Moldavija, zemlja na ivici ponora

Piše Filip Rodić

O sudbini Moldavije se u svetskim medijima neopravdano malo govori iako je ovo zemlja koja bi mogla biti potencijalno novo žarište u geostrateškom sukobu Istoka i Zapada. EU strahuje da bi Moldavija ponovo mogla preći na stranu Rusije, Rusija želi da je vrati u svoju sferu uticaja, Rumunija ne odustaje od namere o ujedinjenju, a vlasti u Ukrajini otvoreno rade na rasplamsavanju novog rata na ovom prostoru

Pre šest godina, 7. maja 2009, Evropska unija je inaugurisala svoj projekat „Istočno partnerstvo“, koji za cilj ima da iz ruske sfere uticaja izvuče bivše sovjetske republike Azerbejdžan, Belorusiju, Gruziju, Jermeniju, Moldaviju i Ukrajinu i približi ih Briselu. Od ovih šest zemalja, Azerbejdžan i Belorusija od samog početka su pokazivali neznatno interesovanje za ovaj projekat, ali su preostale četiri države – Jermenija, Gruzija, Moldavija i Ukrajina – u njemu aktivno učestvovale. Motivi za učešće ovih zemalja u Istočnom partnerstvu su različiti. Gruzija, Jermenija i Ukrajina (za vreme vladavine Viktora Janukoviča) gledale su da iskoriste geopolitičko nadmetanje Moskve i Zapada u svoju korist. U ovome su se posebno veštim pokazali predsednik Jermenije Serž Sargsjan i premijer Gruzije Bidzina Ivanišvili, dok je Janukovič neslavno završio svoje predsednikovanje nakon državnog udara u Kijevu koji je podržala EU.

Moldavija je, međutim, tokom ovih šest godina išla sasvim drugim putem. Vlasti u Kišinjevu sve vreme su pokušavale da se na bilo koji način oslobode uticaja Moskve i bez obzira na sve integrišu u EU. Ova radikalno prozapadna faza u moldavskoj istoriji počela je pre šest godina, nekako u isto vreme kada je EU usvojila plan o Evropskom partnerstvu i nekako na isti način kao što je to urađeno na mnogim drugim mestima, pre svega u Ukrajini 2004. i 2014. Na parlamentarnim izborima u aprilu 2009, sa osvojenih 49,5 odsto glasova pobedila je Komunistička partija koju je predvodio Vladimir Voronjin i koja je na vlasti u ovoj zemlji bila od 2001. Drugoplasirana Liberalna partija osvojila je 13,1 odsto glasova, a treća po snazi bila je Liberalno-demokratska partija Moldavije sa 12,4 odsto glasova. Prozapadna opozicija osporila je, međutim, validnost glasanja, iako su posmatračke misije OEBS i Saveta Evrope i Evropskog parlamenta ocenile da su izbori uglavnom bili regularni. Organizovane su demonstracije koje su ubrzo eskalirale u ozbiljne nerede u Kišinjevu gde su pristalice opozicije upale u parlament i zapalile ga. Iako je policija ubrzo povratila kontrolu, vlada je bila destabilizovana i u nemogućnosti da dobije dovoljnu parlamentarnu podršku za izbor novog predsednika. Na vanrednim izborima koji su usledili krajem jula 2009, Komunistička parija je ponovo osvojila najveći broj, 44,7 odsto glasova, ali su tri prozapadne stranke osvojile dovoljno poslaničkih mesta da, formiranjem različitih koalicija, od tada neometano upravljaju zemljom.

[restrictedarea]

POLARIZOVANO DRUŠTVO

Od dolaska prozapadnih snaga na vlast, ova zemlja je bila, kako je to u jednom tekstu opisao Njujork tajms, „najbolji đak“ među bivšim sovjetskim republikama koje su težile članstvu u EU. U ovom smislu, posebno treba uzeti u obzir ulogu Rumunije koja je, posebno za vreme predsednikovanja Trajana Baseskua, snažno lobirala za ulazak Moldavije u Uniju u nadi da će potom doći i do teritorijalnog ujedinjenja, iako se, prema istraživanjima, većina Moldavaca sve vreme protivi prisajedinjenju s Rumunijom. Iako je situacija u Moldaviji bila krajnje polarizovana još od 2009, poslednjih godina situacija je postala još zaoštrenija, ali je prorusko osećanje počelo ponovo da dobija na zamahu. Podrška za članstvo u EU tako je pala sa 70 odsto 2007, na sadašnjih manje od 40 odsto (po nekim anketama kreće se oko 30 odsto). Sa druge strane, nešto više od 50 odsto Moldavaca danas podržava članstvo svoje zemlje u Evroazijskoj uniji koju predvodi Moskva.

