Amfiteatar kao pijaca

NEOLIBERALNI RAT SA VISOKIM OBRAZOVANJEM

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Kada se privatizuju univerziteti, novi poslodavac obavezno umanjuje zarade, slobode, pri čemu postoji stalni zahtev da se profesori transformišu u menadžere koji „dovode“ studente na univerzitet, zbog čega dobijaju određene bonuse, a, isto tako, studenti se transformišu ne u one koji uče – studiraju, već u potrošače

Prema neoliberalnoj ideologiji univerziteti moraju opravdati svoje postojanje tako što će zaraditi novac na tržištu. Takođe, univerziteti moraju raditi kao „konsultacione organizacije“ za veliki biznis, vlade i druge tražioce usluga, što menja tradicionalnu ulogu univerziteta u društvu. Snežana Zdislavovna Semernik za ruski „Centar naučne političke misli i ideologije“ uradila je analizu globalnog položaja nauke i obrazovanja u svetu i zaključila da nova ideologija sve meri ekonomskim kriterijumima, tačnije ideologijom ekonomizma, što vodi i nauku i obrazovanje u sunovrat.  Naime, ova ideologija je prepoznata kao ekonomocentrizam i predstavlja sistem pogleda na svet, životne orijentacije gde najvažniju ulogu ima ekonomija, tačnije profit i fenomeni što proističu iz toga. Prema ovom shvatanju, svi resursi, i priroda i ljudska ličnost, ljudsko telo („ljudski kapital“), pa i socijalne veze („socijalni kapital) jesu kapital, pa samim tim postaju predmet trgovine. Ekonomija dakle postaje sama sebi cilj, eliminišući ili potčinjavajući sve ostale aspekte života.

 

NAUKA NA PRODAJU

Naravno da se ovakva ideologija krajnje negativno odražava na sve sfere ljudskog života, pa i na nauku, obrazovanje i demografiju (deca se ne rađaju jer su „trošak“, odnosno „teret“ koji onemogućava razvoj karijere). U uslovima ekonomizma, nauka i obrazovanje prelaze u sferu intelektualnih usluga koje „kupuje“ određena grupa ljudi, dok se tradicionalna uloga profesora kao slobodnih intelektualca i univerziteta kao oaze slobode ukida. Učenje je u ovom sistemu gubitak vremena, a diploma je potrebna samo radi dostizanja određenog sociokulturnog statusa. To je još 1971. u svojoj knjizi Dole škole objasnio filozof Ivan Ilič ukazavši da moderan obrazovni sistem „đaka školuje da brka nastavu s učenjem, prelazak u viši razred s obrazovanjem, diplomu sa stručnošću a tečno izražavanje sa sposobnošću kazivanja nečeg novog“.

[restrictedarea]

I Rasel Džekobi je pre 28 godina ovako nešto predvideo u knjizi pesimističkog naslova „Poslednji intelektuaci“. Naime, Džekobi je tvrdio da omasovljenje visokog obrazovanja u SAD posle Drugog svetskog rata vodi stvaranju generacije radikala koji za sebe obezbeđuju karijeru profesora univerziteta, a ne slobodnog stvaraoca koji brine o celini društvenih interesa i razvoju humanizma i pravde. Rezultat: mnoštvo profesora se takmiči za ostvarenje akademske karijere, umesto da pišu, analiziraju i bore se za određene ideje i vrednosti, odnosno za pravednije uređenje društva.

Ranije su, da podsetimo, univerziteti bili sklonište za mislioce-disidente čije su ideje nosile veliki ideološki i vrednosni potencijal za promene društva nabolje. Danas, umesto kritički usmerenih intelektualaca na univerzitetima sede karijeristi kojima, ako imaju bilo kakvu ideologiju, sem novca i bogatstva, ona predstavlja dekor. Takođe, danas se ne odobravaju ni okupljanja studenata, kako bi se sprečilo „nepredviđeno ponašanje“. Idealni neoliberalni univerzitet je univerzitet bez nepredvidljivih studenata. Najbolje je ako studenti studiraju „na daljinu“ – on lajn. Tako, formalno posmatrano, imamo na hiljade profesora levičara, ali ni jednog Rajta Milsa, pisao je Rasel Džekobi.

