Srbi u kandžama genocida

Dragomir Anđelković 

Uništavali su nas i pre Jasenovca – gde su u tom pogledu dostigli vrhunac i prevazišli po morbidnosti Aušvic – i posle njega u „Oluji“ i van nje. Nameravaju i dalje da nas zatiru. Šta nam je činiti?

Da li možete da zamislite da u Minhenu i u nizu drugih nemačkih gradova – uz obrazloženje da je bio poletan ako već ne i uspešan slikar, što navodno treba razdvojiti od njegovog političkog delovanja – postoji ulica Adolfa Hitlera? Ili da se u nemačkim i austrijskim istorijskim delima karakteriše kao „veliki patriota“ Rajnhard Hajdrih, uz firera ključni nacistički „arhitekta“ Holokausta? Odgovor je sigurno – ne! Ali zato u nama susednoj EU Hrvatskoj ima gradova, uključujući i drugi po veličini tamošnji urbani centar (Split) – u kojima su ulice nazivane po Miletu Budaku, a neki albanski istoričari kuju u nebesa Mustafu Kruju. To je druga strana sramne „medalje“ koju kao narod nosimo (trpimo?). Reč je o tome da smo negativni šampioni u zanemarivanju sopstvenih žrtava i stradanja, i da tako ohrabrujemo neprijatelje da idu u krajnost u omalovažavanju naših žrtava. Zapostavljamo i one koji su se bavili našom tragedijom. Koliko Srba, primera radi, danas zna ko je bio dr Nikola Nikolić?

 

MILIŠA I NIKOLIĆ

Mile Budak, hrvatski pisac i tokom postojanja NDH ministar u vladi te monstruozne tvorevine, tvorac je modela rešavanja srpskog pitanja na teritorijama pod kontrolom Zagreba. On se svodi na formulu: trećinu Srba asimilirati (pokatoličiti) trećinu proterati, trećinu likvidirati. A predsednik vlade „Velike Albanije“ Kruja, formulisao je albanski recept za rešavanje „srpskog pitanja“ na Kosovu i Metohiji. On je 1942. albanskim prvacima na KiM poručio da što pre tamošnje Srbe treba ubiti na licu mesta ili deportovati u logore. Zbog navedenog mnogi Hrvati i Albanci i danas pamte i vole Budaka i Kruju. S druge strane, mi Srbi zanemarujemo rezultate genocidnih nedela tih ljudi i njihovih saboraca, kao i one koji su na pravi način o zlodelima nad srpskim narodom govorili.

[restrictedarea]

Među njima je i hrvatski lekar (iako srpskog imena i prezimena) Nikola Nikolić. On je zbog svojih levičarskih ubeđenja i jugoslovenskih te panslovenskih osećanja (kako je govorio, još majka ga je naučila da voli srpski i ruski narod) završio u Jasenovcu. Rat je preživeo jer je kao lekar u tamošnjoj bolnici i etnički Hrvat imao povlašćen položaj, da bi 1943. godine – kada su Nemci za nekoliko svojih zarobljenika odobrili puštanje brojnih pristalica KPJ iz zatvora i logora NDH – bio razmenjen. Po okončanju rata a pre nego što je završio na Golom otoku (a pre Jasenovca je taj principijelni čovek robijao i u austrougarskim kazamatima) – nekadašnji mladobosanac a potom (možda i zbog svoje rusofilije) komunista – objavio je 1948. godine knjigu „Jasenovački logor“. Pre Nikolića, još 1945, o Jasenovcu je izdao knjigu Đorđe Miliša, takođe Hrvat i komunista koji je u tom zemaljskom paklu bio zatočen i potom razmenjen. U njoj je prvi naveo podatak o 700 hiljada ubijenih Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih protivnika Pavelićevog režima, odnosno ukazao na sablasnu ulogu Rimokatoličke crkve u uništavanju Srba. Međutim, njegovo delo je pisano relativno uzdržano, bez detaljnog i upečatljivog opisa svih inkvizicionih strahota koje su svojim žrtvama priređivali ustaški dželati. Nikolić je izabrao drugačiji pristup, koji verovatno kod svakog čitaoca izaziva jezu i mučninu, ali i na krvavo-slikovit način omogućava da se u potpunosti shvati srž ustaških genocidnih planova i akcija.

