Gura li neoosmanizam T ursku u grob

Piše Zoran Milošević

Do ulaska Turske u sirijski rat, avgusta 2015. godine, Tajip Erdogan je u turskim, pa i bliskoistočnim medijima slavljen kao turski Vladimir Putin, no sada se situacija promenila i mediji sve više upravo Erdogana označavaju kao najodgovornijeg za haos i poraze koji su zadesili Tursku, te se pitaju da li ima snage, kao nekada Boris Jeljcin, da vlast preda nekom mlađem i sposobnijem od sebe

Analitičari nisu saglasni oko početka samourušavanja Turske. Dok jedni pišu da je to vreme ulaska u koaliciju protiv Islamske države, drugi ističu događaje od 17. decembra i 7. juna prošle godine, kada su se dogodile masovne demonstracije protiv režima. U svakom slučaju, ova država opet postaje „Bolesnik sa Bosfora“, a Jevgenij Stupin za portal newsland.com ističe da je ona skrenula pažnju javnosti sa Sirije, Irana i Izraela, i to u najgorem mogućem obliku, a to će biti izgleda na duži vremenski period, jer ulazi u stratešku nestabilnost i krizu. Turska je realno ugrožena, što ni tamošnja vlada ni SAD ne mogu više niti ignorisati niti negirati.

Kako je, dakle, došlo do toga da zemlja u usponu i ekonomski i politički doživi niz političkih poraza?

U turskim i svetskim medijima analitičari ističu tri polja koja su dovela do poraza Turske: neoosmanizam, kurdsko nacionalno pitanje i stanje u ekonomiji.

OD KONSTRUKTIVNOG PARTNERA DO EKSPANZIONISTE

Iako je turska politika za širi region „večna tema“, do pojave politike neoosmanizma ova država se nije mešala u poslove drugih. Nasuprot tome, ponašala se konstruktivno. Preokret je nastupio kada se raspao Bagdadski pakt. Taj događaj je isključio Tursku iz bliskoistočnih zbivanja, što je odgovaralo Izraelu. Neoosmanizam zato treba da postane temelj i ideološka osnova prodora ove države na Bliski istok, Balkan i Kavkaz. No, on je značio i gubljenje poverenja Turske u zapadne saveznike, pa su od tada morali da plaćaju ono što su želeli od nje. Prvi veliki šok Vašingtona i Londona dogodio se krajem 2002. i početkom 2003. godine, kada Četvrta divizija armije SAD nije dobila dozvolu da prođe iz Mersina u Mosul (Irak). Američka vojska je, naravno, prošla, ali je Vašington morao da plati Turskoj da bi propustila Četvrtu diviziju. Savezništvo je zamenjeno za novac, što je Amerika progutala, ali je istovremeno dogovor oko neoosmanizma lagano počeo da se zaboravlja.

[restrictedarea]

Istovremeno, sve inicijative za mirno rešavanje kriza na Bliskom istoku Turska je svojom nekonstruktivnošću minirala ili bar saplitala. Logika Turske je bila: što veći haos – to je veći njen uticaj u regionu. Arapske države su odmah shvatile da ona sledi isključivo svoj interes, želeći dominaciju u regionu. Sa tim saznanjem formirala se i arapska politika opstrukcije turskih interesa, ali i težnja ka saradnji sa Rusijom. Tako je Turska lagano udaljavana od zacrtanih političkih ciljeva, što je rezultiralo ljutnjom Ankare „prema prevrtljivim i bezobraznim Arapima“. U svakom slučaju, obnovili su se tradicionalno nepoverenje i surevnjivost između arapskih i turskih lidera, kakvi su bili od nastanka Osmanske imperije, a koja je suštinski značila vređanje emocija Arapa.

Dodatno ulje na vatru arapsko-turskim odnosima dalo je tursko objašnjenje mešanja u rat u Siriji („da štiti svoju nacionalnu bezbednost“). Ovo egoističko tumačenje samo je dodatno razgnevilo Arape i navelo ih na put podrške svim onim grupacijama koje se bore protiv Turaka, uključujući i najrazornije njihove protivnike – Kurde, samo da naštete turskoj državi. Turska vlada je već u junu 2015. godine konstatovala da ne može sama da se izbori sa bezbednosnim problemima i obratila se NATO sa molbom da je zaštiti, jer turski političari na čelu sa Erdoganom zaista su vodili politiku koja je rezultirala ugrožavanjem nacionalne bezbednosti. Dodatna otežavajuća okolnost za Tursku je i politika SAD, jer one na Bliskom istoku žele da sačuvaju dominaciju (kontrolu prostora i zbivanja) pa su zainteresovane za isti cilj i u ovoj državi. Amerikancima je svejedno ko je na vlasti u Turskoj, bitno je da taj ko je na vlasti sluša i sprovodi naređenja Vašingtona.

