Srbi između Rusa i Amerikanaca (prvi deo)

Piše Dragan Kolarević

Rusi su, uprkos tome što je „Velika Srbija“, kao ideja, bila uperena protiv njihovog prisustva na Balkanu, svesrdno pomagali Srbiju u oslobađanju vekovima okupiranih teritorija, što je naročito došlo do izražaja dolaskom na presto dinastije Karađorđevića 1903. Engleska je pak podržavala Srbiju kada je njena politika bila hladna prema Rusiji

Istorija se ne ponavlja?

U početku Prvog svetskog rata zaštitnik Srba i Srbije bio je ruski car Nikolaj Drugi Romanov. Odmah po napadu na Srbiju 28. jula 1914. objavio je rat Austrougarskoj i Nemačkoj. On je spasao srpsku vojsku 1916. od sigurnog uništenja, na obali Jadranskog mora posle prelaska Albanije, jer je postavio ultimatum zapadnim saveznicima: ili ćete dati brodove da prevezu srpsku vojsku iz albanskih močvara na Krf ili ja sklapam separatni mir sa Nemačkom i Austrougarskom i ostavljam vas… Tako je postao i u narodu zapamćen kao omiljena ličnost, omiljeni „srpski Ruski Car“. U Rusiji ima onih koji ne vole Nikolaja Drugog Romanova, ali „ko je Srbin i srpskoga roda“ obožava ovog mitskog vladara.

U Prvom svetskom ratu srušena je ruska carevina. Ruski car je ubijen. Svi članovi njegove porodice su likvidirani. Ipak, možda će se jednog dana, od nekud, ni iz čega, neki Romanov pojaviti, vaskrsnuti – maštaju Srbi zaljubljeni u Carsku Rusiju. Pad Romanovih poklopio se sa početkom kraja Srbije kao slobodne države, možda će jednog dana tok istorije poteći u suprotnom smeru.

Na kraju Prvog svetskog rata zaštitnik Srbije bio je američki predsednik Vudro Vilson. Formirana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, čime su ostvarene skore sve ideje iz „Načertanija“ (1844.) koje je Ilija Garašanin preuzeo iz „Plana“ Františeka Zaha i „Saveta“ Adama Čartoriskog. Istoričar prof. dr Slobodan G. Marković je utvrdio da je 95 odsto „Načertanija“ Ilije Garašanina preuzeto iz „Plana“ Františeka Zaha. Dakle, dok govorimo o Načertaniju govorimo, u stvari, o Planu Františeka Zaha.

[restrictedarea]

NEMINOVNI POGLED U PROŠLOST (ILI BUDUĆNOST)

Kontakt sa grofom Adamom Čartoriskim Srbi su ostvarili još 1804. godine. Tada je ministar spoljnih poslova Rusije bio ovaj poljski plemić. U delegaciji koja je iz Srbije doputovala u Petrograd (7. novembra 1804.) bili su Matija Nenadović, Jovan Protić, Petar Novaković Čardaklija, u Rusiji im se pridružio profesor na Univerzitetu u Harkovu Boža Grujović (Teodor Filipović). U ustaničkoj delegaciji masoni su bili Petar Novaković Čardaklija i Boža Grujović. Njih je dočekao mason Adam Čartorijski. Ruski car Aleksandar I takođe je bio slobodni zidar. To navodi na zaključak da su slobodni zidari bili prisutni od početka obnove srpske državnosti koja je počela ustankom iz 1804. Čartoriski je uspeo diplomatskim kanalima da izdejstvuje u Carigradu određene povoljnosti za Srbe.

Adam Čartorijski je bio vođa ustanka za nezavisnost Poljske krajem 1830. i početkom 1831. Posle propasti ovog ustanka odlazi u London, zatim u Pariz. Ostatak života posvetio je borbi protiv Rusije. Razvio je obaveštajnu mrežu u Evropi protiv nje, jedan od najjačih punktova bio je u Carigradu. Tu je došao u kontakt sa zidarima Tomom Vučićem Perišićem i Avramom Petronijevićem.

