Šta to radi Vučić?

Piše Nikola Vrzić

Da li su namerni ulasci u sukobe sa Hrvatskom i zapadnim ambasadama znaci da je Srbija konačno počela da se uspravlja, i hoće li posledice toga biti i opipljivije od samo retoričkih?

Predlog je bio toliko latinski promišljen da je morao da bude odličan. „Na bečkoj konferenciji (zemalja zapadnog Balkana) predložiću zemljama koje su učestvovale u sukobima na tlu bivše Jugoslavije da ustanovimo zajednički dan sećanja na sve žrtve stradale u tim sukobima“, najavio je prošlog petka premijer Srbije Aleksandar Vučić, precizirajući da bi se tog dana „svi narodi sećali svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost… Od mržnje i iskopavanja starih rana ne možemo da živimo.“

[restrictedarea]

NAPAD MASLINOVOM GRANČICOM

Ali zašto je taj predlog toliko latinski i promišljen da je odličan? Zato što su se njime Srbija i Srbi našli u win-win situaciji, u situaciji u kojoj pobeđuju ma kakav bio odgovor druge strane. Ako bi, naime, Vučićev predlog bio prihvaćen (kao što nije, bar zasad) srpske bi žrtve i stradanja konačno dobili legitimitet kakav imaju svačije druge žrtve, prestale bi da budu žrtve drugog reda ili pak žrtve zaslužene osvete kao što su danas, i to bi onda bio značajan korak ka skidanju stigme glavnog pa i jedinog krivca za sve što se dogodilo u bivšoj i nemirno počivšoj Jugoslaviji, što je uvreženi stav i u okruženju i zapadno od našeg okruženja kojim se inače i obrazlažu svi zahtevi za srpskim političkim popuštanjima kojima smo izloženi već deceniju i po naše tranzicije u sve manju i siromašniju Srbiju. Upravo je to nametanje krivice, uostalom, i bilo u osnovi one britanske rezolucije o Srebrenici koja je trebalo da bude polazna tačka za faktičko ukidanje Republike Srpske, a istim je kvazimoralnim razlogom – da je Srbija, zbog počinjenih zločina, izgubila pravo da upravlja Kosovom i Metohijom – opravdano i otimanje naše južne pokrajine, naravno, kako bi se prikrili pravi (geo)politički motivi tog čina. S druge strane, (predvidljivo) odbijanje Vučićevog pomiriteljskog predloga njega je proizvelo u šampiona regionalne saradnje i borbe za, je l’, pomirenje, što mu zauzvrat daje kredit da, kroz ovu našu borbu neprestanu za regionalnu saradnju, učini i ponešto što je samo u našem umesto isključivo u interesu čitavog regiona. Pri čemu se podrška predsednika Republike Srpske Milorada Dodika ovom Vučićevom planu – a poznato je koliko je Dodiku inače stalo do ovakvih izliva regionalnog izmirenja – treba shvatiti upravo kao potvrda našeg tumačenja ovog iznenadnog napada premijera Srbije maslinovom grančicom na ostatak regiona.

