HIDŽRA NAD EVROPOM

DA LI SU IZBEGLICE KOLONIZATORI U IME DŽIHADA?

Piše Filip Rodić

Svedoci smo jedne od najintenzivnijih seoba naroda u istoriji. Tokom avgusta, samo u Nemačku stiglo je oko 104.460 azilanata, čime je broj registrovanih migranata koji su stigli u ovu zemlju tokom prvih osam meseci ove godine povećan na 413.535. Nemačka očekuje ukupno oko 800.000 azilanata ove godine. I, ovo su podaci samo za Nemačku. Čitava Evropa zapljusnuta je neviđenim talasom izbeglica. Ovde se, međutim, ne radi o „izbegličkoj krizi“ nego o „hidžri“

Hidžra je u islamskoj tradiciji u osnovi prelazak Muhameda iz Meke u oazu Jatrib, koja je, posle toga, preimenovana u Medinu, 622. godine. Posle tog momenta, Muhamed postaje ne samo propovednik verskih ideja, nego i politički i vojni vođa. U islamu hidžra, međutim, predstavlja i nešto drugo – džihad drugim sredstvima, da parafraziramo Fon Klauzevica. „Onaj ko se iseli Alaha radi, naći će na Zemlji mnogo mjesta, uprkos svojih neprijatelja, i slobodu. Ko napusti svoj dom seleći se radi Alaha i Njegova poslanika, pa ga zateče smrt, Alah će ga obavezno nagraditi“, navodi se u suri En-Nisa (4:100). U vezi s tim, islamski teolog Murteza Mutahari u svom razmatranju o hidžri i džihadu navodi: „Uzvišena islamska vjera se u svom društvenom aspektu temelji na dva stuba: džihadu i hidžri. Časni Kuran s posebnom pažnjom i zahvalnošću govori o ovim temama, a borcima na Božjem putu i iseljenicima iskazuje vanrednu počast.“ „Hidžra, odnosno iseljenje, kao i džihad, jedan je od stubova islama i uvjek aktuelan princip“, navodi on, ističući da je „pogrešno to što su neki, pravdajući se time da hidžra predstavlja napuštanje grijeha, a džihad isključivo borbu protiv strasti i unutrašnjih poriva, odbacili fizičku hidžru, odnosno iseljenje u pravom smislu te riječi i odustali od stvarnog džihada, odnosno fizičke borbe protiv neprijatelja.“

Prvi dokazi koji upućuju na to da je situacija sa kojom se suočavamo hidžra, a ne puka humanitarna kriza, pojavili su se prošlog februara kada je (kao što je „Pečat“ tada već pisao) Islamska država objavila dokument pod naslovom „Libija: Strateška odskočna daska za Islamsku državu“, u kojem se muslimani pozivaju da idu u Libiju i odatle se kao izbeglice prebace u Evropu. Islamska država tada na umu nije imala samo nekoliko džihadista koji bi se prebacili u Evropu, nego da kontinent preplavi sa najmanje 500.000 izbeglica, o čemu svedoče transkripti presretnutih telefonskih razgovora koji su krajem februara objavljeni u mnogim evropskim medijima. Sada postaje jasno i da je „izbeglička kriza“ sa kosovskim Albancima prošle zime bila neka vrsta generalne probe za simultano prebacivanje velikog broja ljudi sa Bliskog istoka u Zapadnu Evropu preko Srbije i Mađarske. Sada je, takođe, ova brojka od pola miliona prevaziđena i to samo u Nemačkoj.

[restrictedarea]

