Zenica – rodno mesto Islamske države

Piše Jovo Bajić

Za zlu sudbinu arapskih izbeglica koje prolaze kroz Srbiju i viđaju se u beogradskim parkovima oko Železničke i Autobuske stanice kriv je i Alija Izetbegović, jedan od tvoraca odreda „El mudžahedin“, ali i bosanski muslimanski dobrovoljci koji u jedinicama Islamske države ratuju u Siriji

Kada je nedavno, 22. juna, premijer Srbije Aleksandar Vučić ugostio u Beogradu članove Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakira Izetbegovića, Dragana Čovića i Mladena Ivanića, svoje goste proveo je Terazijama, kroz Knez Mihailovu ulicu, a zatim na Kalemegdan pokazujući im koliko je Beograd otvoren i bezbedan grad. Slika o Beogradu bila bi mnogo upečatljivija i sadržajnija da se domaćin Vučić sa svojim gostima spustio sa Terazija do Glavne železničke i autobuskih stanica gde u nekoliko okolnih parkova svakodnevno, i tako već mesecima, dok su na proputovanju u zemlje Evropske unije, boravi po nekoliko hiljada arapskih izbeglica, uglavnom iz Sirije, Iraka i Avganistana. Četvorica političara mogli su se u ovim beogradskim parkovima na licu mesta suočiti sa beskrajnim beznađem i patnjom i zamisliti se nad pitanjem odakle je potekla mračna planetarna snaga koja je izbeglice iščupala iz njihovih milenijumskih azijskih staništa i uputila ka državama Evropske unije, tamo gde ih niko ne želi. Gledajući ta tamnoputa arapska lica, većinom muškaraca sposobnih za vojsku, a među njima ima i žena, dece, čak i poneki starac – celih porodica, četvorica političara mogli su se setiti i naše izbegličke nesreće koja je počela pre četvrt veka. Lica arapskih mladića mogla su, barem Bakira Izetbegovića, podsetiti na Zenicu iz vremena minulog versko-građanskog rata i internacionalnog odreda „El mudžahedin“. Ta Zenica je i te kako povezana ne samo sa bivšom srpskom nego i sa sadašnjom arapskom nesrećom.

[restrictedarea]

NATO IZBEGLIŠTVO

Nešto stariji Beograđani i putnici koji vozovima i autobusima dolaze i prolaze kroz Beograd, gledajući arapske izbeglice rasute po ovim parkovima, setiće se srpskih izbeglica što su ovamo pristizale još od ratova u Hrvatskoj 1991. godine. I srpske izbeglice u to vreme u beznađu sedele su na istim klupama, pod istim drvećem čekajući rodbinu ili predstavnike Crvenog krsta koji su ih prihvatali. Godine 1992. u ove parkove počele su da pristižu i izbeglice iz Bosne i Hercegovine, a među njima bilo je i onih iz Sarajeva i Zenice. Stizale su u leto 1995. godine u ove parkove na klupe pod ovim drvećem izbeglice iz Hrvatske koje su iznele živu glavu bežeći pred hrvatskom vojskom, pripremljenom i naoružanom od Amerikanaca, u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. Nešto kasnije, opet te iste godine, stizali su bosanskohercegovački Srbi koje je sa njihovih staništa u jugozapadnoj Bosni, iz Kupresa, Glamoča, Bosanskog Grahova, Drvara i Bosanskog Petrovca proterala muslimanska i hrvatska vojska, za tu akciju pripremljena od strane američkih generala. A onda su ih zamenili sarajevski Srbi koji su iz Sarajeva pobegli posle Dejtonskog sporazuma. Posle akcije NATO zemalja predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama, nazvane „Milosrdni anđeo“, u parkovima pored beogradske Železničke i Autobuske stanice počele su da se okupljaju srpske izbeglice sa Kosova i Metohije, a onda su ih ponovo zamenile izbeglice koje su posle martovskog pogroma 2004. godine jedva izvukle žive glave sa Kosova i Metohije. Pored ovih beogradskih parkova ima još nešto zajedničko što vezuje srpske i arapske izbeglice, iako su suštinski različite po tome što su jedni bežali u spas svoje matice, a drugi su ovde samo na proputovanju. Tragedija i jednih i drugih izbeglica, naime, odvijala se uz prisustvo i delovanje NATO vojnika, tenkova i aviona.

