Novi izazovi u strateškom trouglu

Teheran – Bagdad – Damask

Piše Zoran Milošević

Iran nije izazvao konflikte u strateškom trouglu Teheran – Bagdad – Damask, ali poseduje ključ za njihovo rešavanje, što se Zapadu nimalo ne dopada

Mnoštvo politikologa i političara izražava nadu da će potpisivanje sporazuma o iranskom nuklearnom programu omogućiti određeno partnerstvo Irana i Zapada, te da će se time doći i do rešenja za Siriju, čime bi se posledično rešili i bezbednosni izazovi što se gomilaju na Bliskom istoku. No, nekoliko analitičara izdvaja svoje mišljenje, navodeći da to nema veze sa realnošću na terenu, jer između Irana i Zapada postoji mnoštvo suprotstavljenih interesa, pri čemu se razilaženje interesa Irana i Zapada u ovom strateškom regionu još i povećava. O tome je, ne jednom, govorio i vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei, a u nedavnom autorskom članku za iranske medije, to je i ponovio. „Naša politika prema SAD ostala je neizmenjena. Mi ne vodimo i ne nameravamo da sa Amerikom vodimo pregovore o drugim regionalnim i globalnim problemima. Bez obzira na to da li će se ili neće realizovati potpisani sporazum, Iran nastavlja da podržava svoje prijatelje u regionu, Palestince, Jemence, šiite Iraka i Bahreina, Siriju i libanski Hezbolah“, citira Igor Nikolajev za portal iran.ru vrhovnog lidera Irana.

[restrictedarea]

USLOVI PARTNERSTVA

Nedvosmislena pozicija vrhovnog verskog vođe Irana o saradnji sa SAD u vezi sa regionalnim pitanjem, jedna je strana medalje. Druga je – odsustvo želje Teherana da stvori partnerstvo sa Zapadom. Nema pretpostavki za takvo partnerstvo u uslovima širenja bliskoistočnog konflikta od strane Vašingtona, Londona i Pariza. No, partnerstvo je moguće, ako se ispune određeni uslovi Irana.

Da su na Zapadu čuli Teheran, potvrdio je bivši britanski ambasador u SAD Kristofer Majer, koji je za medije neobično otvoreno izjavio da bi vlada Velike Britanije trebalo da radikalno promeni svoju politiku prema Iranu i u perspektivi ga prihvati kao „strateškog saveznika 21. veka“. No, britanski provladini mediji su kritikovali ovu ideju, ističući kao neprihvatljive iranske uslove za postizanje „strateškog partnerstva“, a potom izneli „listu zahteva Teheranu“: prestanak podrške „terorističkim grupama“ pokreta Hezbolah i organizacijama šiitskih boraca po celom svetu, pre svega u monarhijama Persijskog zaliva. Drugo, Iran mora da se „demokratizuje po zapadnom obrascu“, da obezbedi potpunu „slobodu medija“, omogući rad stranom nevladinom sektoru, obezbedi slobodu manjinama (što znači da ozakoni gej kulturu i istopolne brakove) uključujući i verske, tj. da omogući slobodu delovanja različitim sektama i kultovima… Treći po redu zahtev Zapada Iranu, ali ne i po važnosti, jeste da, ukoliko želi da bude „strateški partner“ Zapadu, mora priznati glavnog bliskoistočnog saveznika Zapada – Izrael. Četvrto, Teheran mora da se odrekne sprovođenja samostalne regionalne politike i odrekne se težnje da postane „regionalni hegemon“. Iran mora da prestane da podržava sirijskog predsednika Bašara Asada, šiite u Iraku i Jemenu, a borbu sa Islamskom državom može da vodi samo u okvirima kakve mu odredi zapadna „antiteroristička koalicija“. Zaključak: Zapad je spreman da prihvati Iran kao „strateškog partnera 21. veka“ na Bliskom istoku, ali samo pod uslovom da Islamska Republika Iran prestane da bude Islamska Republika i odrekne se tekovina Revolucije, samostalne spoljne i unutrašnje politike i odrekne se većeg broja svojih interesa, ali i interesa svojih saveznika. Druge varijante Vašington i njegovi saveznici, kada je u pitanju Iran, ne razmatraju. Suštinski, to je ultimatum, odnosno manifestacija želje za totalnim pokoravanjem Irana.