Imajući sve to u vidu, nimalo ne čudi što je Vučićeva inicijativa odbačena i pre nego što će biti zvanično predstavljena, kako je najavljeno, na zapadnobalkanskoj konferenciji koja će u okviru Berlinskog procesa 27. avgusta biti održana u Beču, kada bi onima koji su je odbili mogla da se vrati u vidu bumeranga. Elem, dok je hrvatski premijer Zoran Milanović Vučićevu inicijativu odbio pažljivo, dakle bez obrazlaganja motiva za to odbijanje – „Uz dužno poštovanje i saučešće, niti mi ikome propisujemo praznike i dane žalosti, niti će iko to nama.“ – I dok je bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović učinio to isto, uz pokušaj da stvar okrene u svoju korist – „Inicijativa premijera Vučića može dobiti zamah samo ako podrazumeva istinsko suočavanje s istinom o svim zločinima, prihvatanje presuda međunarodnih sudova i istorijskih činjenica utvrđenih u tim presudama, kao i nedvosmislenu osudu aktivnosti koje vode u nove sukobe na ovim prostorima, poput inicijativa za održavanje referenduma o otcepljenju koje dolaze od rukovodstva Republike Srpske“ – reakcije prištinskog vicepremijera Hašima Tačija i glavne majke Srebrenice Munire Subašić (sve i ako ona nema drugo zvanično svojstvo) upadljivo otkrivaju način razmišljanja koji zapravo potvrđuje našu osnovnu tezu o politički vrlo (zlo)upotrebljivom stavu o isključivoj srpskoj krivici koji naši regionalni prijatelji i partneri pošto-poto žele da sačuvaju. Prema Tačiju, tako, Vučićeva je inicijativa „neprihvatljiva“ jer „predstavlja relativizaciju i ponovno pisanje istorije. Ne možemo izjednačiti one koji su podsticali, organizovali i počinili genocid s onima koji su branili svoje domove. To nije ljudski i ne služi pomirenju“, a na sličan se način Vučiću usprotivila i Munira Subašić, ocenom da se „mora znati ko je žrtva, a ko zločinac“.

Premijer Srbije, ipak, uprkos ovim odbijanjima što bi čitavu stvar trebalo da učine konačnom, najavljuje da od svoje inicijative neće odustati, pri čemu njegovo spominjanje mogućnosti da slična inicijativa stigne iz Brisela, uz ocenu ministra pravde Nikole Selakovića da bi „odgovori bili drugačiji (…) da je inicijativa potekla od nemačke kancelarke Angele Merkel“, sasvim otvorenom ostavljaju i mogućnost da im se nešto slično zaista i dogodi.

 

LETO SRPSKE INICIJATIVE

Ali ova Vučićeva pomiriteljska inicijativa – ma koliko da mu malo ko veruje da je iskrena – zapravo je samo deo inicijative koju je Srbija konačno, posle godina uzmicanja i udovoljavanja svačijim osim sopstvenim interesima, ovog leta počela da preduzima. Uz pokušaj da rastumačimo šta se time želi postići i ima li u svemu tome i promišljene strategije, ostaje nam samo da vidimo koliko će daha i konkretnih rezultata ta inicijativa na kraju dati.

U svakom slučaju, krenula je Srbija da se bori za sebe (tako reći) iz iznudice, bojem za Republiku Srpsku protiv britanske rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Koliko je Britancima bilo stalo da tu rezoluciju proguraju svedoči već i činjenica da su SB-u podneli čak sedam njenih nacrta; zahvaljujući ruskom vetu koji je pak bio posledica dogovora Beograda i Moskve, Britanci su poraženi, i niko – ko želi pošteno da analizira ovu našu situaciju – ne sme da potceni značaj ovog događaja. Ne samo zbog bruke i uvrede koju su Britanci doživeli, već pre svega zbog činjenice da im je naum, do čijeg im je sprovođenja bilo izuzetno stalo, osujećen, i da je osujećen zato što je Srbija smogla snage da mu se suprotstavi. Ruski veto je u ovoj situaciji, pre svega, bio izraz srpske snage i odlučnosti, sredstvo da se odupremo Britancima i njihovim evroatlantskim partnerima, a uz to i potvrda snažne veze Beograda i Moskve.