Sila koja je pokrenula arapske izbeglice, izbacila ih iz njihovih zemalja i dovela u Srbiju, zemlju koja je u minulim ratovima imala najviše izbeglica, danas se zove Islamska država (ISIL) koju čine internacionalne vojne jedinice, sa vojnicima iz celoga sveta, a među njima ima dosta i muslimana iz Bosne i Hercegovine koji ratuju u Iraku i Siriji protiv svojih istovernika, muslimana. Neki od tih bosanskih muslimanskih ratnika odveli su u Siriju i svoje porodice koje su uselili u kuće prognanih ili ubijenih Sirijaca.

 

ALIJINI MUDŽAHEDINI

Jezgro te moćne islamske organizacije koja se danas zove Islamska država začeto je 1993. godine u Bosni i Hercegovini. Njeno rodno mesto je Zenica, gde su tajne službe SAD, potpomognute službama zapadnoevropskih i islamskih zemalja, stvarale novi vid internacionalnih vojnika i osmislile novi obrazac ratovanja, koji je svoju ratnu doktrinu usavršavao ratujući protiv bosanskih Srba. Za stvaranje organizacije koja se vremenom izrodila u Islamsku državu zaslužan je prvak bosanskohercegovačkih muslimana Alija Izetbegović i njegova politička organizacija, Stranka demokratske akcije. Alija Izetbegović i njegova stranka velikodušno su dozvolili da obaveštajne službe SAD, Irana i Saudijske Arabije formiraju u Zenici, tadašnjem centru moći bosanskih muslimana, odred „El mudžahedin“ u koji su primani i mudžahedini (islamski vojni dobrovoljci). Neki od njih imali su ratno iskustvo sticano u Avganistanu i Čečeniji. Ova jedinica ratovala je protiv Srba, a jedno vreme i protiv Hrvata, u sastavu muslimanske Armije Bosne i Hercegovine. Sačuvani su vizuelni zapisi kako Alija Izetbegović, užarenih očiju, obilazi postrojene mudžahedine, u uverenju da mu se pružila istorijska prilika da ponovo u Bosni stvori islamsku državu, kao u turskim vremenima. On je bez oklevanja stranim obaveštajnim službama ustupio Zenicu i njenu okolinu kao eksperimentalni poligon za stvaranje islamske vojske koja bi im omogućila postizanje  njihovih političkih ciljeva ne samo u Bosni nego i širom sveta. Zbog svega ovoga Alija Izetbegović bi se mogao nazvati jednim od tvoraca odreda „El mudžahedin“ pa onda i Islamske države. U Zenici su u to vreme američka CIA i iranska obaveštajna služba delovale istovremeno jedna pored druge, a bilo je tu i obaveštajaca iz drugih evropskih i islamskih zemalja. Među njima su na prvi pogled vladali korektni odnosi, a u stvari u tim prilikama službe su vodile pravi rat nastojeći da se jedna drugoj uvuku u stomak i u krvotok.

Pojavio se veliki broj knjiga i ozbiljnih istraživačkih radova koji su se bavili prisustvom mudžahedina u minulom bosanskom ratu. Neke od tih knjiga pisali su stranci i one su prevedene na srpski jezik. Od tih knjiga izdvojili bismo „Džihad Al Kaide u Evropi, avgano-bosanska mreža“ Evana Kolomana, „Kako je džihad stigao na Balkan“ Jirgena Elzesera, „Garibi, mudžahedini u BiH 1992–1999“ Esada Hećimovića, i izuzetno važna knjiga „Ratni zločini NATO“ Pjera Anrija Binela. U tim knjigama različite su procene broja stranih islamskih ratnika koji su se tokom minulog rata našli u Bosni i Hercegovini. Mi ćemo se poslužiti podacima koje nudi dokument Armije Bosne i Hercegovine „Spisak pripadnika odreda ‚El mudžahedin‘, Vojne jedinice 5689, Zenica“ overen 1996. godine, označen sa „strogo poverljivo“.

