Bosiljka Mladić – Ratko nikada nije pristajao na ucene!

Razgovarala Biljana Živković

O svom svedočenju u haškom Tribunalu, o ličnosti generala Ratka Mladića, o teškim životnim iskušenjima, istinama koje se godinama prećutkuju i lažima koje se neumorno šire, ekskluzivno za naš list govori supruga legendarnog ratnog komandanta Vojske Republike Srpske

Bosiljka Mladić, supruga generala Ratka Mladića, komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, zatočenog u Hagu od 26. maja 2011, svojim nedavnim svedočenjem u sudnici haškog Tribunala, izazvala je veliko interesovanje kako srpske, tako i inostrane javnosti. Tokom dugih godina i ona, i kompletna porodica Mladić bila je izolovana od javnosti, preživela je mnogo izuzetno teških, bezmalo tragičnih trenutaka, ali – uprkos tim nedaćama, život i događaji su joj pružili priliku da se dokaže kao vanredni borac. Bosiljka Mladić začuđujuće je iskrena, skromna i neposredna ličnost. I pored čvrstine koju pokazuje, njene oči se ispune suzama kada govori o svom suprugu Ratku i o njihovoj preminuloj kćerki Ani, izuzetnom studentu medicine, koja je, kažu, iznad svega volela život i ljude! Naša sagovornica govori o svom svedočenju u haškom Tribunalu, o ličnosti svoga supruga i njihovoj zajedničkoj borbi, sudbini i stradanjima.

 

 Vi ste nedavno – kao svedok odbrane na suđenju vašem suprugu, generalu Mladiću – u Hagu imali vatreno krštenje. Pred zapadnom i srpskom javnošću. Nije lako svedočiti istinu na takvom mestu. Kako ste doživeli te trenutke?

Ja sam bila srećna što mogu da svedočim u Hagu. I da potvrdim činjenicu da je moj suprug general Ratko Mladić 14,15,16. i 17. jula 1995. godine boravio u Srbiji, tj. u Beogradu i da je tih večeri spavao u svojoj kući, odnosno da tih dana nije boravio na ratištu u Bosni i Hercegovini. To je jedina istina, kao i činjenica da ga je, kao što je bilo uobičajeno kada je bio odsutan, i tokom tog odsustva menjao njegov zamenik. U Haškoj sudnici iznela sam važnu činjenicu da tih dana u mom prisustvu Ratko nije komandovao pomoću sredstava za vezu, niti se obraćao bilo kome na taj način kao što to nikada ni ranije, ni kasnije nije radio prilikom boravka u Beogradu. Njegovi dolasci u Beograd u toku rata nikada nisu bili klasičan dopust vojnika. Uvek je imao sastanke, mahom sa predstavnicima međunarodne zajednice. Dolazio je kući da se okupa, presvuče, nešto na brzinu pojede i odlazi na sastanke. Vraćao se obično u kasnim večernjim časovima i prespavao u svojoj kući. Više puta sam bila prisutna u publici prilikom suđenja, tako da mi je to malo pomoglo, ali nije nimalo ni lako ni jednostavno stati pred bilo koji sud, a kamoli pred sud u Hagu. Imala sam želju da im još više pričam o ličnosti generala Mladića. Da im kažem da je njegov mentalni sklop takav da ne može da bude zločinac, niti nekakav monstruozni ubica. Do sada nema nikakvih dokaza, mislim da ih ne može ni biti da je Ratko Mladić u bilo kojem delu vojničke karijere i u bilo koje vreme pogazio svoju oficirsku etiku. Ipak, moja je uloga bila da svedočim za ta četiri vrlo bitna dana. Kada sam izašla iz sudnice osetila sam olakšanje ali nisam bila sasvim mirna. Još sam bila vrlo uzbuđena. Službeni vozač Suda me je odvezao u hotel gde sam boravila u Hagu. Sa nestrpljenjem sam, potom, čekala da se javi glavni advokat odbrane Branko Lukić. Kada se konačno javio telefonom rekao mi je da je sve prošlo odlično.

