame u evrounijatskim kazamatima.

[/restrictedarea]