 

ENCIKLOPEDIJA PAKLA

U knjizi „Jasenovački logor“– koja je u izvornom vidu iz 1948. godine ponovo dostupna srpskim čitaocima zahvaljujući nacionalnoj posvećenosti ljudi kao što je Nadežda Vinaver i zajedničkom ovogodišnjem (2015) poduhvatu grupe beogradskih izdavača („NNK internacional“, „Kontrast“, „Žagor“) – Nikolić je studiozno prikazao načine kako su ustaše vršile masovne pokolje u Jasenovcu. Gotovo enciklopedijski su predstavljeni monstruozni mehanizmi likvidacije stotina hiljada ljudi – od upotrebe hladnog oružja i maljeva, preko izgladnjivanja i smrtonosnog radnog iscrpljivanja, do ubijanja bakteriološkim metodama i eksperimentisanja sa plinom – i portreti ključnih ustaških krvnika (fra Sotona, Ljubo Miloš, Maks Luburić itd).

Dah zastaje od razdirućeg duševnog bola dok se čitaju poglavlja knjige u kojima se kombinuje gorenavedeno: najnehumanija sredstva za ubijanje i, sa druge strane, čovekolike zveri koje ih koriste. Nikolić je prvi progovorio o takmičenjima u klanju tokom kojih je za jedan dan ubijano više hiljada ljudi. U tom smislu 29. avgust 1942. bio je jedan od najgroznijih dana ustaškog terora. Kako autor navodi: „Sastali se najbolji koljači – Bonzo, Žile, Zrinušić i Brzica i počeli se svađati ko je bolji majstor u klanju.“ Pakleno takmičenje je otpočelo kasno pomenutog dana. „Te je noći Pero Brzica, križar, franjevački učenik sa Širokog Brijega, student prava, natkrilio sve koljačke svojom koljačkom veštinom. On je zaklao 1.360 ljudi!“

Strahota! Ali kada se stigne do nekih još mučnijih epizoda, skoro da se pomisli da su te njegove žrtve dobro prošle. One su brzo zaklane. A kada su ustaše organizovale drugu vrstu svojih „zabava“ – krvave sedeljke – ljudi su polako, uz nečovečne muke, ubijani. Tako su jedne julske noći 1943. ustaše organizovale provod u čast Ljube Miloša. Da im ne bi bilo dosadno, prethodno su pažljivo pregledali zatočenike kako bi izdvojili nekog snažnog. Izbor je pao na jednog izdržljivog seljaka. Njega su uveli u sobu, vezali mu ruke, „polako ga mučili, rezali, parali, jezik odsekli, oči povadili, trbuh izboli“. Dok su činili ono što ni španski inkvizitori u srednjem veku nisu, „pili su i veselili se. Kucali su se krvavim rukama i krvavim čašama. Žrtva je izdahnula tek ujutru u najstrašnijim mukama“. Kada su se rastajali, Ljubo Miloš je ustaši koji mu je organizovao krvavi pir rekao: „Eh baš mi ovo bijaše lepo veče, najmilija zabava, doći ću ti ja opet.“

 

GENOCIDNI KONTINUITET

Takvi koljači su za ne baš malobrojne Hrvate do danas cvet njihovog naroda. Uostalom, moderna Hrvatska je inspirisana njihovim delom. Kako je nedavno tačno konstatovao dr Nenad Popović: „Vertikala genocidne politike Hrvatske nad Srbima nastavila se i tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Pre tačno dve decenije, u akciji ,Oluja‘, hrvatska država, današnja članica EU, proterala je najmanje 220 hiljada Srba, a između dve i dve i po hiljade Srba su ubijeni ili se vode kao nestali.“ A i pre toga su stotine hiljada Srba već bile prognane iz Hrvatske, odnosno hiljade naših sunarodnika su ubijene (često na morbidan način). Srbi su nešto sofisticiranije zatirani i u narednim godinama, do danas. Šikaniraju se i zastrašuju kako bi prihvatili asimilaciju. Cilj je da postepeno potpuno nestanu iz Hrvatske, ali (neo)ustašama je namera i da se to desi na mnogim drugim prostorima. Gde god Srbi imaju neprijatelje, relevantni hrvatski krugovi na strani su onih koji su protiv Srba.

Zašto je sve to bitno? Da bi genocid bio realizovan, mora da postoji više faktora. Genocidna namera i spoljnje, odnosno unutrašnje mogućnosti. Drugim rečima, želja da se neki narod uništi, snaga za to i povoljne međunarodne okolnosti. Za vreme Drugog svetskog rata su se svi ti elementi složili u krvavi mozaik, i hrvatske ustaše su mogle da rade ono što je Nikolić u svojoj knjizi opisao. Tokom 90-ih ipak po Hrvate stvari nisu stajale toliko povoljno. Moćni spoljni činioci su bili protiv nas ali ipak Srbija i druge srpske zemlje nisu direktno okupirali. Srbi na početku novog (neo)ustaškog genocidnog nasrtaja nisu bili nenaoružani, niti su bili potpuno nesvesni šta im lažna braća spremaju. Otuda, uz sve nedaće ipak nam se nije dogodio baš novi Jasenovac iako jeste „Oluja“. To, očito, hrvatske i druge antisrpske ekstremiste pogađa, pa čekaju novu priliku da nastave nedela Luburića, Miloša, Pavelića.