Kroz odred „El mudžahedin“, prema pomenutom spisku,  prošla su 1.774 vojnika. Većinu su činili domaći muslimanski vojnici, uglavnom iz Zenice, ali i iz drugih bosanskih gradova. Najveća pažnja posvećivana je islamskim dobrovoljcima koji su stizali iz tridesetak zemalja. Na tom spisku, ako smo dobro izbrojali, bila su imena oko 520 mudžahedina. Pored njihovih imena naznačena je i država iz koje su dolazili. Pored toga navedeno je još oko 170 ratnika, sa karakterističnim arapskim imenima, bez imena države iz koje su došli.

Najviše stranaca bilo je iz Saudijske Arabije, zemlje koja je, podržavajući bosanskohercegovačke muslimane, najviše bila umešana u ratnu dramu. Iza Saudijaca bili su dobrovoljci iz Jemena, zatim Egipta, Tunisa, Alžira, Maroka, Turske, Kuvajta, Sirije, Pakistana, Jordana, Libije, Francuske, Engleske, Libana, zemalja Severne Afrike, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Palestine. Sa njima su bila i dvojica dobrovoljaca iz Srbije, iz Sjenice i Prištine. Iz Irana, Zambije, Indije, Džibutija, Sudana, Austrije, Makedonije, Hrvatske i Slovenije bio je po jedan dobrovoljac.

Sve one svireposti Islamske države iskazane na ratištima u Iraku i Siriji, nad kojima se u poslednje vreme zapadni svet toliko zgraža, viđene su tada u Bosni. O tim zverstvima svedočio je i bivši oficir Al Kaide Ali Hamid („Glas javnosti“, 26. jun 2007). Mudžahedini koji su ratovali u redovima bosanske armije često su odsecali glave zarobljenim Srbima. Zapadna javnost bila je ravnodušna kada su obelodanjene fotografije sa odsečenim glavama Blagoja Blagojevića (1948) Nenada Petkovića (1971) i Branislava Đurića (1952) vojnika Vojske Republike Srpske, koje su muslimanski vojnici zarobili 22. septembra 1992. godine na Crnom vrhu između Tešnja i Teslića, a onda ih dali u ruke arapskim mudžahedinima a oni su ih mučili i odsekli im glave. Dokumentovano je još nekoliko stotina slučajeva kada su muslimanski vojnici u tom ratu odsecali srpske glave. Ali zapadna javnost se od toga ograđivala kao da se ništa nije desilo. Za zapadni svet srpske žrtve nisu postojale. Zapad se uzbudio i zgrozio tek kada je 8. maja 2004. godine u Bagdadu nađen obezglavljeni leš Amerikanca Nikolasa Berga. Ali ni tada nisu pominjane obezglavljene srpske žrtve.

 

BINELOVO SVEDOČENJE

Dragocene podatke o tome u šta se, posle Dejtonskog sporazuma i nametanja mira u Bosni i Hercegovini krajem 1995. godine, preobražavao odred „El mudžahedin“ otkrila je knjiga „Ratni zločini NATO“-a francuskog obaveštajca, majora Pjera Anrija Binela, poznatog po tome što je Srbima pred rat 1999. godine odao podatke o ciljevima i planovima NATO avijacije oko bombardovanja u ondašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, o čemu je „Pečat“ (br. 361, od 20. marta 2015) već pisao. Binel je došao u Bosnu odmah po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, sredinom decembra 1995, i ostao tamo do polovine maja 1996. godine. Francuska armija pripremala je Binela za obaveštajne zadatke, a školovao se i na jednoj vojnoj akademiji u Jordanu. Pored više stranih jezika, dobro je govorio arapski. Bio je uključen i u Prvi zalivski rat 1990. do 1991. godine.