PROPAST ERDOGANOVE POLITIKE

Tako su turski lideri dovedeni u situaciju da je politika neoosmanizma doživela poraz, pre svega zbog snažnog otpora u islamsko -arapskom svetu, čak je i većina ideologa neoosmanizma prestala da daje podršku ovoj gubitničkoj politici i ideji. Naravno, sem Tajipa Erdogana i nekoliko ljudi oko njega. Neoosmanizam je zamišljen kao osvajačka, napadačka ideologija i politika koja je trebalo da obezbedi dominaciju Turske na Bliskom istoku, Balkanu i Kavkazu, a sada je svedena na odbranu pozicija, i to ne negde u Bosni i Hercegovini ili Gruziji već u samoj Turskoj, ustupajući svoje mesto i poziciju na Bliskom istoku pa i na Balkanu Iranu, a on se nalazi u neverovatnoj ekspanziji, krećući se na krilima vlastite političke mudrosti i podrške Rusije, Indije i Kine, navodi jermenski portal ragir.am.

Turski analitičar Arif Asalioglu za portal mk-turkey.ru takođe se bavi istim pitanjem: „Zašto je Turska doživela poraz?“

Asalioglu konstatuje, ne bez tuge, da tursko društvo gubi nadu u budućnost i pozitivan razvoj događaja. U državi se ne poštuje pravni sistem (odsustvuje pravna država) svakim danom se otkrivaju sve bolniji i sve veći korupcionaški skandali u koje su umešani političari, vojnici, policajci, sudije, novinari, lekari… Licemerje i obmana postali su deo svakodnevice, pri čemu zdrava logika kao da je nestala u lavirintima nabrojanih devijacija. Ako se na momente i pojavi, brzo biva ismejana i potisnuta u ilegalu. Stanovništvo je zbog toga sve više protiv predsedničkog sistema vlasti, jer krivca vidi u predsedniku i sistemu. Turski analitičari su brzo zapazili da Erdogan lično i njegova partija nemaju više podršku kakvu su imali. Naime, prvi vesnik pada popularnosti vladajuće Partije pravde i razvoja Tajipa Erdogana bili su predizborni mitinzi, nedovoljno posećeni, te da bi se prikrio pad popularnosti, vladajuća partija je na mitinge izvodila ukazima i naređenjima učenike srednjih škola, kao i studente univerziteta, državne službenike, a često je autobusima prevozila članove partije iz jednog mesta u drugo kako bi u javnost otišla slika velike podrške. No, istraživanja javnog mnjenja i dalje su govorila suprotno od televizijskih slika.

Najvažniji razlog pada popularnosti vladajuće partije Tajipa Erdogana je, prema mišljenju Asalioglua, ekonomska situacija. Naime, poslednje dve godine u Turskoj je povećana nezaposlenost, inflacija je uzimala danak, a izvoz je aprila 2015. godine opao za 9,8 odsto u odnosu na isti mesec 2014. godine (ili za 11,8 milijardi dolara). No, ekonomska situacija se i dalje pogoršava, što svakako utiče na opredeljenja birača. Na drugoj strani, vlast je od opozicionih partija stvorila „državne neprijatelje“. Na državnim televizijama svaki dan se čuje da je „opozicija izdajnik otadžbine“, „prevaranti“, „obmanjivači“, „zapadne sluge“, „učesnici velike igre“ itd.

Često izbijaju i skandali u vezi sa prisluškivanjem, jer u Turskoj se ovom nelegalnom delatnošću ne bave samo tajne službe već i kompanije i skoro svi bogatiji ljudi. Drugim rečima, stiče se utisak da svako svakoga prati i prisluškuje tuđe telefonske razgovore, prati elektronsku poštu itd, što stvara šizofrenu političku situaciju.