[restrictedarea]

 Dobri poznavaoci toka suđenja generalu Mladiću tvrde da ste postali jedan od najvažnijih svedoka odbrane. Javnost je bila iznenađena kada se saznalo da general Mladić tih dana, u julu 1995. nije bio na ratištu u BiH, već u Beogradu! Time ste u velikoj meri poljuljali temelje optužbe, koja tereti generala da je „komandovao događajima u i oko Srebrenice“,  upravo tih dana.

Mislim da su i drugi svedoci koji su svedočili pre mene u Hagu, u značajnoj meri, poljuljali temelje optužbe, ali se to malo ili uopšte nije iznosilo u javnosti. Iako je veoma teško braniti se od tako teških optužbi i brutalnog medijskog linča gde vam je i pre pravosnažne presude već presuđeno da ste monstrum ili ratni zločinac, uverena sam da će, ukoliko postoje pravo i pravda, istina da pobedi.

 Svojevremeno ste izjavili da je pre nego što je formiran haški Tribunal, generalu Mladiću bilo ponuđeno da bira, da bude kooperativan ili će biti proglašen ratnim zločincem. General nije pristao na ucene!

Svako ko ga bar malo poznaje, zna da on svoju reč nikada nije pogazio i da je za njega zakletva koju je dao državi i narodu – svetinja. Bilo je više takvih slučajeva kroz rat, ali ja bih ovom prilikom izdvojila dva.

Jednom je bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džimi Karter vodio pregovore sa vlastima Republike Srpske. Ubeđivao ih je u nešto, a Ratko je bio protiv njegovih namera i nije želeo u tome da učestvuje. U jednom trenutku supruga američkog predsednika, Rozalija Karter tražila je razgovor u „četiri oka“ sa Ratkom. Gospođa Karter mu je rekla da zajedno sa mužem vodi Fondaciju koja se bavi sakupljanjem istorijske građe i pošto zna da Ratko uredno vodi beleške u toku rata, ponudila mu je blanko ček da napiše sumu koliko bi koštalo da njihov Fond „otkupi“ te generalove sveske. Ratko je pogledao i odgovorio da srpska istorija nije na prodaju i otišao. Na kraju je odbio da se rukuje sa njom.

Drugom prilikom, u toku pregovora, u holu pre nego što su ušli na sastanak, prišao mu je Ričard Holbruk i pred svim prisutnima rekao:  „Gospodine generale pred vama je izaslanik SAD i predsednika Bila Klintona. Vi ste pobednik, ali Sjedinjene Američke Države ne žele Ratka Mladića – generala, već žele – Mladića političara.“ Ratko na to nije pristao!

 

 Televizijske kamere iz haške sudnice potvrđuju da je general lošeg zdravstvenog stanja, ali on i pored toga ne izostaje na suđenjima. Koliko stresna atmosfera pred haškom porotom može da destabilizuje njegovo ugroženo zdravlje?

Njegovo zdravstveno stanje je takvo da svaka stresna atmosfera u sudnici može vrlo lako da izazove najtragičniji ishod. Ratko je u junu 1996. godine doživeo prvi moždani udar od kojeg je lečen u dužem periodu. U Hagu je već jednom bio na ivici života i smrti. Međutim, njegova čelična volja da izdrži kad je dospeo tu i nada da će njegov tim odbrane da se izbori da istina pobedi, drže ga u životu. On je veliki borac.

 

 Činjenica je da srpski narod, pogotovo narod u RS, ali i većina u Srbiji i Rusiji, veoma poštuju generala Mladića, za mnoge je on živa legenda. Zabeležene su brojne izjave i muslimana o generalovoj humanosti, njegovoj potrebi da pomogne i razume. Ali sva afirmativna retorika o njemu uklonjena je sa TV, novina, sajtova. Ipak, istina vaskrsne, zar ne!