Naravno, nisu sve izbeglice islamski teroristi i džihadisti. Nisu sve izbeglice ni muslimani, ali većina pripada toj veroispovesti. Ipak, vlasti evropskih zemalja nikakav napor ne ulažu da provere posvećenost tih izbeglica šerijatskom zakonu i njihovu želju da ovu vrstu „prava“ prenesu u svoju novu domovinu. Svaki takav pokušaj bio bi odmah proglašen „islamofobskim“. Već sada, međutim, postoji više naznaka da Islamska država sprovodi svoj plan u delo. Ne samo da je ova organizacija saopštila da je do sada ovim putem u Evropu prebacila 4.000 svojih boraca, kako je za jedan informativni sajt rekao „anonimni operativac“ Islamske države, nego je u nekoliko navrata konkretno potvrđeno da se ovde ne radi o pukom hvalisanju. Bugarski mediji su, tako, javili 31. avgusta da su na granici ove zemlje sa Makedonijom uhapšena petorica „izbeglica“ starih između 20 i 24 godine za koje se sumnja da su pripadnici Islamske države jer su, pored ostalog, na svojim mobilnim telefonima imali snimke odsecanja glava, džihadističkih molitvi i propagandne snimke ove terorističke organizacije. Uhapšeni su u kolima sa kosovskim tablicama. Mediji su objavili i da je u izbegličkoj koloni od grčkog ostrva Kos (gde je bio 5. avgusta), preko Makedonije i Srbije, do granice Evropske unije (16. avgusta), odakle se pretpostavlja da je nastavio do Holandije, prošao i Lait el Saleh, komandant grupe od oko 700 džihadista u sirijskom gradu Alepu. Objavljena je čak i fotografija ovog čoveka dok čeka trajekt koji će ga sa Kosa prebaciti do Atine. Prepoznat je po karakterističnom ožiljku na levom obrazu. Verovatno je da će biti još mnogo ovakvih otkrića.

INTENZIVIRANJE VIŠEDECENIJSKOG TRENDA

Ovo što danas vidimo samo je mnogo intenzivniji i uočljiviji nastavak trenda koji se dešava već decenijama tokom kojih su džamije nicale poput pečuraka u evropskim gradovima, neretko čak svojom impozantnošću zasenjujući susedne stotinama godina stare crkve u dominantno hrišćanskim regionima. Tokom ovog vremena, Evropljani su muslimanima učinili bezbroj pogodnosti, kako bi izašli u susret njihovim zahtevima. U zemlji slobode, jednakosti i bratstva, Francuskoj, na primer, uvedena je muško/ženska segregacija u brojnim plivalištima i drugim sportskim ustanovama. Većina mesa koje se proizvodi je po halal standardu, i tako dalje. Većini koja živi u zapadnim demokratijama, ovo se čini kao potpuno bezopasan građanski gest dobrodošlice, tolerancije, kompromisa, poštovanja potreba svojih novih sugrađana i kao veliki doprinos njihovoj veličanstvenoj multikulturnoj tradiciji.

Malo ko shvata da se ovde radi o strateškom obrascu koji je u skladu sa 1.400 godina starom obavezom za muslimane, hidžrom. Ova vrsta imigracije ne predstavlja stvaranje romantičnog melting pota u kojem pridošlice sa zahvalnošću prema domaćinima traže mogućnosti za bolji život u slobodi i demokratiji. Ovde se radi o imigraciji koja za cilj ima širenje islama i obezbeđivanje specijalnog statusa i privilegija u zemlji domaćinu. Hidžra je imigracija osmišljena za rušenje i potčinjavanje neislamskih društava i ucrtavanje puta za eventualnu totalnu islamizaciju. Naznake ovoga uočljive su već sada. Poznato je da su izbeglice u više navrata odbijale pomoć jer je ona na sebi imala znak Crvenog krsta, nije u potpunosti odgovarala njihovim običajima ili nešto slično.

O opasnostima od Hidžre u svojoj knjizi „Trojanski konj današnjice: Islamska doktrina imigracije“ pisali su vrlo ubedljivo bivši profesor šerijatskog prava i obraćenik u hrišćanstvo Sem Solomon i stručnjak za islamska učenja Elijas al Makdisi. Oni objašnjavaju migraciju muslimana u „dar-al-harb“, „zemlju rata“, kao verski edikt sa osnovama u islamskoj doktrini, i opisuju svaki korak ove 1.400 godina stare strategije osvajanja. Navode da se radi o tranzicionoj strategiji koja je najvažniji korak u širenju islama i pripremama za džihad.

