Srbija sa četiri prsta

Država i njeno vlasništvo na meti neoliberalne internacionale

Piše Nikola Martić

Danas se jasnije nego ikada vidi da je ideološka dogma da „privatizacija nema alternativu“ Srbiju odvela direktno u književnu fikciju Miodraga Bulatovića u romanu „Ljudi sa četiri prsta“. Kako smo se svi zajedno našli zarobljeni u piščevom emigrantskom univerzumu pohlepe i očaja?

Kontroverzni vlasnik Srpske fabrike stakla, Bugarin (ime nije bitno) za kojim tragaju bugarski organi gonjenja, sasvim liberalno, dakle slobodno, bogatio se na račun prepreke liberalnog progresa – srpske države. Za gas i struju duguje srpskoj državi 20 miliona evra (!?) koliko je, valjda, bio slobodan da uveća svoj lični konto.

Pomenuti lik kao da je među nas dospeo iz romana Miodraga Bulatovića „Ljudi sa četiri prsta“. U duhu individualizma, ličnog interesa i slobode, bez ikakvih obzira prema ovoj zajednici, Paraćinu i zaposlenima, dakle potpuno nemoralno, internacionalni „spasilac srpske privrede“ je imovinom tako „gazdovao“ da fabrici i celom gradu preti ekonomski kolaps a radnicima glad, očaj i ulica. Bugarinu, „dobitniku“ neoliberalne svetske zajednice, građaninu predatorskog bratstva iz Bulatovićevog emigrantskog univerzuma kojim je on još 1975. upozorio kako će izgledati postmoderni svet i Srbija u njemu, naravno, u duhu novog diskursa pohlepe.

[restrictedarea]

Iz „starki“ do Forbsove liste

Danas jasno možemo da vidimo dokle je Srbiju odvela neoliberalna dogma o privatnom vlasništvu koje će, kako i dalje govore medijski guslari ideološkog pljačkaškog mita, kao „superiorni“ model, spasiti Srbe iz čeljusti etatizma, diktature, zločinačke neracionalne države gde sede i upravljaju „nesposobni neradnici“. Taj „superiorni“ model je u Srbiju uveden uz oružanu agresiju, sa ogromnim potencijalom uličnih obračuna 5. oktobra 2000, pa i mogućeg spolja sponzorisanog građanskog rata.

Onda su nagrnule gazde iz Bulatovićevog romana. Pa je, na način koji sve to simbolizuje, i jedan mesar (ili nešto slično) „snalazeći se“ u emigrantskom univerzumu što je iz Bulatovićevog romana provalio u stvarnost, rešio da kupi lokalni medij i na aukciji je, na zaprepašćenje prisutnih, nastavio da diže svoj broj čak kada su se konkurenti povukli. Sam sebi je tako dizao cenu dok ga na to nije upozorio zbunjeni službenik agencije. Niko nije smeo da se nasmeje. Reč je o kontroverznom liku Bulatovićevog emigrantskog kosmosa iz Srbije, formalno građaninu ove države. U svetskom društvu uništenih zajednica i država svi su oni, a i mi sa njima, emigranti, čak i tamo gde smo rođeni.

Ko zna šta je bilo sa medijem i novinarima koje je od države „spasio“ ovaj gazda? Izvesno je, međutim, da druge medije, koji su još u državnom vlasništvu, na jesen čekaju druge, najverovatnije slične gazde. Isto je i sa rasprodajom preostalog državnog (društvenog) vlasništva u privredi i drugim delatnostima. Stotine Bugara i Rumuna iz Bulatovićevog emigrantskog univerzuma, gde su se tako komforno uklopili i brojni Srbi (oni koji sanjaju da, kao i neki njihovi uzori, iz „starki“ ili odžačarskih radnji uđu na Forbsove liste, ili se kandiduju za njih) nalaze se u niskom startu i spremni su da kidišu na medije i različite firme, koje moraju da se „otrgnu iz ralja države“. Te likove vuku pohlepa, cinizam i perverzija jednog vremena.

 

Najveći borci protiv države

Na ruku im ide uvezeni vladajući stav da „država po svaku cenu mora da se povuče“ iz novina u koje su 2000. nove glavne urednike uvodili kriminalci. „Država mora da se povuče“ i iz privrede koju su 2000. preuzeli krizni štabovi, čiji su programi razvoja i „viza za bolju budućnost“ bile motke, a sada kada je sve uništeno, za spas prizivaju nove „gazde“.