Ovaj sukob sa zapadnim prijateljima, proistekao iz naše borbe za naše interese, iz jedne iznuđene (ali unapred predviđene, jer se znalo da nam 20. godišnjica Srebrenice donosi nevolje) faze potom je prešao u namernu i aktivnu, dakle neiznuđenu već svesno preduzetu, borbu da se osujeti hrvatsko proslavljanje etničkog čišćenja Srba poznato kao „Oluja“. Ne da bi komšiji crkla krava, već da bi stvari bile stavljene na svoje mesto, i što se nedavne prošlosti i što se regionalnog prestiža tiče. Srbija, koja sve doskora nije imala poseban interes kako su to govorili srpski liberali početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pokazala je – na opšte i nemalo iznenađenje – i da svoj interes ima, i da za taj svoj interes može i da se bori. I izbori: učešće svojih vojnih jedinica na slavljeničkoj paradi u Zagrebu su, zbog srpskog negodovanja, otkazali baš svi hrvatski NATO i EU saveznici i partneri, iako Srbija nije ni članica NATO ni članica EU (a nadamo se da će to i ostati). Štaviše, Danom sećanja na stradale i prognane Srbe 5. avgusta srpskom stradanju je konačno ukazana i dužna počast, a činjenicom da su taj dan zajednički obeležile i Srbija i Republika Srpska potvrđeno je i srpsko jedinstvo s obe strane Drine, što je sigurno i dodatno ražestilo sve kojima i ovolicka Srbija prevelika, o postojanju srpske države s one strane Drine i njenoj saradnji s maticom da i ne govorimo.

Pri svemu tome, Dan sećanja nije prošao samo u tihom sećanju i tugovanju, već su Hrvatskoj upućene i ozbiljne poruke da Srbija više neće ćutati i samo crkvenim parastosima uzvraćati na njihovo slavljenje našeg nestanka. „Ne razumem ljude koji slave progon stanovništva. Potrebno je šest dana i šest noći samo da se pročita spisak ljudi koji su otišli iz Hrvatske“, poručio je premijer Vučić. Predsednik Tomislav Nikolić, još žešće: „Vaša ognjišta bezumnici su pretvorili u oganj, a vaše stradanje i patnju slave kao svoju pobedu i dan kada su obnovili državu, koja im je ostala od Pavelića a bila priznata jedino od Hitlera. (…) Organizovali su i vojnu paradu. Naravno da paradom nisu obeležili Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, dan pobede nad koncentracionim logorima i genocidom. Kud bi protiv sebe.“

Zbog ovih Nikolićevih reči (i hrvatske zastave koju je bespotrebno zapalio Vojislav Šešelj) Zagreb je Beogradu uputio protestnu notu, premijer Vučić je stao u odbranu predsednika Nikolića ocenivši da je „prilično besmisleno“ slati protestne note povodom svake izjave koja se nekome ne dopadne, a u međuvremenu se oglasilo i srpsko Ministarstvo spoljnih poslova, zvaničnim i oštro sročenim protestom Hrvatskoj koji je na tragu Nikolićevih reči koje su ražestile Hrvate: „U prisustvu najviših hrvatskih zvaničnika, u Kninu su 5. avgusta 2015. godine uzvikivane parole što predstavljaju ne samo govor mržnje, nego i poziv na linč i uništenje Srba (‘Ubi ubi Srbina’, ‘Za dom spremni’, ‘Mi Hrvati ne pijemo vina, pijemo krv četnika iz Knina’ i dr.) uz isticanje fašističkih simbola Nezavisne Države Hrvatske, u godini kada Evropa obeležava 70 godina od pobede nad fašizmom. Ovakvo ponašanje je apsolutno suprotno civilizacijskim i evropskim vrednostima, kao i antifašističkoj tradiciji Evropske unije… Ovakvi postupci podstiču ponovno ubijanje i progon Srba u Republici Hrvatskoj… Imajući u vidu da ovakve i slične izjave i postupci nanose ozbiljne negativne posledice po ukupne bilateralne odnose, kao i političku stabilnost u regionu, Republika Srbija očekuje da organizatori i počinioci navedenih dela budu kažnjeni shodno zakonima i međunarodnim konvencijama.“

A na sav ovaj sukob sa Hrvatskom premijer Vučić odlučio je i da pride potkači zapadne ambasade u Beogradu, izjavom da je „tužan i razočaran“ zato što 5. avgusta nisu spustile zastavu na pola koplja, u znak svoje solidarnosti sa našom žalošću.

 

NOVA SNAGA SRBIJE?