Englez, Teri Iglton, aktivni profesor univerziteta, u članku „Lagana smrt univerziteta“ The Slow Death of the University, za časopis „The Chronicle of Higher Education“ – potvrđuje napred rečeno. Prema njegovim podacima u Velikoj Britaniji  uništava se samouprava univerziteta, kako bi se izvršio prelaz na centralizovano upravljanje. Drugim rečima, umesto dosadašnje decentralizovane demokratije primenjuje se model vojničke hijerahije.

Moderni univerzitet je primoran ne da se bavi obrazovanjem i vaspitavanjem studenata, već prema ideologiji ekonomizma, mora da zarađuje novac. Pošto predavanja na univerzitetima sve manje donose zarade, događa se beg „u naučne projekte“, koji donose zaradu. No, ti „naučni projekti“ su često razvoj ideoloških postavki neoliberalizma ili učestvovanje u kreiranju javnog mnjenja ili čak izvođenju „obojenih revolucija“. To prouzrokuje „beg“ profesora iz učionica i od studenata u laboratorije i biblioteke.

Od vremena Rasela Džekobija stanje se još više pomerilo nagore, konstatuje Majkl Švable, profesor sociologije sa Univerziteta „Severna Karolina“, knjigu „Poslednji intelektualci“ pomenutog profesora ocenjuje kao reper za sva potonja događanja. Švable misli, da ako se ne zaustavi neoliberalna ideologija ekonomizma u njenoj agresiji na univerzitet da će to dovesti i do izumiranja profesure u njenom tradicionalnom shvatanju kao izvora slobodumlja i otpora tiraniji.

 

AKADEMSKO TRŽIŠTE U SAD,

ali i celom Zapadu, „akademsko tržište“ vremena Džekobija se smanjuje. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ono se širilo i „tržište“ je apsorbovalo karijeriste. Danas više nije tako. Radna mesta na univerzitetu su privremena, nešto zbog ideologije, nešto zbog želje krupnog kapitala da ima poluge uticaja na ponašanje profesora sklonih revolucionarnom mišljenju i praksi, a nešto i zbog novca, kojeg je u budžetima sve manje. Značajan broj istraživača, da napomenemo, misli da novac iz budžeta biva pokraden ili preusmeren u druge oblasti. Drugi deo tvrdi da privatne kompanije nalaze načina da ne uplaćuju poreze i doprinose, te je i zato novca manje. Bilo kako bilo, činjenica je da se budžeti za nauku i obrazovanje umanjuju, pa administracije univerziteta zaključuju samo privremene ugovore, a od njih, naravno, beže ne samo karijeristi, već i svi oni što bi da se trajno bave ovim poslom da su uslovi drugačiji. Niko ne želi da svakih šest meseci razmišlja hoće li nastaviti da radi ili će dobiti otkaz. Naravno, u takvim uslovima, malo kome je do ozbiljnog bavljenja naukom. Istovremeno, konkurencija se uvećava, ali i uslovi za ostvarenje karijere. Naučni radovi, važni za karijeru, sada se objavljuju u strogo određenim publikacijama (sa već definisanom ideologijom, sistemom vrednosti, metodologijom, praksom), pa je važno gde je šta objavljeno, a ne šta je rečeno. Takođe, povećava se uloga korupcije u objavljivanju časopisa, jer pojedine redakcije naplaćuju objavljivanje rada. Ko nema novca – nema ni objavljivanja rada. Sistem primorava profesore univerziteta da izbegavaju medije, društvene mreže i javne nastupe (kao nevažne za karijeru, ali zato veoma opasne), a to znači i neširenje ideja i vrednosti, odnosno prepuštanje ovog polja drugima. Na taj način, sve više mladih, poučeni konzervativizmom i konformizmom profesora, stiče identične poglede na svet. Na drugoj strani, postoje brojni primeri da su profesori koji su svojim pisanjem ili javnim istupima, koristeći akademsku slobodu“ izazvali uznemirenost „konzervativno-konfomrističke javnosti“ – ostali bez posla. Jednostavno, ne produže im se ugovori. Klasična formulacija glasi: „Izvinite, nema zainteresovanih za vaš predmet!“ Sve „čisto“, bez afere, medija, nezgodnih pitanja, protesta studenata! Najbolji primer ovoga je slučaj profesora Džejmsa Votsona koji je bio primoran da proda Nobelovu nagradu dobijenu za otkriće DNK, jer je, zbog toga što je povezao koeficijent inteligencije sa rasom, postao prokažen u svetu nauke i ostao bez svih poslova što ih je imao. „Niko ne želi da prizna da ja postojim. Zbog toga što sam nebiće, otpušten sam sa svih poslova i nemam prihode“, rekao je on. Zato su predavači na zapadnim univerzitetima postali vrlo oprezni u iznošenju ideja ili kritici društvene zbilje. Šta koga briga ako jedna ili više privatnih kompanija unište neku državu i narod tamo negde na Balkanu ili u Africi! Jer, egzistencija je, svakako, za mnoge važnija od borbe za pravdu i bolje društvo!