MOŽE LI ERDOGAN BITI TURSKI JELJCIN

Haos u Turskoj izazvalo je kurdsko pitanje, koje se počelo rešavati silom, a ne na miran način, piše Hakan Aksaj za portal T24. Turska policija, do zuba naoružana, budno prati sva zbivanja u mestima gde žive Kurdi, ali oni opet koriste svaku priliku da izraze nezadovoljstvo, čak i sahrane Kurda ubijenih od strane turske vojske i policije, demonstrirajući prkos, jer ih ubijaju „samo zato što su Kurdi“! Pomenuti portal izvodi zaključak: „Tačno je da je Erdogan u Turskoj došao na vlast putem izbora, ali sve govori da neće otići na isti način“, a pri tome može ostaviti političku scenu u uslovima kakvi su bili u vreme Borisa Jeljcina. Aksaj bivšeg ruskog predsednika opisuje u najgorem kontekstu, ipak se divio njegovoj odluci da ode i iza sebe ostavi novog lidera – Putina. Da li Erdogan ima snage da ponovi Jeljcinovu odluku i tako smiri ne samo Kurde već i ostali nezadovoljni narod Turske?

U takvim uslovima, „pobednik“ poslednjih izbora (održanih 7. juna 2015. godine) Partija pravde i razvoja Tajipa Erdogana nije mogla da formira vladu, jer nijedna partija nije htela sa njima u koaliciju. To je dovelo do situacije da prvi put u istoriji savremene Republike Turske budu raspisani prevremeni izbori za 1. novembar 2015. godine. Do izbora formiraće se privremena vlada, uz učešće parlamentarnih partija: Partija pravde i razvoja (11 ministarskih mesta) i prokurdska leva Demokratska partija naroda (tri ministarska mesta) dok su Partija nacionalističkog pokreta i Narodno-republikanska partija odbile da učestvuju u vlasti. Mesta ministara preuzeće, uglavnom, poslanici iza aktuelnog skupštinskog sastava. No, novi izbori teško da će dati rezultat koji očekuje predsednik države Tajip Erdogan – jednopartijsku vladu, što znači produbljivanje političke krize.

No, porazi Turske na svim pomenutim poljima objektivno stvaraju novu zonu nestabilnosti na Bliskom istoku, jer zapadni saveznici ne znaju gde prolazi „crvena linija“ koju je opasno preći. Takođe, ulazak Turske u „koaliciju boraca protiv Islamske države“ znači i svojevrstan zalazak u slepu ulicu, jer Zapad podržava Kurde koji žele da stvore nezavisnu državu, a time i podelu ove zemlje. Koalicija protiv Islamske države organizovana je od SAD i NATO u septembru 2014. godine. U koaliciju su ušle sledeće države: Francuska, Danska, Velika Britanija, Australija, Belgija, Holandija i Kanada, bez saglasnosti Sirije da ratuju na njenoj teritoriji. Krajem septembra koaliciji su se pridružili i Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Jordan, Katar i Bahrein. Ipak, koalicija nije obezbedila nijednu značajnu vojnu pobedu. Međutim, svojim delovanjem uspela je da stekne brojne protivnike na međunarodnoj političkoj sceni. Od avgusta 2015. godine u koaliciju protiv Islamske države je ušla Turska, izmučena sopstvenom protivurečnom politikom. No, ulazak u koaliciju dodatno umnožava protivurečnosti, jer Turska je protiv Bašara Asada i Kurda, a oni se opet bore protiv Islamske države, koju je do sada ona podržavala, navodi Oleg Čuvakin za vojni portal topwar.ru.

TURSKA U SLEPOJ ULICI

Pri tome je sama krivac. Naime, medijima je postalo poznato da je Moskva savetovala Turke (preko zamenika predsednika Saveta Federacije Rusije, ambasadora Andreja Baklanova) da čuvaju teritorijalnu celovitost države, a ne da teže da postanu regionalni hegemon. Ankara je ove savete ignorisala i našla se u slepoj ulici. Takođe, ulaskom u koaliciju protiv Islamske države, Turska je krenula putem velikog rizika, jer kurdsko pitanje se ne rešava pregovorima već ratom, a takođe se direktno sukobljava sa Iranom i Rusijom u Siriji, ali i na celom Bliskom istoku.

Turska pozicija u Siriji i na Bliskom istoku uopšte postaje sve protivurečnija. Naime, Stanislav Tarasov za agenciju „Regnum“ ističe da se, i pored vojnog angažovanja Turske u borbi protiv boraca Islamske države, fragmentacija Bliskog istoka odvija punom parom. U praksi, ona se bori protiv Kurda, a ne protiv Islamske države, što je prva protivurečnost u politici Ankare. Drugo, uključenjem u rat protiv Islamske države, u tzv. koaliciju Zapada, niko nije dao ultimatum vojnicima ove organizacije, već predsedniku Sirije Bašaru Asadu. Agencija „Rojters“ prenosi izjavu „ministra“ spoljnih poslova Turske da „bombardovanje sirijske teritorije treba da bude signal za predsednika Bašara Asada i njegovu vladu da sednu za pregovarački sto kako bi se našlo političko rešenje za konflikt u Siriji“. Podsećamo da su zapadna koalicija i Turska dogovorile udar po Islamskoj državi, a ne po Siriji.