ORGANIZOVANI HAOS

Da se iza sadašnje „izbegličke krize“ možda krije hidžra, ukazuje i činjenica da, koliko god sadašnja situacija delovala haotično, iza nje stoji određena organizacija. Prvo, iako je broj izbeglica rastao konstantno od 2011, kada je počeo rat u Siriji i kada je razorena Libija, on je tek u nekoliko meseci ove 2015. godine dostigao dramatične razmere. Dok većina medija pokušava da nas uveri da je do iznenadnog talasa izbeglica na vratima Evrope došlo niotkuda, činjenica je da su se oni godinama sakupljali u skupim, dobro finansiranim izbegličkim logorima u Turskoj. Ova zemlja je, u stvari, sa vrlo iznenađujućom politikom „otvorenih vrata“ u svojim granicama okupila više od dva miliona izbeglica i potrošila do šest milijardi dolara na izgradnju i održavanje mastodontskih logora. Ovo je u početku urađeno u okviru dugoročne strategije za stvaranje „bezbednih zona“ na severu Sirije, koje bi poslužile kao opravdanje za NATO invaziju i okupaciju Sirije. Ova strategija postoji još od 2012, kada stvarna kriza nije ni postojala. Ovaj plan, međutim, nije uspeo, što zbog nedostatka podrške javnosti za tako nešto, što zbog čvrstog stava koji su u vezi sa pitanjem Sirije zauzele pre svega Rusija, ali i Kina. U nadi da će rešiti ovaj problem nedostatka podrške javnosti, Zapad je ogroman broj izbeglica, stvoren kroz njihovo dugogodišnje ratovanje i razaranje bliskoistočnih i severoafričkih država, odlučio da odjednom, poput bujice, pusti na Evropu. I sami zapadni mediji kao izvorište ovih izbeglica pominju Tursku. Cilj zapadnjaka u ovome je dvostruki – s jedne strane očekuju da će ovakva humanitarna katastrofa biblijskih razmera dovesti do toga da zapadna javnost prelomi i stane na stranu intervencionizma, a sa druge strane da se diskredituju rivali, pre svega predsednik Rusije Vladimir Putin, koji se apostrofira kao glavni krivac za sadašnju katastrofu.

Da je haos organizovan i dirigovan, te da je pokrenut u trenutku koji se smatrao najpovoljnijim, ukazuje nam nekoliko stvari. Prva je u činjenici da je ubedljivo najveći broj izbeglica, ako ne i svi, već dugo bio na „bezbednom“ i sklonjen od ratnih sukoba. To nam ukazuje i primer porodice Kurdi, koja je zbog nesreće koju je doživela i medijske pažnje koja joj je posvećena, postala praktično simbol sadašnjeg egzodusa. Pouzdano se zna da su oni Kobane napustili mnogo pre nego što je rat u Siriji uopšte izbio. Britanski Gardijan piše da su oni u Tursku došli iz Damaska (koji je i u ovom trenutku van zone ratnih dejstava) pre više od tri godine, kada Islamska država kao takva nije ni postojala. Život u Turskoj navodno je plaćala sestra oca porodice koja živi u Kanadi, a kada su krenuli na put kod sebe su imali 4.400 dolara. Ovo sve govori da oni nisu bili ni u kakvoj neposrednoj opasnosti pre polaska na put, nego da je najveću opasnost po njih predstavljalo samo putovanje. Pa zašto su onda na taj put uopšte i krenuli? Najbizarniji detalj u svemu ovome je što je otac, Abdulah Kurdi, svoju porodicu na kraju sahranio u Kobaneu, iz kojeg je navodno pobegao da bi spasao svoj život. Da se razumemo, Kobane je prošle godine zaista bio na ivici katastrofe, kada su se tamošnji Kurdi nalazili u praktično bezizlaznoj situaciji priklješteni s jedne strane koljačima iz Islamske države koji su nadirali, i s druge strane turskim snagama bezbednosti koje im nisu dozvoljavale da spas potraže na teritoriji ove zemlje, niti su im na bilo koji način pomogle da se odbrane od ekstremista. Trenutna situacija u Kobaneu je relativno bezbedna jer su kurdski borci svojom hrabrošću i žrtvovanjem uspeli da potisnu islamističke koljače. Na kraju, s obzirom na ovo, Abdulah Kurdi i nije izbeglica, jer se ne uklapa u definiciju iz Konvencije UN koja kaže da su izbeglice oni „…koji ne mogu da se vrate u svoje ranije prebivalište. “