Drugi veoma važan momenat je umanjenje zarada, što je proisteklo ne samo zbog umanjenja količine novca namenjenog za rad univerziteta, već i zbog političke volje onih na vlasti, koji zaključuju da bi univerzitete trebalo discipinovati. Zbog toga profesori sve više „drže“ veći broj predmeta (uobičajeno je po semestru dva do tri, ali sada zaposleni na univerzitetu moraju, da bi ostali na istom nivou zarada, da drže i po pet i više kurseva. U BiH, na primer, postoji privatni univerzitet gde profesori imaju mesečnu platu od 250 evra, a u jednom semestru izvode nastavu, naravno i ispite, iz sedam do osam predmeta). Konkurencija i zauzetost su, dakle, među najvažnijim faktorima za podsticanje konzervativizma univerzitetskih profesora, tačnije njihovo ćutanje.

 

VELIKI BRAT NA UNIVERZITETU

Naravno, drugi faktori su manje vidljivi, ali pomenuti Majkl Švable ističe jedan ništa manje značajan – on lajn rukovodstvo. Prvo, profesori sve više elektronskim putem dobijaju uputstva šta je potrebno da rade. Njihova predavanja se snimaju i postaju vlasništvo univerziteta. Uvodi se učenje „na daljinu“, tačnije komunikacija sa studentima preko skajpa i drugih video-sistema, pri čemu se sve čuva na računarima, svaka izgovorena reč. Kasnije sva predavanja i komunikacija preko video-sistema postaje predmet inspekcije rukovodstva univerziteta – profesori su toga svesni, naravno i zbog iskustva onih koji su ignorisali moć kompjutera i snimanja, svaka reč se meri i procenjuje, ne samo sa naučnog već i interesnog aspekta brojnih državnih i korporativnih službi. Zamerke profesorima postoje, čak i ako profesor, koji predaje 7-8 predmeta ne unosi dovoljno „žara“ u svako predavanje, ima podataka da i to postaje motiv za otkazivanje ugovora o radu. U svakom slučaju elektronski nadzor i snimanje svih predavanja i komunikacija profesora predstavlja ogroman psihički pritisak na predavače. No, administracije američkih univerziteta ovakve mere pravdaju standardima bezbednosti. Zaključak profesora Igltona (koji se slobodno može preneti i na druge države) je sledeći: „Ako je britanska univerzitetska nauka bila dobro mesto za rad nekoliko decenija unazad, danas je to krajnje neprijatno mesto za mnoge zaposlene“.

Svemu tome doprinosi i način vrednovanja rada profesora. U nauci to su „bodovi“ za objavljene naučne radove i monografije. Tu počinje akademska igra koja nagrađuje konzervativizam. Sistem je jednostavan. Formira se „lista priznatih naučnih časopisa“, pa objavljivanje rada u nekom od njih autoru donosi bodove, koji, opet, služe za njegovo napredovanje u karijeri (od asistenta, do docenta i profesora, a kasnije za dobijanje naučnih projekata). Naravno, časopisi su vlasništvo privatnih lica ili kompanija. Oni insistiraju da se citiraju određeni autori, odbacuju članke neželjene orijentacije, kao i „nezgodne teme“, što je doprinelo i doprinosi bujanju politički korektnog jednoumlja. Takođe, profesori su pod pritiskom produktivnosti („mora se više objavljivati da bi se na listi rejtinga univerziteta prestigao kokurentski“). Pored toga, sve su strože procedure i recenzije za naučne radove, pa često autori moraju da se povinuju besmislenim ideološko-političkim i stručnim zahtevima administracije časopisa. Na primer,  u časopisima koji su na „listama priznatih naučnih časopisa“, autori iz Srbije vrlo teško mogu da objave članak o Kosovu i Metohiji, citirajući domaće izvore i iznoseći srpski pogled na problem, čime u naučnim krugovima ostaje „istina“ koju su opisali zapadni autori, ne baš uvek dobrih namera.