 

IRANSKI KLJUČ

Ultimatum Vašingtona i saveznika Teheranu u kome pravcu treba da se Iran menja da bi stekao poziciju „strateškog partnera“ na Bliskom istoku, nema smisla. Teheran nije izvor problema u regionu, niti ih je pokrenuo; ali, ono što zadivljuje, jeste činjenica koja ni malo ne prija Zapadu, da ključ za njihovo rešavanje poseduje Iran.

Jasno je da rukovodstvo Irana nije spremno da ispunjava želje Zapada. Naime, ministar spoljnih poslova Irana Džavad Zarif posetio je Irak, gde je sa sirijskim kolegom Validom Mualemom potpisao ugovor o dodeli novog kredita Siriji, pri čemu je predstavnicima medija izjavio da nema promene iranske politike, a da se Teheran sa Zapadom dogovorio samo oko nuklearnog programa. Teheran i dalje podržava teritorijalnu celovitost Iraka i Sirije. Ovo je drugi kredit koji Iran dodeljuje Siriji; Iran je 8. jula Damasku već odobrio kredit u iznosu od milijardu dolara, pri čemu je predstavnik Teherana izjavio da će se iranska pomoć Siriji povećavati kako Zapad bude odmrzavao iranski novac iz tamošnjih banaka. Osim toga, Iran je garantovao isporuku hrane, tehnike i oružja Siriji. „Sa Asadom i narodom Sirije mi ćemo biti do kraja“, izjavio je zvanični predstavnik Teherana, koji je posetio Damask posle potpisivanja Bečkog sporazuma. Inače, spomenuta poseta Džavada Zarifa Iraku 26. jula bila je usmerena na smanjenje konfliktnosti i usaglašavanje politike sunitskih i šiitskih elita sa politikom Teherana prema Bagdadu. On je Iračanima poručio da treba da se pomire i zajedno bore protiv ekstremista, sektaša i terorista, te da je „borba sa Islamskom državom važnija od međusobne borbe šiita i sunita za deliće vlasti. Drugi deo njegovog govora svedoči o posvećenosti Irana teritorijalnoj celovitosti Iraka, pri čemu autonomije moraju ostati deo Iraka. Reči je potvrdio i delom – iranski ministar odbio je da poseti irački Kurdistan.

NOVA SIRIJSKA REALNOST

No, dok je pažnja javnosti Bliskog istoka bila usmerena na potpisivanje Bečkog sporazuma Zapada i Irana, situacija u Siriji otišla je u pravcu „dramatične kolizije“ i sasvim nove realnosti na terenu. Za političko i vojno rukovodstvo Sirije pitanje potpunog uništenja pobunjenika više nije aktuelno, već je to pitanje koje teritorije se mogu žrtvovati da bi se sačuvalo političko i ekonomsko jezgro države. Drugim rečima, kako sa minimalnim gubicima preći u strateško povlačenje da bi se sačuvala snaga i resursi za budući strateški revanš (deo sirijske teritorije zauzeli su tzv. ustanici, deo borci Islamske države, deo Izrael, a sada se sličnim ambicijama u rat uključila i Turska).

O ovim teškim odlukama govorio je sam predsednik Sirije Bašar Asad 25. jula 2015. godine. Naime, „taktika iscrpljivanja protivnika“, što su je primenile SAD, Saudijska Arabija i Turska, donela je plodove. Antisirijska koalicija sada u Siriji, po obrascu primenjenom i u Libiji, stvara „slobodne zone“ gde se formiraju „demokratske vlade“ koje priznaje Zapad. Dodatni problem Siriji nanela je Turska, uključivši se direktno u rat, čime je otvorila još jedan front, čime je Damask onemogućen da koncentriše snage za borbu protiv tzv. ustanika i Islamske države.

Ekonomija države, tačnije njeni ostaci, nije više u stanju da snabdeva vojsku i stanovništvo, što je prvi put priznao i sirijski predsednik, koji je prilično dramatično naglasio da su „ljudske rezerve Sirije iscrpljene. Nema mogućnosti za mobilizaciju novih vojnika, a postojeći su prilično iscrpljeni stalnim borbama. Za Damask je ovo vreme strateškog povlačenja i prelaska na aktivnu odbranu, vreme žrtvovanja delova teritorije, da bismo sačuvali celinu“. To je tragičan izbor, ali neophodan, jer rat diktira svoje uslove i nameće prioritete. U ovom slučaju novi elemenat rata u Siriji je (ne)očekivani ulazak Turske u rat. Zvanično protiv boraca Islamske države, nezvanično protiv Sirije i Kurda u Siriji i Iraku.