„Država mora da se povuče“ i iz sporta gde je posle 2000. profit zamenio viteštvo, a onda su klubove preuzeli pobednički kriminalni klanovi i sportsku borbu ukinuli lažiranjem mečeva radi sopstvene slobode bogaćenja a državnu reprezentaciju sveli na svoj privatni izlog sportskog roblja za prodaju.

„Država mora da se povuče“ iz svega, čak i iz samog pojma države, i pretvori se u izbacivača sa splava u vlasništvu Bulatovićevih likova koji vladaju ljudima sa četiri prsta.

Svi ti sadašnji i budući vlasnici su borci protiv države koja, kažu, mora da bude svedena na „noćnog čuvara“. Misli se na noćnog čuvara što će pljačkašima čuvati imovinu opljačkanu od zajednice (države). Od koga čuvati? Pa od očaja i besa opljačkanih. Srbija tako postaje mesto ostvarenja snova svakog kriminalca. Pri tome, najveći borci protiv države kao institucije, u slučaju njihove pobede svuda, pa i u Srbiji, logično, moraju da budu i nabogatije nagrađeni.

Ali ko su najveći borci protiv države? Primer Bugarina, vlasnika paraćinske Fabrike stakla, ukazuje na to gde treba tražiti odgovore ‒ među onima za kojima država traga; neka država, negde, ako ne ovde. Negde gde ih je ta „Država“, kao i zajednica, prezrivo držala na margini zato što su bili neuki i nesposobni i, sa tim osobinama kombinovanim sa ambicijom i pohlepom, remetili red i bili pretnja a ne prilika.

Izvesno je, ipak, da država nikada nije odgovarala najpre onima koje je uglavnom efikasno hapsila, mada među najveće borce protiv države spadaju i licemeri i lažovi koji su na sav glas galamili da je država neefikasna, da bi i državu i sve nas efikasno opljačkali, kada je većina u tu mantru poverovala. Ove dve grupe čine eksplozivnu mešavinu i kada ona nadvlada, zajednica završava u situaciji u kojoj je Srbija danas ‒ kao u Bulatovićevom romanu.

 

Zašto je klanovima „krenulo“?

Činjenica je da je 2000, za razliku od Srbije, „krenulo“ jedino zemunsko – surčinskom i drugim beogradskim klanovima i njihovom političkom krilu pred kamerama. Sa strancima u pozadini oni su tog oktobra postavljali predsednike sudova, smenjivali urednike medija, preuzimali banke, upadali u državne institucije i stvarali institucionalni i kadrovski okvir za pljačku sopstvene zajednice. Amerikanci su to projektovali iz sopstvenih interesa i, zapravo, u Beogradu 2000. ponovili scenario komfornog iskrcavanja na Siciliju iz davne 1943. To iskrcavanje im je omogućio sporazum sa mafijom. Američki dug srpskoj mafiji platila je – Srbija. Srpska mafija i njeno političko krilo suspendovali su sve „bivše“ vrednosti. Pohlepa više nije bila nemoralna a kriminalcima je bilo mesto u zatvoru samo kada bi prekršili čak i one zakone što su im omogućili pljačku. Jer, kako je rekao jedan od šampiona novog doba ‒ „kome je do poštenja, neka ide u crkvu“.

Prvi beogradski veliki derbi u postpetooktobarskoj Srbiji, kao poklon mafiji i njenim vojnicima među navijačima, počeo je bez policije na atletskoj stazi. Iako šokantno, to je ipak sasvim normalno u zemlji u kojoj su navijači, zajedno sa kriminalnim klanovima, faktički preuzeli vlast, trijumfalno se slikajući, šepureći se pred kamerama. Naravno da je bilo nerealno očekivati da će sami na sebe da šalju policiju. Policija ima da progoni zločinački režim koji su oni srušili. Srušili su „drugove“, a takav „podvig“ mogu da ostvare samo „gospoda“. „Gospoda pobednici“. Ministar policije je na televizijama kontroverzne likove oslovljavao sa „gospodine“. Može li policija da se ispreči pred „gospodom“. Stvarnost je bila i ostala žrtva totalne inverzije.