U Bosnu i Hercegovinu, gde je francuska obaveštajna služba već imala jaku obaveštajnu mrežu, Binel je došao u sastavu novoformiranog NATO korpusa za brzo reagovanje, koji je imao mandat Ujedinjenih nacija da nametne mir. Francuska obaveštajna služba znala je odranije za zeničku bioskopsku dvoranu, pominje je i Binel, koju je u vreme rata Alija Izetbegović ustupio mudžahedinskim istražnim službama, gde su isleđivani i mučeni brojni zatvorenici, a nije teško zaključiti da su to bili Srbi. Tih prvih dana čuo je i reči o gorkoj sudbini sarajevskih Srba, koje je izgovorio jedan visoki francuski oficir, i naveo ih u svojoj knjizi. Taj oficir je rekao da Dejtonski sporazum sarajevskim Srbima nudi samo izbor „između kofera i mrtvačkog sanduka“. I što je važno, Binel svedoči da je Zenica i dalje ostala politička prestonica bosanskih muslimana i sedište mudžahedina koji su nastavili svoj rad. Sedište muslimanskih organizacija bilo je u zgradi „Prometa“, u vlasništvu Željezare Zenica, nekadašnjeg centra jugoslovenske crne metalurgije (danas je tamo smeštena uprava Zeničkog kantona). U toj zgradi bio je centar iranske obaveštajne službe u kojoj su delovali iranski „čuvari revolucije“ i iranska novinska agencija sa moćnom radio-stanicom. U istoj zgradi nalazile su se i brojne „humanitarne“ organizacije islamskih zemalja. Pored obaveštajaca NATO korpusa za brza dejstva u Zenici je samostalno delovala i CIA, a američki obaveštajci bili su u prisnim odnosima sa iranskim obaveštajcima, iako je u to vreme Iran bio na američkoj crnoj listi zemalja koje podržavaju terorizam. Iranska obaveštajna služba sarađivala je i sa službama muslimanske Bosne i Hercegovine, a taj rad, po nalogu Alije Izetbegovića, usklađivao je Bakir Alispahić, bivši ministar unutrašnjih poslova.

Već na samom početku Binel je uočio da se Amerikanci ne pridržavaju Dejtonskog sporazuma koji su nametnuli zaraćenim stranama. Imao je podatke kako CIA, odmah posle Dejtona, svojim avionima na aerodrom u Visokom doprema muslimanskoj armiji i mudžahedinima oružje i vojnu opremu. Američke obaveštajne službe nadmeno su se odnosile prema obaveštajcima NATO korpusa za brzo reagovanje. Binel navodi da su na dva mesta, u Paljenici kod Fojnice i selu Orašac kod Travnika, otkrivena mesta gde su stacionirani mudžahedini sa domaćim muslimanskim vojnicima, gde je vršena vojna obuka. Američka i muslimanska obaveštajna služba sprečile su hapšenje mudžahedina u Paljenici i Orašcu, kao i dalju istragu.

Zenički eksperiment koji su Amerikanci i njihovi saveznici izveli sa odredom „El mudžahedin“ u ratom zahvaćenoj i postdejtonskoj Bosni dao je rezultate. Znatan broj islamskih boraca zavrbovale su strane obaveštajne službe, a ponajviše američka, koje su ih uputile na nove zadatke u islamskim državama. Jedan deo njih, na šta ukazuje i francuski oficir obaveštajac Pjer Anri Binel, još jedno vreme je ostao na pripremama u Bosni, u okolini Zenice, dok su se drugi u Bosni nastanili i zasnovali porodice, čekajući znak da krenu u nove ratne pohode po svetu.