 

KAPITAL PROTIV SLOBODOUMLJA

Profesori univerziteta od antičkog vremena do danas, da podsetimo, postavljali su „nezgodna pitanja“, kako vlastima, tako i javnosti, osvajajući prostor slobode reči, ali i akademske, istraživačke slobode. Intelektualci sa univerziteta zapravo su ukazivali na netradicionalne standarde, nepravde i bili su na čelu „borbenih dejstava“ i „pobuna“ u sferi kulture i socijalne pravde. No, danas kada se sve podvodi pod ekonomske kriterijume (ideologija ekonomizma), profesorske slobode i sloboda reči pretvara se u argumente protiv onih koji pokušavaju da se koriste ovim tradicionalnim intelektualnim „alatom“. Vlasnici kapitala, izgleda, našli su način kako da potčine i ućutkaju slobodoumne intelektualce zaposlene na univerzitetima. Naime, nije tajna da vlasnici kapitala, sami ili preko svojih eksponenata, pišu pravila i zakone ponašanja u neoliberalnom društvu.

Danas pravila pišu vlasnici krupnog kapitala (na Zapadu), a u malim državama na Balkanu, kao i u drugim delovima planete to je Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, pa i manji „igrači“, iako formalno zakone usvajaju nacionalni parlamenti. Sve mere protiv obrazovanja i nauke uglavnom se pravdaju „ekonomskim razlozima“. Njihovi antiintelektualni pogledi, čak mržnja prema tradiciji slobode reči i akademskih sloboda su toliko uzeli maha da se ugrađuju u zakone, za čije odbacivanje je potrebno mnogo nove borbe i energije. Zbog toga profesori sve više shvataju da u ovoj fazi života mogu ostati zbog posla, naravno i plate, samo ako kažu neku reč protiv ovih prgavih „zakonodavaca“. Samim tim, nema novih ideja, nema kritike društvene stvarnosti. U SAD se došlo do pozicije da profesori univerziteta kritikuju samo onu politiku koja nije vladajuća. Partijski „špijuni“ prate profesore i kada dođe do glasanja oko finasiranja projekata ili produženja ugovora iz ladica se „izvlače“ „nedela“ profesora.

Suština je da neoliberalna ideologija ne dozvoljava kritiku i slobodu reči uperenu protiv vlastitih dogmi, čime štiti (samo)volju vlasnika krupnog kapitala. Ona je, smatraju njeni nosioci, „sveprisutna“ i „jedino ispravna“. Zagovornici „surove ekonomije“, odnosno tržišne borbe, očigledno je, zaključili su da su državni univerziteti radili kao profesionalne ustanove i stvorili „intelektualne centre“ za razvoj „velikog biznisa“, što u prevodu znači konkurencije. Zato bi ih trebalo privatizovati i staviti pod kontrolu. U tom procesu najgore prolaze društvene i humanističke nauke, jer su izvori potencijalnog bunta mladih. Vlasnicima privatnog kapitala i kompanija nisu potrebni radnici koji će tražiti prava, voditi klasnu borbu ili sumnjati u istine neoliberalizma. Njima su potrebni radnici neosetljivi na društvene nepravde i neskloni pobuni.

[/restrictedarea]

 

Istraživanja u SAD pokazuju veliki pad intelektualnog potencijala učenika i studenata ove zemlje. Problem je postao tako uočljiv da su se o njemu raspisali svi listovi, govori se o njemu i na televiziji… Istraživači Hartfordskog univerziteta u SAD uradili su grafikon što svedoči da SAD nisu izolovane, već da se radi o planetarnom procesu. Grafikon je urađen na osnovu istraživanja u Velikoj Britaniji, Danskoj i Australiji.
Holandski istraživači tvrde da se u ovoj zemlji IQ stanovnika od 1884. do 2004. godine umanjio za 14 poena i to dovode u vezu sa uvođenjem obrazovanja po Bolonjskom sistemu.