Izlazi li država i iz države?

Piše VIKTOR MATIĆ

Obaveza države da, radi članstva u EU, medijski prostor prepusti privatnom sektoru dovela je do sumnjivih privatizacija i do pomora mnogih kuća. Pristalice tvrde da se samo ovako može obezbediti da mediji ne služe interesima političara, ali i privatnici imaju interes da neretko ispunjavaju želje moćnih političara. Protivnici ukazuju da će se novinari naći u „milosti i nemilosti“ privatnika. Ali, zar to i nije cilj „slobodnog tržišta“ po meri EU? Tražili ste, gledajte

Dosadašnji tok privatizacije medija u Srbiji apsolutno je obeležio Kruševljanin Radoica Milosavljević koga jedni iz šale, a drugi iz zlobe, porede sa medijskim magnatom Rupertom Merdokom. Milosavljević je dosad kupio osam lokalnih medija za koje je, prema raspoloživim podacima, potrošio više od 200.000 evra, dok se srpska medijska čaršija uveliko zabavlja pitanjem od kojeg novca i za čiji račun on kupuje medije po Srbiji.

Milosavljević nema nikakve veze sa medijima, barem što se tiče njegovog poslovnog profila.  Jedno vreme, pre oko 30 godina, bio je predsednik FK „Napredak“ iz Kruševca, a bavljenje sportom završio je presudom za zloupotrebu položaja.

Njegovo sledeće pojavljivanje u javnosti trajalo je do 2012. godine kada je bio zamenik gradonačelnika Kruševca, kao kadar Socijalističke partije Srbije. Posle toga je, prema sopstvenom priznanju, napustio politiku i posvetio se poslovnim poduhvatima. Prema sadašnjem portfoliju i podacima u medijima, Milosavljević ima Fabriku za proizvodnju plastične ambalaže i Dom zdravlja. No, to mu verovatno nije bilo dovoljno za kupovinu medija zato što je objavljeno da mu je profit od ambalaže tokom 2013. bio manji od 34.000 evra, a godinu ranije 6.000 evra. Uz to, poslovanje Doma zdravlja nije poznato jer je izbrisan iz registra APR-a krajem 2014.

[restrictedarea]

POREKLO NOVCA I INTERESA

Zato se javnost rado zabavlja pitanjem na koji je način Milosavljević kupio čak osam medija od početka privatizacije u Srbiji 6. avgusta ove godine. Takođe, mnogi smatraju da biznismen iz Kruševca nije mogao sam da dođe na ideju da kupuje lokalne medije, ionako slabo isplative, već da se iza svega krije neki mnogo jači igrač. Kao najčešće pominjani skriveni kupac pominje se ministar odbrane i funkcioner Srpske napredne stranke Bratislav Gašić, protiv koga je zbog sukoba interesa i veza sa medijskim preduzećima koja vode članovi njegove porodice postupak povela i Agencija za borbu protiv korupcije.

Milosavljević je, međutim, demantovao vezu sa Gašićem. Doduše, priznao je da je sa majkom ministra sedeo u školskoj klupi. I da su iz istog sela. I da je sa njim sarađivao dok je bio u upravi Kruševca. Ali, sve to i nije od nekog značaja, posebno u sredini poput Srbije, zar ne? No, pored svega, nameće se pitanje novca koji je Milosavljević uložio. Prema dostupnim podacima, on je u kupovinu krenuo sa „tričavih“ 300.000 evra i za sada je potrošio najmanje 200.000. Od oko 15 privatizovanih medija sa državnim vlasništvom, Milosavljević je kupio čak osam. U njegovim rukama našli su se radio-televizije Pančevo, Kragujevac, Kruševac, Pirot, Brus, Caribrod iz Dimitrovgrada, TV Požega i Centar za informisanje Novi Kneževci (CINK). Na primer, RTV Kragujevac kupio je za 85.500 evra, a CINK samo za 480 evra.

I to još nije sve. Milosavljević je otkupio dokumentaciju i za jednu od zvezdi privatizacije, agenciju „Tanjug“, ali je od toga odustao jer mu je cena od oko 700.000 evra bila prevelika. U drugoj rundi prodaje, međutim, cena medija se prepolovljava, tako da nije isključeno da se on ozbiljnije umeša i u kupovinu jedne od ikona srpske medijske scene.

Sve to nateralo je udruženja novinara da zatraže od države da proveri poreklo novca kojim su kupljeni mediji u Srbiji. Udruženje novinara Srbije zatražilo je od Uprave za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija krajem avgusta da se proveri poreklo kapitala kojim su kupljeni pojedini bivši državni mediji. Takođe je zatražena i provera bankovnih računa kupaca, ali i sa njima povezanih osoba. UNS je insistirao da javnost u Srbiji ima pravo da zna čijim se novcem kupuju mediji, kao i ko su njihovi stvarni vlasnici i kako će to uticati na uređivačku politiku.

Njihovim zahtevima pridružilo se i Nezavisno udruženje novinara Srbije koje je navelo da utvrđivanje porekla novca mora biti svakodnevni, a ne samo ad hoc posao državnih organa. Uz sve to predsednik NUNS-a Vukašin Obradović rekao je da će od ishoda takve istrage zavisiti i utisak o celoj privatizaciji medija, a da se po prvim kupovinama ne naslućuje dobar ishod. Obradović je pozvao Milosavljevića i da pojasni masovnu kupovinu medija, uz opasku da bi voleo da vidi poslovni plan koji je kruševačkog biznismena opredelio da kupi slabo isplative medije u unutrašnjosti Srbije. Milosavljević je sa druge strane kazao da je siguran u svoju odluku. „Učiniću te televizije profitabilnim. Znam kako to da učinim i zato i kupujem medije“, rekao je Milosavljević.