Na kraju, postoji i predlog Rusije (usaglašen sa Saudijskom Arabijom, Iranom, Egiptom i državama Persijskog zaliva) o stvaranju međunarodne koalicije protiv Islamske države u koju treba da uđe i Sirija („jer je Asad deo političkog dogovora“, piše francuski Voltaire.net). Ovom novom koalicijom Rusija faktički ulazi u rat u Siriji. Tijeri Mejsan piše da je duboka i značajna promena upravo ostvarena na prostoru Levanta – ruska armija počela je da se angažuje protiv tamošnjih terorista. Iako je Rusija bila odsutna sa međunarodne scene od raspada Sovjetskog Saveza, zbog čega sada pažljivije vuče poteze, upravo je kreirana rusko-sirijska komisija. Ta komisija označila je početak snabdevanja oružjem, razmenu obaveštajnih podataka i slanje vojnih savetnika, i sve to u (većoj ili manjoj) koordinaciji Kremlja sa Belom kućom. Turska je i ovde delovala destruktivno, jer je „Ankara zapravo odlučila da pokvari veze sa Rusijom, zamrznuvši, bez dobrog motiva, ugovor o ‚Turskom toku‘, i stvorivši – u koordinaciji sa Ukrajinom – međunarodnu Islamsku brigadu, usmerenu na destabilizaciju Krima. Ankara je takođe počela da pomaže Islamskoj državi u njenoj borbi protiv Radničke partije Kurdistana (PKK) i kurdskih Jedinica narodne odbrane (YPG)“.

U roku od samo nekoliko nedelja, mnogi ruski vojni savetnici pristigli su u Damask. Siriji je dostavljeno i šest „Migova 31“. Ovi avioni su najbolji presretači na svetu. U isto vreme, ruska vojska je prvi put poslala satelitske fotografije Siriji. Ova odluka, na koju se čekalo pet godina, preokreće vojnu situaciju. Zapravo, do sada su džihadisti često uspevali da izbegnu sirijske tenkove, zahvaljujući satelitskim fotografijama u realnom vremenu, koje im je dostavljao NATO. U proteklih šest meseci izgledalo je kako je NATO prestao da deli obaveštajne podatke sa Islamskom državom, ali pomoć i dalje dobija Front „Al Nusra“ (ogranak Al Kaide).

Na kraju, ruski vojni savetnici poseduju mnogo informacija koje im mogu pomoći da prouče mogućnost rasporeda međunarodnih snaga UN u Siriji. Njihov zadatak je i da pošalju izveštaje u Kremlj kako bi dalje bila proučena mogućnost ruske ili i zajedničke operacije država članica ODKB.

Članice ODKB će se sastati u Tadžikistanu, u Dušanbeu, 15. septembra. Raspoređivanje snaga ODKB je i ranije pominjano kao mogućnost – u junu 2012, tokom priprema za Ženevsku konferenciju. Ova vojna alijansa uključuje tri članice sa muslimanskom populacijom – Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan – koje su spremnije od Rusije da se bore protiv islamističkih terorista. Bilo kako bilo, u tom trenutku ODKB nije imao ugovor sa UN koji bi im omogućio izvođenje mirovnih operacija, što je rešeno 28. septembra 2012, sa mogućnošću da bude primenjen ne samo na Siriju nego i na Avganistan.

Samim tim je jasno da Rusija više nema poverenja u Tursku, te da preuzima glavnu reč uz pomoć Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti. Francuski Voltaire.net čak konstatuje da u Siriji Rusija prelazi u „napad“, pomažući Bašaru Asadu da se vrati u međunarodnu politiku, čak i predlažući da bude deo koalicije u borbi protiv Islamske države, koja podrazumeva i vojnu i pregovaračku fazu. Ruski interes je da se spreči dolazak oko 2.000 do 5.000 boraca Islamske države na prostor bivšeg Sovjetskog Saveza, tačnije na Severni Kavkaz, gde bi organizovali islamistički pokret, ali i da se odbrani Sirija.

[/restrictedarea]