Ne smemo to nikada smesti sa uma. Krajem 19. veka Srbi su činili oko 20 procenata teritorija koje su danas u sastavu Hrvatske, a na srpskom Kosovu i Metohiji još su imali udeo veći od 50 odsto. Danas u RH i na KiM ima po 4-5 procenata Srba. Naš narod je skoro potpuno eliminisan sa tih prostora. Da i tamošnji srpski ostaci ne bi bili zbrisani, odnosno da nam se u budućnosti isto ne bi dogodilo i sa drugim srpskim zemljama na koje kidišu naši neprijatelji, moramo shvatiti da postoji još jedan bitan faktor genocida uz nespornu kontinuiranu nameru zlotvora te uz ono što je promenljivo – njihovu snagu i međunarodne okolnosti. To je odnos naroda žrtve prema sopstvenim stradanjima. A kod nas je on samozatirući!

 

RAVNODUŠNOST ŽRTVE

Mi Srbi olako zaboravljamo i marginalizujemo, pa i praštamo nedela koja su nam drugi učinili. Time prizivamo nove nesreće (ohrabrujemo dželate da ponovo pokušaju da nas unište) i slabimo svoju odbrambenu snagu. Nijedan neprijatelj za nas nije toliko opasan koliko je to naše bagatelisanje nacionalnih interesa. Naši neprijatelji, naravno, dolivaju ulje na vatru. Preko kukolja u našim redovima koji je spreman da iz ličnog interesa bude čak i u funkciji lobiranja u korist krvnika svog naroda – ili pak preko u naše redove ubačenih svojih agenata uticaja (koji se nekada lažno predstavljaju da su Srbi ili su delimično srpskog porekla) – nastoje da nas dovedu do stanja svojevrsnog kolektivnog ludila. Do bunila u kojem bismo poverovali da se naša stradanja nisu ni događala ili da smo mi krivi za njih, odnosno da smo činili zločine onima koji su nas genocidno zatirali.

Najnoviji primer takvog delovanja – i to na dvadesetogodišnjicu stravičnog zločina koji je odraz vekovnih genocidnih namera velikog dela hrvatske političke elite u odnosu na Srbe – predstavlja ono što je u vezi sa krvavom akcijom „Oluja“ nedavno rekla Sonja Biserko. Ta zastupnica svega antisrpskog u Srbiji izjavila je: „Beograd je organizirao iseljavanje, koje su u početku zvali egzodusom Srba.“ Sledeći korak je da (neo)ustaše ili ovdašnji njihovi lobisti ustvrde da je Nedić organizovao logor u Jasenovcu gde su Srbi klali Srbe kako bi nabedili Hrvate.

Ni to ne treba da nas začudi ako nastavimo kao do sada da se odnosimo prema još živim sopstvenim nacionalnim interesima i masakriranim sunarodnicima. Ako su i nacionalno svesni Srbi teško mnogo toga mogli da urade u doba titoističkog identitetskog genocida nad Srbima, danas svi mi koji u duši imamo iole srpskog osećaja ili pravdoljubivosti, dužni smo da damo sve od sebe kako bi se u Srbiji, i koliko je to moguće širom sveta, istina o genocidu nad Srbima znala kao ona o Holokaustu!

 

BRISANJE JASNOVCA

Da nije bilo ljudi kao što su Nikola Nikolić, koji su na osnovu ličnih veza i često sopstvenih sredstava (kao autorska izdanja) probijali rupe u sistemskim zidovima, pitanje je da li bi istina o Jasenovcu bila postavljena na dovoljno čvrste temelje da preživi ofanzivu zatiranja genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Titoistički režim odmah posle rata, kada su bila sveža sećanja na pokolje nad Srbima u NDH, nije mogao baš svaku rupu da zapuši. Trebalo mu je vreme da pobedničke Srbe, nosioce gerilskog otpora okupatoru na prostorima Jugoslavije, svede na meru koju im je namenio. Kada su Srbi već dovoljno bili preparirani, pokušalo se sa tim da zaborav proguta i Jasenovac.