Vreme je najbolji sudija. Tek će mnogo toga da ispliva. Videće se ko je taj čovek i šta je sve uradio za narod i državu. Osim u Srbiji i Rusiji, njega poštuju i u drugim zemljama i drugim narodima, u šta sam imala prilike lično da se uverim. Tačno je da se u medijima manipuliše sa svim informacijama koje su vezane za njega i da se ne dozvoljava da izađe na videlo kakav je on čovek u stvari. Ja ću da navedem samo jedan primer koji potpuno drugačije govori o njegovoj ličnosti od slike koja se kreira u medijima koje kontroliše protivnička strana. Usred rata, negde kasne 1994. godine, u Glavni štab Vojske RS stigla je poruka da muslimanska strana iz Goražda traži hitnu medicinsku evakuaciju jedne devojčice koja je imala perforaciju slepog creva, a tamo nisu mogli da joj pomognu. Ratko je odmah naredio da njegov lični helikopter najhitnije moguće krene za Goražde. Ta devojčica je prevezena helikopterom u Vojnu bolnicu u Sokocu, gde joj je spasen život. Doktor koji je operisao, kasnije je rekao da dete ne bi preživelo da su je vozili kolima Hitne pomoći. To je pravi Ratko Mladić, a ne ova slika koja se stvara godinama u raznim medijima.

 

 General Mladić je nosilac visokih odlikovanja, između ostalog i Ordena za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Ordena Narodne armije sa srebrnom zvezdom, Ordena za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem… Hapsili su ga, međutim, oni koji čak nisu ni služili vojsku, a ordenje su gledali samo u knjigama!

Ne znam tačno ko ga je sve hapsio i tražio godinama, ali mogu da kažem da su se neki od njih teško ogrešili o državne zakone, ali i Božje zakone i moral i profesionalnu etiku uopšte. Pogotovo, u odnosu na našu porodicu, kao i prema porodicama drugih ljudi koje su poslali u Hag. Vreme će pokazati ko se za šta borio i kakvi su čiji rezultati.

 

 Moglo bi se reći da ste generalov najrevnosniji saborac, sa njim ste od njegovih prvih vojnih zaduženja u Makedoniji, na KiM, u Kninu, a onda ste kada god je bilo moguće, odlazili na ratište u BiH. Kako je živeti sa vojnikom čvrstog kova i jakog morala, koji je na životni pijadestal postavio – srpski narod?

Mi smo u braku od 1966. godine i od početka mi je Ratko pričao o tome šta znači biti oficir i kakvi nas izazovi čekaju. Meni je bilo važno da smo nas dvoje zajedno, a ja sam se zaklela da ću sve da izdržim uz svog voljenog čoveka. Život porodice oficira nije lak ni u miru, ali smo mi bili srećni jer smo oboje gradili našu porodicu u ljubavi i radili poslove koje smo voleli i na kojima smo bili priznati. Obaveze i nedaće koje su došle sa ratom su teške – nešto što nismo mogli ni da sanjamo da je moguće da se dešava… Ali što se tiče njegovih osobina i morala, sa njim je bilo posebno lepo živeti.

 

 Prvo organizovano polaganje Zakletve pripadnika VRS bilo je na Vidovdan 1992. u Sokocu; srpski general 28. juna 2001. odlazi… jer je optužen od strane Tribunala. Kada vam je bilo teže: 2001, kada niste znali gde je i da li je uopšte živ, ili 2011, kada su ga isporučili haškom Tribunalu u kritičnom zdravstvenom stanju?

Najteži je ipak bio trenutak kada su ga uhapsili, a mi ga videli u onako teškom zdravstvenom stanju. Umesto da ga prvo, bar malo zaleče, da koliko toliko dođe sebi, pa da ga zatim isporučuju, režim je ulepšao njegovo stanje u izveštaju lekara opšte prakse iz zatvora, kako bi mogli da ga isporuče. Tada su mediji po nalogu režima krili njegovo stvarno zdravstveno stanje, a mi smo sami, pod strahovito velikim pritiskom, morali da donosimo važne odluke! On tada praktično nije bio pri sebi, ali i u takvom teškom zdravstvenom stanju, kada je mislio da neće preživeti, njemu je bilo najvažnije da ne dođe do krvoprolića zbog njega i tu poruku je uputio naš sin Darko – javnosti.