Oni koji su 5. oktobra 2000. osvojili vlast i gurnuli Srbiju u Bulatovićev emigrantski univerzum tvrdili su da je Miloševićeva zločinačka vlada uništila zemlju i, sakriveni iza te laži, krenuli u neviđenu pljačku i uništavanje svega, što iz loše namere, što iz neznanja. Očaj koji su te „gazde srpskih sudbina“ posejale ukazuje na to da nema bitnih razlika između stvarnosti i slika iz Bulatovićevog romana. Sindikalac iz Novog Pazara je u očaju 2009. sebi odsekao prst. Platu nije dobio svih onih godina sankcija, ratova i meteža izazvanog napredovanjem neoliberalnog ludila od 1993. do 2000. godine. Ali zašto platu nije dobio ni u narednih devet godina, posle defilea nekoliko gazda i napredovanja demokratije, kada je Srbija „postala svet“ i kada su nam oni koji su nas bombardovali i gurali u ekonomsku izolaciju preko noći postali najveći prijatelji? Nije bio u stanju to da razume ‒ odsekao je prst i pojeo ga pred kamerama.

 

Na jesen stiže zakon o poreklu imovine

Ni drugima nije bolje. Ovih dana mediji su javili da je jedan radnik u blizini Varšave zatražio od vlasnika firme platu koja kasni. Gazda ga je odvukao u šumu, premlatio, odsekao mu četiri prsta, izbo ga nožem i živog zakopao u plitkom grobu. Nesrećni radnik je uspeo da se iskobelja iz groba i spasi.

Jedna krojačica koja je izgubila posao u privatizovanom i uništenom „Kluzu“, pod pritiskom da će joj se to ponovo desiti i u firmi u okviru železnica, sama sebi prerezala je vrat kosom. Nije dobila tri plate. „U poslednje vreme je stalno bila tužna i ta tuga i strah su joj presudili“, svedočile su njene kolege. Ovakve vesti su samo krajnja faza mešanja srpske i evropske stvarnosti i Bulatovićeve fikcije.

Oslobođenima od društvene strane sopstvene ljudskosti (ili onome što od njih u takvim okolnostima ostaje) neodarvinizam je propisan kao jedini princip preživljavanja. Ko nije u stanju da preživi okreće se suicidu ili drugim oblicima samodestrukcije, što više nikoga ne uzbuđuje. Drugi o tome čitaju u novinama sa sve manje emocija, samo sa idejom kako preživeti: „Dobro je, ja još nisam u tim vestima, još se borim.“ To je definitivna potvrda da se Srbija preselila u Bulatovićevu fikciju iz romana „Ljudi sa četiri prsta“.

Moral je tu samo još jedna predrasuda, neprihvatljiva i strana emigrantskom (a zapravo, svinjskom) univerzumu podzemlja gde caruju senke, prljavština i zlo. Tim svetom dominaraju tajna okultna društva samoproglašene svetske vlade, koju niko nije izabrao i nikome ne polaže račune i čiji nam se ovdašnji namesnici cere u lice. Kod Bulatovića to je „donji svet“ u kojem caruju instinkti i nekontrolisano podsvesno – iskušenje. To iskušenje je realnost sa kojim se suočava savremena Srbija.

Svaki građanin Srbije, na taj način, Bulatovićev je emigrant kojem su na „visoravni“ (mesto odvijanja radnje u romanu) odsekli palac. („Mi se krstimo samo sa tri prsta, Frau Man, ne celom šakom, kao vi. Palac je kod nas najvažniji. Ja ga nemam! Pogledajte, bio je tu, pa je odsečen i bačen svinjskoj lepotici Josefini. Jela ga je predamnom“).

Miloš Marković, lik iz Bulatovićevog romana, paradigmatičan je i zbog toga što je izdao domovinu, ukrao sestrinu ušteđevinu i vodi raspusni život u kafančinama podzemlja. U svetu nasilja i stradanja okružen je propalim ženama, slobodan od društvenih pravila i u vlasti nagonskog, ponaša se kao u razuzdanom karnevalu. Nesputan moralom i ljudskim obzirima, on pohlepom ubija ljudskost u sebi. Gazda u Srbiji. I pitanje je koliko je u stanju danas da se, ako je ovdašnji, kao Bulatovićev lik iz romana, Miloš Marković, na kraju, ipak, vrati sebi, pokaje se i pođe kući.

Na sreću Srbije, to će jednom morati da se dogodi, prinudom višeg reda. Postoje sfere i zbivanja kojima ni gazde ne mogu da gazduju. Čovek na kraju uvek preživi.

Na jesen, najavljeno je, 15 godina od početka divljačke pljačke dobara zajednice, u Srbiji će biti donet zakon o poreklu imovine!

[/restrictedarea]