Нови изазови у стратешком троуглу

Техеран – Багдад – Дамаск

Пише Зоран Милошевић

Иран није изазвао конфликте у стратешком троуглу Техеран – Багдад – Дамаск, али поседује кључ за њихово решавање, што се Западу нимало не допада

Мноштво политиколога и политичара изражава наду да ће потписивање споразума о иранском нуклеарном програму омогућити одређено партнерство Ирана и Запада, те да ће се тиме доћи и до решења за Сирију, чиме би се последично решили и безбедносни изазови што се гомилају на Блиском истоку. Но, неколико аналитичара издваја своје мишљење, наводећи да то нема везе са реалношћу на терену, јер између Ирана и Запада постоји мноштво супротстављених интереса, при чему се разилажење интереса Ирана и Запада у овом стратешком региону још и повећава. О томе је, не једном, говорио и врховни лидер Ирана ајатолах Али Хамнеи, а у недавном ауторском чланку за иранске медије, то је и поновио. „Наша политика према САД остала је неизмењена. Ми не водимо и не намеравамо да са Америком водимо преговоре о другим регионалним и глобалним проблемима. Без обзира на то да ли ће се или неће реализовати потписани споразум, Иран наставља да подржава своје пријатеље у региону, Палестинце, Јеменце, шиите Ирака и Бахреина, Сирију и либански Хезболах“, цитира Игор Николајев за портал iran.ru врховног лидера Ирана.

[restrictedarea]

УСЛОВИ ПАРТНЕРСТВА

Недвосмислена позиција врховног верског вође Ирана о сарадњи са САД у вези са регионалним питањем, једна је страна медаље. Друга је – одсуство жеље Техерана да створи партнерство са Западом. Нема претпоставки за такво партнерство у условима ширења блискоисточног конфликта од стране Вашингтона, Лондона и Париза. Но, партнерство је могуће, ако се испуне одређени услови Ирана.

Да су на Западу чули Техеран, потврдио је бивши британски амбасадор у САД Кристофер Мајер, који је за медије необично отворено изјавио да би влада Велике Британије требало да радикално промени своју политику према Ирану и у перспективи га прихвати као „стратешког савезника 21. века“. Но, британски провладини медији су критиковали ову идеју, истичући као неприхватљиве иранске услове за постизање „стратешког партнерства“, а потом изнели „листу захтева Техерану“: престанак подршке „терористичким групама“ покрета Хезболах и организацијама шиитских бораца по целом свету, пре свега у монархијама Персијског залива. Друго, Иран мора да се „демократизује по западном обрасцу“, да обезбеди потпуну „слободу медија“, омогући рад страном невладином сектору, обезбеди слободу мањинама (што значи да озакони геј културу и истополне бракове) укључујући и верске, тј. да омогући слободу деловања различитим сектама и култовима… Трећи по реду захтев Запада Ирану, али не и по важности, јесте да, уколико жели да буде „стратешки партнер“ Западу, мора признати главног блискоисточног савезника Запада – Израел. Четврто, Техеран мора да се одрекне спровођења самосталне регионалне политике и одрекне се тежње да постане „регионални хегемон“. Иран мора да престане да подржава сиријског председника Башара Асада, шиите у Ираку и Јемену, а борбу са Исламском државом може да води само у оквирима какве му одреди западна „антитерористичка коалиција“. Закључак: Запад је спреман да прихвати Иран као „стратешког партнера 21. века“ на Блиском истоку, али само под условом да Исламска Република Иран престане да буде Исламска Република и одрекне се тековина Револуције, самосталне спољне и унутрашње политике и одрекне се већег броја својих интереса, али и интереса својих савезника. Друге варијанте Вашингтон и његови савезници, када је у питању Иран, не разматрају. Суштински, то је ултиматум, односно манифестација жеље за тоталним покоравањем Ирана.