INTERES PRIVATNIKA I INTERES DRŽAVE

Trebalo bi reći i da je privatizacija medija u Srbiji od samog početka izazivala kontroverze. Protivnici prodaje medija navodili su da će glasila i novinari biti prepušteni na milost i nemilost privatnika i surovog komercijalnog interesa, dok su pristalice povlačenja države iz medija navodili i da ona nikako ne može da bude  gazda zbog želje političara da izveštavanje podrede svojim interesima. Uz to, iz centralnih i južnih delova Srbije upozoravali su da je pogrešan koncept da postoje samo dva javna servisa – Radio-Televizija Srbije i Radio-Televizija Vojvodine. U prvobitnom nacrtu medijskih zakona postojalo je šest regionalnih centara koji bi, po mišljenju mnogih, vernije odslikavali interese različitih regiona u Srbiji. Međutim, izgleda da je prevagnula bojazan da bi šest takvih servisa bilo previše za Srbiju čiji građani s nelagodom pomišljaju da plaćaju pretplatu i za dva javna servisa. Uz to, nametalo se pitanje kojih šest regiona bi verno odslikavalo raznolikost i potrebe Srbije.

Sve u svemu, Vlada Srbije je u avgustu 2014. godine donela Zakon o javnom informisanju kojim je predviđeno povlačenje države iz vlasništva 74 medija. Prvobitni rok za završetak privatizacije bio je kraj jula, ali se zbog kašnjenja naknadno odlučilo da mediji mogu da budu prodati do kraja oktobra. Oni koji ne nađu vlasnike na aukcijama biće ili predati zaposlenima na upravljanje ili brisani iz registra glasila što označava i kraj njihovog postojanja. Pored toga, pravo na akcije u medijima imaju samo oni zaposleni koji ranije nisu primili akcije nekih od privatizovanih državnih preduzeća, poput NIS-a. Pojedini mediji ugašeni su i bez prava prodaje, a svakako najpoznatiji slučaj iz tog domena je Međunarodni radio Srbija. Potencijalni novi vlasnici medija dužni su da zadrže aktivnost u narednih pet godina.

Vlada Srbije veruje da su privatizacija medija i novo medijsko zakonodavstvo deo obaveza u pristupanju Evropskoj uniji, odnosno jedan od uslova da se otvore poglavlja 23 i 24 koja se tiču i medijskih sloboda. Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac bio je nemilosrdan prema onima koji su zagovarali ideju da država i dalje ostane vlasnik medija. „Država želi i zakonski je obavezna da se povuče iz medija, ali ti sami mediji neće da se povuku iz države…Moraću da ih razočaram“, rekao je Tasovac.

Predstavnici novinarskih udruženja odmah su se podelili oko svrsishodnost prodaje. Dragana Čabarkapa iz Sindikata novinara Srbije navodila je da mediji koji bi trebalo da budu prodati imaju oko 2.000 zaposlenih i da je izvesno da će većina da ostane bez posla. „Oni koji ostanu na poslu biće srećni što mogu da rade za 50 evra mesečno… Jasno je koliko će oni biti motivisani da brane javni interes“, rekla je ona uz ocenu da će mediji postati laka meta domaćih i stranih tajkuna i njihovih interesa.

Nino Brajović iz UNS navodio je da privatizacija neće značiti apokalipsu jer su za zaposlene koji izgube posao određene otpremnine, dok je država pripremila projektno finansiranje onih medija koji opstanu na tržištu.

Jedan takav konkurs već je sproveden ove godine i na njemu je podeljeno oko 1,5 miliona evra. Na najvećem konkursu dodeljeno je oko 120 miliona dinara za 161 medijski projekat.

Ali, učinak privatizacije je za sada krajnje skroman pošto je prodato petnaestak medija. Za najveću sumu prodat je Radio Šid za 531.000 evra što je ujedno i najveće iznenađenje privatizacije. Njegov kupac je Kopernikus, a visoka cena medija objašnjava se postojanjem kablovskog operatera koji radi u sklopu kuće i ima oko 3.000 pretplatnika koji mesečno plaćaju oko 1.000 dinara. Od zaštitnih znakova privatizacije prodat je za sada samo „Studio B“ za 530.000 evra i to „Maksim mediji“ koja već poseduje TDI, Jat, Karolina i Hit radio. Ostali najveći mediji u privatizaciji, „Dnevnik“ iz Novog Sada i „Tanjug“ moraće da čekaju bolje vreme.

Ali, ni prethodna iskustva sa prodajom državnih medija nisu baš pozitivna. Takva privatizacija najpre je pokušana 2007. godine. Od 56 medija koji su tada privatizovani danas radi samo jedan – Radio Srbobran. Ako se po jutru dan poznaje, ni sada neće biti mnogo više uspeha. Najgore će, ipak, biti ako kao kolateralna šteta strada javni interes. A ovo je vrlo verovatno. Mislite li vi, na primer, da se pravi Rupert Merdok vodi javnim interesom, a ne sopstvenim, koji se neretko preklapa sa interesom nekog političara ili neke stranke? Mislite li da bi naši Ruperti Merdoci imali išta drugačiji odnos prema javnom interesu i medijskim slobodama?

[/restrictedarea]