Situacija se toliko brzo menja da je još maja ove godine predsednik Moldavije Nikolae Timofti izjavljivao kako njegov narod „više voli“ EU od Rusije, a novi premijer Valeriju Strelet (koji pripada prozapadnom bloku) na inauguraciji 30. jula izjavljuje da želi razvoj odnosa sa Rusijom. „Mi smo evropska zemlja i naš narod ima evropske aspiracije. Jasno je da bismo živeli mnogo bolje u okviru evropske porodice nego u bilo kakvom drugom političkom savezu“, rekao je Timofti 26. maja. „Rusija je važan partner naše zemlje, ali danas nam nedostaje međusobnog razumevanja. Moramo prevazići taj jaz, sesti za sto i ponovo uspostaviti svoje odnose“, rekao je dva meseca kasnije čovek kojeg je Timofti postavio za premijera. Šta se to desilo tako dramatično u ta dva meseca? Na unutrašnjopolitičkom planu na površinu je isplivala prljavština prozapadnih snaga koje su izvojevale tesnu pobedu na izborima u novembru 2014. Streletov prethodnik, Ćiril Gaburuči, podneo je ostavku zbog optužbi da je falsifikovao diplomu srednje škole, a Moldaviju potresa i korupcionaški skandal gde je milijardu dolara kredita iz Narodne banke Moldavije dato trima bankama koje su ovaj novac praktično pokrale. S obzirom da su na novembarskim izborima najveći broj glasova ponovo dobile anti-EU i proruske Partija socijalista (20,5 posto) čiji se lider Igor Dodon ponosi svojim prijateljstvom s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i čiji je izborni slogan bio „Zajedno s Rusijom“ i Partija komunista (17,5 odsto) dok je glavni favorit na izborima novoformirana proruska „Patrija“ pod sumnjivim okolnostima diskvalifikovana iz izborne trke svega 70 sati pre glasanja, jasno je da i „prozapadnjaci“ moraju da promene politički kurs.

UKRAJINSKO-RUMUNSKA PRETNJA

„Dogovorili smo se da je potrebno da poboljšamo bezbednosne sisteme u regionu Crnog mora. Posebnu pažnju posvetili smo dešavanjima u Moldaviji, pre svega Pridnjestrovlju, i dogovorili se da koordiniramo svoje akcije kako bismo doprineli ‚odmrzavanju‘ ovog sukoba. Pored toga, mi ćemo se ujediniti kako bismo pomogli nezavisnoj Moldaviji da obnovi svoj teritorijalni integritet i sprovede reintegraciju separatističkog regiona u okvir Moldavije“, rekao je ukrajinski predsednik Petro Porošenko posle susreta sa svojim rumunskim kolegom Klausom Johanisom 17. marta u Kijevu. Ova izjava je, po svemu sudeći, bila neistinita. Bukurešt je nije potvrdio i bila je, verovatno, najpre namenjena unutrašnjoj sceni u Ukrajini. Ipak, ona govori mnogo, ukazao je ruski analitičar Rostislav Iščenko. Prvo, da Porošenko ima čudan pogled na suverenitet Moldavije, jer misli da Ukrajina i Rumunija mogu odlučivati o odmrzavanju unutrašnjeg moldavskog sukoba koji Kišinjev pokušava da reši isključivo pregovorima. Pored toga, pokušaj ponovnog rasplamsavanja sukoba u Pridnjestrovlju se potpuno uklapa u američku strategiju stvaranja problema za Rusiju gde god je to moguće. Iako je Kišinjev tokom proleća znatno bio zaoštrio svoju retoriku i političke napade na Rusiju i Pridnjestrovlje, gest novog premijera svedoči o tome da su čak i prozapadne snage u ovoj zemlji odustale od konfrontacije s Moskvom. Sa druge strane, Kijev nastavlja da forsira tu kartu i ne odustaje od gomilanja snaga koje su mu preostale od sukoba u Donbasu na granici sa Pridnjestrovljem, što radi još od aprila 2014. Ovakav potez Kijeva i pokušaj odmrzavanja sukoba u Pridnjestrovlju odgovarali bi jedino SAD. Ni Moldaviji, niti Rusiji. Moskvi ne bi bilo jednostavno da ratuje na teritoriji sa kojom nema direktne kopnene veze, a i ponovo bi bila optužena za agresiju u pokušaju obnavljanja Sovjetskog Saveza. S druge strane, problemi za Moldaviju bili bi znatno veći. Tokom godina, Pridnjestrovlje je stvorilo stabilan administrativni sistem i moćne oružane snage koje se u sukobu sa moldavskom vojskom mogu ne samo braniti nego i preći u ofanzivu. Pored toga, Moldavija bi, u svakom slučaju morala da računa na ozbiljnu rusku intervenciju i u najmanju ruku, na reprizu događaja od avgusta 2008. u Gruziji. Naime, ruski mirovnjaci nalaze se u Pridnjestrovlju u skladu sa međunarodnim sporazumima i imaju zadatak da spreče vojne sukobe dveju strana. Prema tome, napad na Pridnjestrovlje bio bi napad na ruske mirovnjake i samim tim napad na Rusiju. Ovo bi bio scenario koji bi izazvao ne samo rat između Moldavije i Pridnjestrovlja/Rusije nego i unutar same Moldavije, koja je, kao što smo videli, oštro polarizovana na pristalice ruske i zapadne opcije.