 

„BOSANSKO PROLEĆE“

Novi odredi mudžahedina, čiji je osnovni model ratovanja osmišljen u Zenici, odigrali su glavnu ulogu u pokretu „Arapsko proleće“, koji se javio krajem 2010. i tokom 2011. godine, najpre u zemljama Severne Afrike. Protutnjao je i srušio vlast u Tunisu, Egiptu, Jordanu, završivši u krvavom ratu u Libiji i Siriji. Ove arapske revolucije organizovane su uz pomoć interneta i socijalnih mreža, koje su pomagale u okupljanju nezadovoljnika u arapskim zemljama. A tamo gde je bilo potrebno, zapadne zemlje priskakale su u pomoć avijacijom. U nekima od tih zemalja, kao što su Avganistan i Irak, koje su ranije okupirali Amerikanci i njihovi saveznici, pojedine islamske grupacije otrgle su se iz ruku što su ih stvorile i krenule u rat protiv SAD i drugih svojih zapadnih tvoraca. Sirijska država pružila je vojni otpor ovakvom ratovanju.

Borci odreda „El mudžahedin“ zasejali su po Bosni, ali i po Balkanu seme koje je donelo rod. Među bosanskim muslimanima ima dosta mladih ljudi koji su prihvatili ideologiju nametnutu od islamista sa strane i spremnih da umru za tako formulisane islamske ideje. Tu svoju spremnost potvrdili su odlaskom na ratišta u Siriju i Irak. Većina njih, vođena verskim fanatizmom, i ne zna ko ih u stvari šalje u rat: Amerikanci, Englezi, Francuzi, ili neka obaveštajna služba islamskih zemalja. Ti odlasci bosanskih mudžahedina u „sveti“ rat koji se vodi među muslimanima u Siriji i Iraku učestali su 2013. godine kada su krenuli samo muškarci, ali i izvestan broj žena, pa i cele porodice. Kako je pisao sarajevski list „Slobodna Bosna“, u Siriju, među borce Islamske države, otišlo je više bosanskih bračnih parova koji su zasnovali brak po šerijatskim zakonima, a neki su poveli i decu. Amir Džinić iz sela Ošve kod Maglaja krenuo je u rat u Siriju sa suprugom Amirom i njihovo devetoro dece. Amirovi sinovi Amer i Almer ratuju u redovima Islamske države. U sirijskom gradu Azazu, blizu turske granice, zauzeli su kuću proteranih ili ubijenih Sirijaca. Na isti način do doma su došle i druge bosanske porodice koje su se zaputile na sirijsko ratište.

Nijedan izvor, kojem bi se moglo verovati, nije saopštio podatak koliko je zapravo bosanskohercegovačkih muslimana otišlo na ratišta u Siriju i Irak i koliko ih sada tamo ratuje. Prema podacima koje je početkom ove godine objavila „Slobodna Bosna“, u Siriju je stiglo oko 200 bosanskih dobrovoljaca. Četrdesetak do pedeset ih se otuda vratilo. Do početka ove godine u Siriji je poginulo 28 Bosanaca muslimana, 27 muškaraca i jedna žena – Fatima Mahmutović iz okoline Srebrenika. Smatra se da ih je desetak stradalo u obračunima raznih muslimanskih frakcija. Pronose se i priče da rukovodstvo Islamske države nema baš veliko poverenje u bosanske dobrovoljce, sumnja se da je neke od njih na ratište poslala CIA. Prema pisanju „Slobodne Bosne“, broj islamskih ratnika pristiglih iz Bosne i Hercegovine prepolovio se, i tamo ih ratuje oko stotinu. Među njima se najviše proslavio Bajro Ikanović iz Hadžića kod Sarajeva koji je komandovao većom jedinicom Islamske države u Alepu u Siriji, a posle je prekomandovan na druga ratišta.

Đavo koji je u vreme versko-građanskog rata od 1992. do 1996. godine u Zenici pušten iz flaše ne miruje. Pružio je svoje pipke širom Bosne a i dobrog dela sveta. Ne zna se koliko će bosanskih muslimana još otići u rat u Siriju da se bori za čistu islamsku veru. Teško je predvideti kada će presahnuti reka islamskih izbeglica koja zbog rata teče prema zemljama Evropske unije, čiji se jedan rukavac izlio po parkovima oko beogradske Železničke stanice. A pogotovo je teško predvideti šta će se ubuduće dešavati, i koliko će krvi proliti „đavolski izum“ sazdan u Zenici.

[/restrictedarea]