 

ИРАНСКИ КЉУЧ

Ултиматум Вашингтона и савезника Техерану у коме правцу треба да се Иран мења да би стекао позицију „стратешког партнера“ на Блиском истоку, нема смисла. Техеран није извор проблема у региону, нити их је покренуо; али, оно што задивљује, јесте чињеница која ни мало не прија Западу, да кључ за њихово решавање поседује Иран.

Јасно је да руководство Ирана није спремно да испуњава жеље Запада. Наиме, министар спољних послова Ирана Џавад Зариф посетио је Ирак, где је са сиријским колегом Валидом Муалемом потписао уговор о додели новог кредита Сирији, при чему је представницима медија изјавио да нема промене иранске политике, а да се Техеран са Западом договорио само око нуклеарног програма. Техеран и даље подржава територијалну целовитост Ирака и Сирије. Ово је други кредит који Иран додељује Сирији; Иран је 8. јула Дамаску већ одобрио кредит у износу од милијарду долара, при чему је представник Техерана изјавио да ће се иранска помоћ Сирији повећавати како Запад буде одмрзавао ирански новац из тамошњих банака. Осим тога, Иран је гарантовао испоруку хране, технике и оружја Сирији. „Са Асадом и народом Сирије ми ћемо бити до краја“, изјавио је званични представник Техерана, који је посетио Дамаск после потписивања Бечког споразума. Иначе, споменута посета Џавада Зарифа Ираку 26. јула била је усмерена на смањење конфликтности и усаглашавање политике сунитских и шиитских елита са политиком Техерана према Багдаду. Он је Ирачанима поручио да треба да се помире и заједно боре против екстремиста, секташа и терориста, те да је „борба са Исламском државом важнија од међусобне борбе шиита и сунита за делиће власти. Други део његовог говора сведочи о посвећености Ирана територијалној целовитости Ирака, при чему аутономије морају остати део Ирака. Речи је потврдио и делом – ирански министар одбио је да посети ирачки Курдистан.

НОВА СИРИЈСКА РЕАЛНОСТ

Но, док је пажња јавности Блиског истока била усмерена на потписивање Бечког споразума Запада и Ирана, ситуација у Сирији отишла је у правцу „драматичне колизије“ и сасвим нове реалности на терену. За политичко и војно руководство Сирије питање потпуног уништења побуњеника више није актуелно, већ је то питање које територије се могу жртвовати да би се сачувало политичко и економско језгро државе. Другим речима, како са минималним губицима прећи у стратешко повлачење да би се сачувала снага и ресурси за будући стратешки реванш (део сиријске територије заузели су тзв. устаници, део борци Исламске државе, део Израел, а сада се сличним амбицијама у рат укључила и Турска).

О овим тешким одлукама говорио је сам председник Сирије Башар Асад 25. јула 2015. године. Наиме, „тактика исцрпљивања противника“, што су је примениле САД, Саудијска Арабија и Турска, донела је плодове. Антисиријска коалиција сада у Сирији, по обрасцу примењеном и у Либији, ствара „слободне зоне“ где се формирају „демократске владе“ које признаје Запад. Додатни проблем Сирији нанела је Турска, укључивши се директно у рат, чиме је отворила још један фронт, чиме је Дамаск онемогућен да концентрише снаге за борбу против тзв. устаника и Исламске државе.

Економија државе, тачније њени остаци, није више у стању да снабдева војску и становништво, што је први пут признао и сиријски председник, који је прилично драматично нагласио да су „људске резерве Сирије исцрпљене. Нема могућности за мобилизацију нових војника, а постојећи су прилично исцрпљени сталним борбама. За Дамаск је ово време стратешког повлачења и преласка на активну одбрану, време жртвовања делова територије, да бисмо сачували целину“. То је трагичан избор, али неопходан, јер рат диктира своје услове и намеће приоритете. У овом случају нови елеменат рата у Сирији је (не)очекивани улазак Турске у рат. Званично против бораца Исламске државе, незванично против Сирије и Курда у Сирији и Ираку.