Ovo bi za Moldaviju otvorilo i „rumunsko pitanje“. Bukurešt nikada nije odustao od ideje da Moldaviju integriše u rumunsku državu, dok među samim Moldavcima ne postoji želja za tako nečim. U slučaju sukoba sa Rusijom i građanskog rata, prorumunske snage u Kišinjevu bi svakako od Bukurešta tražile političku, diplomatsku i vojnu pomoć bez koje jednostavno ne bi opstali.

Ovome treba dodati još jedan važan detalj. Za razliku od sukoba oko Abhazije i Južne Osetije, kojem Gruzijci pridaju veliku emocionalnu i istorijsku važnost, Moldavci nisu baš vezani za Pridnjestrovlje, pridodato ovoj državi 1940. Prema brojnim anketama, Moldavci su uglavnom indiferentni u odnosu na Pridnjestrovlje i najvećem delu ovo pitanje je vrlo nisko na listi prioriteta. Obični Moldavci Pridnjestrovlje s ekonomskog gledišta čak više mogu smatrati kamenom oko vrata nego izvorom bogatstva – Moldavija trenutno ne duguje gotovo ništa Rusiji za gas, dok dug Pridnjestrovlja „Gazpromu“ iznosi oko četiri milijarde dolara.

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da se Moldavija trenutno zaista nalazi na ivici i u opasnosti da postane novo ratno žarište na evropskom tlu. Koliko je situacija eksplozivna, dovoljno govori činjenica da bi u slučaju izbijanja novog sukoba u Pridnjestrovlju Rusija, za razliku od istoka Ukrajine, bila primorana da ozbiljno vojno interveniše. U sukob bi se verovatno uključila i Ukrajina, a moguće je i Rumunija, koja je članica NATO.

Moldavija: Na klackalici  između Rumunije i Rusije

Moldavija je država sa većinskim rumunofonskim stanovništvom koja se u Carskoj Rusiji zvala pokrajina Besarabija. Pod rusku upravu došla je pošto ju je Moskva oslobodila otomanske vlasti, posle Bukureštanskog mira 1812. Nezavisna rumunska država u to vreme još nije postojala, jer je današnja Rumunija u to vreme još bila podeljena između Otomanskog i Habzburškog carstva. Posle Boljševičke revolucije u Rusiji 1917, Besarabija se ujedinila sa Rumunijom, što Rusi smatraju rumunskom vojnom okupacijom i SSSR nikada nije priznao prisajedinjenje Besarabije sa Rumunijom. Ova teritorija je ponovo došla pod vlast Moskve oktobra 1940, kada je SSSR primorao Rumuniju da je vrati. Posle Drugog svetskog rata, Besarabija postaje Moldavska Sovjetska Socijalistička Republika u okviru SSSR.

Kao i u slučaju Ukrajine, sovjetske vlasti su Moldaviji priključile i druge teritorije koje joj ranije nisu pripadale, što je pre svega slučaj sa Pridnjestrovljem, a ono je ranije bilo deo istorijske ruske teritorije zvane Novorusija. Moldavija je postala nezavisna posle raspada SSSR 1991, ali je, kao i Ukrajina, sve ovo vreme bila rastrzana na prozapadne i proruske frakcije. Pored ove „unutarmoldavske“ podele, 1992. od vlasti u Kišinjevu se odvojilo Pridnjestrovlje koje je od tada praktično nezavisna država.

[/restrictedarea]