E, sad. Naravno da Vučić nije ovako reagovao ni zato što je tužan ni zato što je razočaran; isuviše je dugo on političar da bi reagovao zbog takvih ili bilo kojih drugih osećanja. Isto tako, istovetnih razloga da obeleži stradanje Srba i kritikuje Hrvatsku zbog slavljenja „Oluje“ imao je i ranije, ali to ni rečju nije učinio sve do sada. Dakle, u ovu je ofanzivu krenuo sada zato što je odlučio da je baš sada za nju došlo vreme. Zašto?

Unutrašnjih, populističkih razloga za tako nešto nema. Popularnost mu je ogromna i ne krnji se već dugo. Izbori koji bi ga eventualno ugrozili nisu ni na vidiku. Još manje je pretnje s desnice, koja je ionako u rasulu a i inače je, tradicionalno, prognana iz medija na srpskom jeziku. Hrvatska „Oluja“ je, imajući sve to u vidu, mogla, kao i dosad, da bude propraćena parastosom i tišinom i niko na takav tretman srpskog stradanja ne bi ni odreagovao, uostalom, kao što nije ni prethodnih godina. Kao što niko ne bi ni primetio da zapadne ambasade nisu spustile zastave na pola koplja. Drugim rečima, u sukob – ma koliko on bio samo verbalan ali nikada to nije samo verbalno, o čemu nas je podučio i „Vikiliks“ onom depešom prema kojoj je Vuk Jeremić našao za nužno da se Amerikancima izvini zbog svoje antiameričke predizborne retorike – u sukob dakle sa onima sa kojima se ne sukobljava, sa našim zapadnim prijateljima od Zagreba do Londona  i Vašingtona, Vučić nije ušao iz nužde, da bi zaradio jeftine domaće političke poene, iz prostog razloga što mu oni danas nisu ni potrebni.

Što će reći da je stvar ozbiljnija od puke dnevne politike. „Ono što se promenilo i ono što se menja je da nećemo da se stidimo zbog toga što poštujemo sopstvene žrtve, naprotiv, poštovaćemo ih nimalo manje nego što poštujemo tuđe… To govori o novoj snazi Srbije i o tome da ranije Srbija sebi nije mogla da dozvoli takve stvari zbog svoje malene moći, ali i volje političkih elita“, rekao je ovih dana Aleksandar Vučić. Možda to zvuči hvalisavo. Ali zaista, od srebreničkog sukoba s Britancima preko „Oluje“ do zamerki na (ne)spuštenim zastavama, da smo kojim slučajem ovdašnji evrofanatici – kao što nismo zato što razmišljamo svojom glavom i srpskim interesom – bili bismo vrlo zabrinuti zbog ovog niza postupaka čiji rezultat jeste izvesna resuverenizacija Srbije. Kao što nama koji očigledno nismo evrofanatici, i nismo zabrinuti nego srećni zbog ove resuverenizacije Srbije, sreću kvari istovremeni, i otuda zbunjujući, nastavak desuverenizacije Srbije u vidu onog NATO SOFA sporazuma i najavljene prodaje „Telekoma Srbija“ u skladu sa zapovešću MMF-a iz Vašingtona.

Tako da nam sada ostaje da sačekamo ishod ove borbe između (ne)očekivane resuverenizacije i nastavka desuverenizacije Srbije. Razlozi za brigu postoje kao što su postojali i u godinama koje su za nama. Ono što je novo, jesu razlozi za nadu.

Zašto bi je raspaljivao, ako namerava da je izneveri? Uostalom, šta to radi Vučić saznaćemo već kada bude stavljen pred stvarno ozbiljan test svoje lojalnosti, ako ne pre, a ono kad na dnevni red agende svođenja Srbije na tuđu meru stigne Drugi briselski sporazum kojim ćemo, kako su zamislili krojači naše sudbine i države, Kosovo imati da pripustimo i u Ujedinjene nacije i u sve prateće organizacije…

[/restrictedarea]