Takođe, trebalo bi imati na umu i da je kod izbeglica pronađen veliki broj lažnih sirijskih pasoša, što ukazuje da, pod jedan, niti su svi zaista izbeglice, niti su spontano krenuli, jer je trebalo pre svega obezbediti ova lažna dokumenta na osnovu kojih se može dobiti azil u, na primer, Nemačkoj. Interesantan je i podatak, naveden od strane francuskog istraživačkog novinara koji živi u Libanu Tjerija Mejsana, da je od početka godine, cena prebacivanja ilegalnih imigranata iz Turske do Mađarske spala sa 10.000 na 2.000 dolara po osobi, pa se postavlja pitanje ko plaća razliku u ceni. Austrijska vojna obaveštajna služba (Österreićisćen Abwehramts), kako navodi magazin Info direkt, u jednom izveštaju navodi da prebacivanje migranata iz Libije prema EU finansira Vašington. Takođe, interesantno je i da su sve izbeglice krenule ka Evropi, dok su im daleko bliže i dostižnije zalivske zemlje poput Saudijske Arabije ili Kuvajta potpuno neinteresantne. Istina je da Saudijska Arabija ima žicu na granici, ali ima je i Mađarska. Istina je, takođe, da Kuvajt otvoreno govori da ne želi izbeglice sa Bliskog istoka (jer, kako je to plastično objasnio visoki funkcioner ove zemlje Fahad Alšalami, oni pripadaju drugoj kulturi u odnosu na našu), ali i Mađarska ili, doskoro, Velika Britanija, nisu baš rade da prime izbeglice, pa ih to ne sprečava „da pokušaju“.

Od početka „Arapskog proleća“ 2011, broj osoba koje pokušavaju da na ilegalan način uđu u Evropu se drastično povećao. Između 2011. i 2014. on se više nego udvostručio i na kraju prošle godine iznosio je 626.000. Kao što vidimo, između 2014. i 2015. može se očekivati slično, stopostotno, povećanje. Po podacima evropske agencije za statistiku „Eurostat“, više od dve trećine ovih izbeglica su muškarci, a više od polovine (54 odsto) njih je starosti između 18 i 34 godine. Da li ovakav sastav odgovara realnom izbegličkom talasu? Da li su, na primer među izbeglicama iz Krajine 1995. godine većinu činili muškarci uzrasta kada su najsposobniji za vojnu službu? I gde se nalaze njihove žene i deca? Nisu ih valjda ostavili u zonama sukoba? Možda, s druge strane, ovakav sastav izbegličkog talasa odgovara hidžri.

Talas izbeglica u interesu krupnog kapitala

Liderka francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen optužila je prošle nedelje Nemačku da prima hiljade izbeglica, jer želi da smanji plate i zaposli „robove“. Na „ekonomski aspekt“ izbegličke krize ukazuje i francuski filozof Alen de Benoa. On ukazuje na reči generalnog direktora Međunarodne organizacije za migracije Viljema Lejsija Svinga da su „migracije neophodne ako želimo da privreda prosperira“. Prema njegovim rečima, poslodavci o ljudima ne razmišljaju kao o Francuzima, Nemcima, Sirijcima ili Kinezima, nego, univerzalistički, kao o „ljudskim bićima“. „Za njih, svet čine apstraktne ‚ličnosti’, čija je glavna karakteristika da su zamenljivi“, naveo je De Benoa. On je podsetio na izveštaj Odeljenja za ekonomska i društvena pitanja UN u kojem se navodi da pad nataliteta u evropskim zemljama imigraciju čini neophodnom. „Evropa stari i imigracija će je spasiti. Eto sjajne ilustracije za ideju da su ljudi zamenljivi, bez obzira na njihovo poreklo, i da ekonomski imperativi imaju primat nad svim ostalim. Moral ‚ljudskih prava’ je samo maska za finansijske interese“, rekao je De Benoa.

Da su i on i Lepenova u pravu, indirektno je još decembra 2014. potvrdio predsednik Federacije nemačke industrije Ulrih Grilo, koji je u intervjuu za agenciju DPA rekao da Nemačka „mora ostati zemlja imigracije.“ „Sve dok zemlja napreduje, a i iz hrišćanske ljubavi prema bližnjem, naša država mora prihvatati više izbeglica“, rekao je on i dodao:„Zbog naše demografske evolucije, mi ćemo rast i prosperitet obezbediti imigracijom.“ Iza „hrišćanske ljubavi“ o kojoj ovaj kapitalista govori krije se, naravno, želja za profitom, jer radnici-izbeglice koštaju daleko manje od radnika-Nemaca. Nekvalifikovana radna snaga, kakvu uglavnom čine izbeglice, spremna je da prihvati daleko gore uslove za rad i život od domaće radne snage.

[/restrictedarea]