U jednom periodu išlo se toliko daleko da je sve ono što se odnosi na genocid o Srbima počelo da nestaje iz medija, knjižara, enciklopedija. Primera radi, kako nas dr Nadežda Đonlić Vinaver, autor pogovora najnovijeg izdanja Nikolićeve knjige, podseća: „u Vojnoj enciklopediji iz 1961. godine, koja broji nekoliko hiljada stranica i na kojima su opisani i najsitniji detalji u vezi sa ratovima u Jugoslaviji, nema pomena o Jasenovcu“. Kada su se tako ponašale vlasti SFRJ, nije ni čudo što se ni u svetu o ustaškom genocidu nad Srbima skoro ništa nije znalo. Tako 60-ih i 70-ih godina prošlog veka u vodećim svetskim enciklopedijama, od Larusove, preko Britanike do Sovjetske, nema ni reči o Jasenovcu! A oni koji su se aktivno suprotstavljali takvim trendovima kod nas, doživljavali su razne vidove pritisaka. Kako u knjizi „Goli otok“, u okviru teksta posvećenog razgovorima sa dr Nikolom Nikolićem, navodi akademik Dragoslav Mihailović, tog čestitog Hrvata koji je sa sunarodnikom Milišom otvorio knjigu jasenovačkog sećanja, u vreme razgorevanja MASPOK-a, dok je pripremao novo izdanje svoje knjige, posetili su „neki ljudi“. Rekli su mu: „Čujemo opet to radite. Nama se, Hrvatima, ta knjiga ne sviđa. Vi imate sinove i unuke. Ako ne vodite računa o sebi, mislite bar na njih“.

Nikolić nije odustao od svoje knjige, mada, bilo pod pritiskom još u doba socijalističke Hrvatske povampirenog ustaštva, ili pak titoističkog sistema, ublažavao je naredna izdanja. A i prvo, ma koliko za nas bilo značajno kao važan istorijski izvor, sadržalo je neke neprihvatljive ideološko-propagandne naslage. One su locirane pre svega u navodno autorovom predgovoru – koji je i u najnovijem izdanju verzije knjige iz 1948. godine zadržan u izvornom vidu kako bi se što bolje predstavio duh tog vremena – gde se čak pravi besmislena simetrija između realnih ustaških i izmišljenih četničkih logora. Bez obzira na to i slična ideološka zastranjivanja (a ima mišljenja da su ona nametnuta Nikoliću od strane cenzora) njegovo delo je, da to ponovo naglasim, od ogromnog značaja za nas Srbe i sve druge koji žele da se ne ugasi plamen istine o ustaškim strahotama. Ne treba zanemariti ni to što su ljudi kao Nikolić, svojim istrajavanjem u borbi za istinu, doprineli da se i u SFRJ, verovatno i kao reakcija na novu buru hrvatskog šovinizma, ponovo probije na površinu mnogo toga suzbijanog o genocidu nad Srbima. U međuvremenu je umro Tito, titoistički led je pomalo počeo da se topi, došlo je pred kraj 80-ih do nacionalnog buđenja Srba – i istina o Jasenovcu i ustaškom genocidu nad Srbima dobijala je sve više prostora. No, kod nas Srba brzo prođu periodi otrežnjenja a nova pijanstva dugo traju.

 

SPASONOSNO SEĆANJE

Krećemo se između klanja i zaborava sa tek trenucima nacionalne lucidnosti. Ako tako nastavimo, nestaćemo. Zato mnogo ozbiljnije nego što bi proizašlo iz pukog – ma koliko bitnog – pijeteta prema postradalim precima, treba shvatiti inicijativu Fondacije „Aleksandar Nevski“ i njenog predsednika Nenada Popovića da se podigne, po uzoru na jevrejski „Jad Vašem“, memorijalni kompleks srpskih žrtava genocida, koji bi činili muzej, arhiv, edukativni centar sa multimedijalnim sadržajima, istraživački institut. Radi se o stvaranju institucije konstantnog nacionalnog otrežnjenja i jačanja za odbranu nužne vitalne snage genocidnom pretnjom i dalje ugrožene nacije. To je nužno da nam se ponovo ne dogode novi Jasenovac ili „Oluja“.

Oni koji su nas satirali, da ne zaboravimo, slave ljude kao što je Budak. Iz toga je jasno šta nam i sada spremaju. Da nas ne bi ponovo zatirali, mi moramo da pamtimo ljude kao što su Nikolić ili Miliša, koji su mnogo učinili da se zna o genocidu nad Srbima, i ne smemo da zaboravimo poznata imena srpskih žrtava, odnosno dužni smo da tragamo za još nepoznatim. Mučenik koga je užasne julske noći Ljubo Miloš sa svojim ustašama kasapio zaslužuje da ima ulicu u Beogradu – makar se ona zvala ulica „Neznane jasenovačke žrtve“ – a to važi i za dr Nikolića i druge borce za istinu o Jasenovcu, Jadovnu, Prebilovcima. Srpska deca moraju da odrastaju uz lekcije o genocidu nad svojim narodom počinjenim u NDH, kao i o drugim masovnim zločinima koji su mu priređivani u 20. i prethodnim vekovima. Tako se smanjuju šanse da i ona dožive istu sudbinu koju im naslednici krvnika njihovih predaka priželjkuju!

[/restrictedarea]