Увлачење Турске у рат у Сирији и Ираку тешко се може назвати самосталном одлуком Турске. Анкара је предузела војну акцију против бораца Исламске државе у Сирији и Курда у Ираку, али потпис испод свега дао је Вашингтон. Наиме, америчка администрација је током неколико последњих месеци настојала да Турску извaеде на „пут истине“, како би се придружила борби против бораца Исламске државе. Ово није било лако, јер је Турска од Исламске државе зарађивала, само од трговине нафтом, дневно између милион и четири милиона долара, наводи Њујорк тајмс. Тек када је специјални представник Беле куће Џон Ален са сарадницима дошао у Анкару са доказима о повезаности различитих субјеката и институција са борцима Исламске државе, Турска је преломила. Другим речима, доказима је предочено турској влади да игра „дуплу игру“ и извлачи баснословни профит из трговине нафтом, оружјем и другом робом са припадницима Исламске државе. Турска је пристала, али уз дозволу да нападне и америчке савезнике – Курде, који су овој држави прави непријатељи, али и једини истински борац против Исламске државе.

Турска војна операција у Сирији показала је да се, после само неколико акција против Исламске државе, претвара у рат против Курда и Сирије. Ердоган је проценио да је недопустиво јачање политичке базе Курда изван Турске и да је заустављање раста курдског утицаја и снаге за њега много важнији задатак од борбе са трговцима робовима и главосечама, па је у игру убацио авионе, ракете и тенкове.

Мешањем у рат у Сирији Турска је разљутила Техеран, који је пре тога више пута упозоравао Анкару да се не меша у актуелни конфликт. Начелник Генералштаба оружаних снага Ирана, Хасан Фирузабади, назвао је „стратешком грешком“ напад Турске на Курде и турску тежњу да у Сирији створи „зону безбедности“, јер тиме „отварају границу за припаднике Исламске државе“ што ће, пре или касније, довести до угрожавања безбедности и саме Турске, али и других држава.

 

ТУРСКА ВЕЗА

Ирански генерал је, изгледа, био у праву. Крајем јула руски медији су упозорили да Турска пропушта борце Исламске државе ка Русији. Медији су потом известили да су руске специјалне јединице уништиле групу од осам бораца Исламске државе на својој територији (граница Ингушетија и Чеченије), наводи портал q99.it.

Александр Топалов за портал geo-politica.info потврђује претходне тврдње износећи податке да су борци Исламске државе стигли до Русије захваљујући Турској. Истовремено, постоји жеља Запада да у рат у Сирији увуче Русију, те не чуди понашање Турске која је почела да се понаша отворено антируски. Да се Турска враћа под западни протекторат сведоче и друге њене активности. На Светском конгресу кримских Татара, који је недавно одржан у Истамбулу, турски председник Реџеп Тајип Ердоган изјавио је да „Турска никада неће признати присаједињење Крима Русији“. Затим је додао: „Као и увек до сада, ви и надаље можете бити уверени да ће вам Турска помагати. Убеђен сам да ће ваш конгрес допринети уједињавању кримско-татарског народа и да ће ојачати вашу борбу.“ Сасвим је сигурно да су ове речи изазвале одушевљење у Вашингтону и Лондону.

Наравно, главни прекоокеански „кувар“, САД, инсистирале су, и на крају испословале да од Турске добију на коришћење војну базу „Инџирлик“ за властите и НАТО авионе, уз нејасноће за шта и против кога ће база бити коришћена јер бројни аналитичари упозоравају да то неће бити само против Сирије.

Оно што је већ сада јасно, јесте да се борба против Исламске државе претвара заправо у рат против Башара Асада и Сирије. Амерички медији пренели су да је Барак Обама одобрио ратној авијацији САД да бомбардује војску Башара Асада у Сирији ако буде нападала „устанике“, чиме четворогодишњи рат прелази на квалитативно нов ниво. Очекује се да ће све ово довести до директног сукоба америчке и сиријске војске. Познато је да сиријска војска напада центре у којима се обучавају „устаници“, а њих су САД прогласиле „заштићеном зоном“, преноси „Вол стрит џорнал“.

[/restrictedarea]