 

 Gubitak ćerke Ane je i za vas i generala i celu porodicu bio užasan udarac. Postoje mišljenja da i Anina pogibija može da se dovede u vezu sa težnjom onih koji su na surov način pokušali da slome velikog srpskog generala?

Ja sam kao majka u to odmah posumnjala. Kasnije su mi pojedini ljudi, veoma kredibilni, posredno stavili do znanja da je to upravo tako, ali da moram o tome da ćutim. Do danas se njena tragična sudbina zloupotrebljava u medijima protiv Ratka na razne načine od raznih kvazianalitičara, preko memoarskih knjiga učesnika u pregovaračkom procesu, pa do romana koji su navodno inspirisani njenom sudbinom. U stvari, opet laži koje uvek idu u istom pravcu, a to je da pošto nema pravih dokaza o Ratkovoj krivici trebalo bi što više materijala proizvesti po raznim medijima, pa čak i upotrebom tragične sudbine naše ćerke protiv rođenog oca. Zamislite taj monstruozni izum, ubiju nam dete, a onda pišu kako se naša Ana ubila zbog njegovih zločina ili da je Ratko posle želeo da se sveti!! Jadne su to laži!

 

  General svojim životom svedoči ljubav prema svom narodu i onda kada on lično strada. U njega, strogog i pravičnog, kažete – nikada niste posumnjali. Ima li pojedinosti koje ćete, u tom smislu, uvek nositi u srcu i o kojima ipak možete i javno da kažete koju reč?

Ima mnogo takvih trenutaka, ali ja bih na prvo mesto stavila njegovu brigu da narod preživi u ratu. U tom smislu je vodio veliku borbu sa mnogim „usijanim“ glavama da ne dođe do ponovne podele na partizane i četnike koja nas je tako skupo koštala u Drugom svetskom ratu. Uspeo je u tome! Takođe, VRS je hranila narod gde god je mogla, tako što je Ratko naredio da se formiraju farme krava, ovaca, koza… uopšte poljoprivredna gazdinstva, pa je na kraju rata VRS proizvodila više stoke i hrane koju je delila narodu, nego što je trošila za ishranu vojske. Jedne godine za Božić došla je delegacija Srba iz inostranstva i donela hrane, odeće i obuće na poklon. Ratko odmah zovne svog sekretara Rajka Banduku i naredi da vozač sve odnese i razdeli našoj vojsci. Jedan čovek mu je bio doneo posebne vojničke čizme, a Ratko naredi Rajku da odmah zovne stražara. Napolju je bila jaka zima sa puno snega a kada je stražar ušao svi smo videli da ima jako loše čizme koje su bile nečim povezane da se đon ne odvaja. Ratko mu pred svima pokloni čizme i čestita Božić. Dešavalo se često da pokloni svoje stvari izbeglicama i porodicama poginulih. Nikada Ratko nije bio ravnodušan prema ljudskoj patnji, nesreći, nemaštini, bolesti.

 

  Gotovo svi mediji pišu da ste vi odrasli kao ratno siroče. Da li su i to izmišljotine?

Novine su pisale mnoge neistine o nama, pa je tako i jedna od njih da sam ja ratno siroče. Istina je da sam od svoje desete godine boravila kod svoje, dvanaest godina starije sestre, u Skoplju zbog školovanja. A raspuste sam, normalno, provodila u kući u selu Okrugljača kod Virovitice, gde je moj otac Petar Jegdić, inače solunski borac, sin Lazara (takođe solunskog borca) – kao solunski ratnik dobio zemlju od kralja Aleksandra Karađorđevića.

[/restrictedarea]