Uvlačenje Turske u rat u Siriji i Iraku teško se može nazvati samostalnom odlukom Turske. Ankara je preduzela vojnu akciju protiv boraca Islamske države u Siriji i Kurda u Iraku, ali potpis ispod svega dao je Vašington. Naime, američka administracija je tokom nekoliko poslednjih meseci nastojala da Tursku izvaede na „put istine“, kako bi se pridružila borbi protiv boraca Islamske države. Ovo nije bilo lako, jer je Turska od Islamske države zarađivala, samo od trgovine naftom, dnevno između milion i četiri miliona dolara, navodi Njujork tajms. Tek kada je specijalni predstavnik Bele kuće Džon Alen sa saradnicima došao u Ankaru sa dokazima o povezanosti različitih subjekata i institucija sa borcima Islamske države, Turska je prelomila. Drugim rečima, dokazima je predočeno turskoj vladi da igra „duplu igru“ i izvlači basnoslovni profit iz trgovine naftom, oružjem i drugom robom sa pripadnicima Islamske države. Turska je pristala, ali uz dozvolu da napadne i američke saveznike – Kurde, koji su ovoj državi pravi neprijatelji, ali i jedini istinski borac protiv Islamske države.

Turska vojna operacija u Siriji pokazala je da se, posle samo nekoliko akcija protiv Islamske države, pretvara u rat protiv Kurda i Sirije. Erdogan je procenio da je nedopustivo jačanje političke baze Kurda izvan Turske i da je zaustavljanje rasta kurdskog uticaja i snage za njega mnogo važniji zadatak od borbe sa trgovcima robovima i glavosečama, pa je u igru ubacio avione, rakete i tenkove.

Mešanjem u rat u Siriji Turska je razljutila Teheran, koji je pre toga više puta upozoravao Ankaru da se ne meša u aktuelni konflikt. Načelnik Generalštaba oružanih snaga Irana, Hasan Firuzabadi, nazvao je „strateškom greškom“ napad Turske na Kurde i tursku težnju da u Siriji stvori „zonu bezbednosti“, jer time „otvaraju granicu za pripadnike Islamske države“ što će, pre ili kasnije, dovesti do ugrožavanja bezbednosti i same Turske, ali i drugih država.

 

TURSKA VEZA

Iranski general je, izgleda, bio u pravu. Krajem jula ruski mediji su upozorili da Turska propušta borce Islamske države ka Rusiji. Mediji su potom izvestili da su ruske specijalne jedinice uništile grupu od osam boraca Islamske države na svojoj teritoriji (granica Ingušetija i Čečenije), navodi portal q99.it.

Aleksandr Topalov za portal geo-politica.info potvrđuje prethodne tvrdnje iznoseći podatke da su borci Islamske države stigli do Rusije zahvaljujući Turskoj. Istovremeno, postoji želja Zapada da u rat u Siriji uvuče Rusiju, te ne čudi ponašanje Turske koja je počela da se ponaša otvoreno antiruski. Da se Turska vraća pod zapadni protektorat svedoče i druge njene aktivnosti. Na Svetskom kongresu krimskih Tatara, koji je nedavno održan u Istambulu, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio je da „Turska nikada neće priznati prisajedinjenje Krima Rusiji“. Zatim je dodao: „Kao i uvek do sada, vi i nadalje možete biti uvereni da će vam Turska pomagati. Ubeđen sam da će vaš kongres doprineti ujedinjavanju krimsko-tatarskog naroda i da će ojačati vašu borbu.“ Sasvim je sigurno da su ove reči izazvale oduševljenje u Vašingtonu i Londonu.

Naravno, glavni prekookeanski „kuvar“, SAD, insistirale su, i na kraju isposlovale da od Turske dobiju na korišćenje vojnu bazu „Indžirlik“ za vlastite i NATO avione, uz nejasnoće za šta i protiv koga će baza biti korišćena jer brojni analitičari upozoravaju da to neće biti samo protiv Sirije.

Ono što je već sada jasno, jeste da se borba protiv Islamske države pretvara zapravo u rat protiv Bašara Asada i Sirije. Američki mediji preneli su da je Barak Obama odobrio ratnoj avijaciji SAD da bombarduje vojsku Bašara Asada u Siriji ako bude napadala „ustanike“, čime četvorogodišnji rat prelazi na kvalitativno nov nivo. Očekuje se da će sve ovo dovesti do direktnog sukoba američke i sirijske vojske. Poznato je da sirijska vojska napada centre u kojima se obučavaju „ustanici“, a njih su SAD proglasile „zaštićenom zonom“, prenosi „Vol strit džornal“.

[/restrictedarea]