Ideje Čartoriskog i Zaha podržavale su tada (1844.) Francuska i Engleska. Cilj stvaranja velike slovenske države na Balkanu, srpskog carstva kako ga još Zah naziva, pod krunom Karađorđevića, po zamisli Čartoriskog i Zaha, bio je da se Rusija odbaci što dalje od Bosfora i Dardanela i Austrougarska protera severno od Dunava i Save. Ta država bi, takođe, sprečila da posle propasti osmanske carevine njenu evropsku teritoriju podele Rusija i Austrougarska po liniji Vidin ‒ Solun. To je, dakle, bio cilj stvaranja „Velike Srbije“, velike slovenske države u kojoj bi Srbija bila Pijemont. Verovatno je zbog toga u Srbiji, Hercegovini i Bosni u drugoj polovini 19. veka bio prisutan određeni broj garibaldinaca. Oni su bili aktivni u mnogim srpskim bunama, naročito u onoj iz 1875/1876. o čemu svedoči i Žana Merkus, kćerka holandskog vicekralja, u knjizi koja je prevedena na srpski ali još nema izdavača. Zapad je te ideje (1844.) podržavao jer bi dobio na severu, uz Baltik, nezavisnu Poljsku, na jugu „Veliku Srbiju“, koje bi sa Češkom, Slovačkom i Rumunijom činile slovenski i pravoslavni koridor prema Rusiji, to jest sprečavale njen uticaj na zapad. Ideje Čartoriskog, Zaha i Garašanina imale su izvesnog uticaja u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića (1842 – 1858) i kneza Mihaila Obrenovića (1860 – 1868). Postoji pretpostavka da je knez Mihailo ubijen da bi bilo sprečeno formiranje balkanske konfederacije. U vreme kneza i kralja Milana vođena je proaustrougarska politika, ali ideje o oslobođenju i ujedinjenju Južnih Slovena su i dalje postojale. U Srbiji je uvek bila jaka i uticajna proruska struja. Reakcija na ideje da se Rusija protera što dalje od Bosfora i Dardanela bila je stvaranje San Stefanske Bugarske uoči Berlinskog kongresa 1878. Posle Berlinskog kongresa borba se naročito vodila oko BiH, kada je Austrougarska dobila pravo da je okupira na 30 godina, a da formalno ostane pod vlašću sultana. Cilj okupacije, na koju je sultan pristao, bio je da se reši srpsko pitanje u Bosni. Nešto kasnije, od 1882. okupatorski upravitelj Bosne i Hercegovine, Benjamin Kalaj, u borbi protiv ideje zapada da se Austrougarska protera sa Balkana, izmišlja termin „velikosrpski“ i preduzima niz propagandnih i političko-okupatorskih mera za sprečavanje ostvarivanja ideja Čartoriskog, Zaha i Garašanina… Nastojalo se da se stvori razdor između Srba i Hrvata, da se od muhamedanaca stvori treći element i tako oslabi i potpuno onemogući uloga Srbije kao Pijemonta. Stvaranjem razdora između pravoslavnih, katolika i muslimana trebalo je da Srbi postanu manjina u Bosni. Samim tim austrijski uticaj bi ojačao. Zavadi pa vladaj. Evo šta František Zah u svom „Planu“ kaže o jezičkom pitanju: „Horvati i njihovi najbliži slovenski susjedi služe se sa latinskim pismenima, no jezik književni od dana na dan sve više biva srbski. Serbija treba da ovu literaturu sve većma uvaži, a čitanje ovi knjiga osobito črez to da olakša, da se u  školama pokraj kirilske i ova horvatsko-latinska azbuka uči. Črez to će se već u decu ona misao usaditi, da su Srbi i Horvati jedan isti narod i da oni jedan jezik govore, i da sama dvojaka pismena pišu. Makar da se ovo sredstvo iz početka samo kao književno smatra, opet će misao jednoće i sjedinenja dovesti“. Propagandni rat koji je tada Kalaj poveo protiv Srba i Srbije, protiv bratstva Srba, Hrvata i Muslimana, vrhunac je dostigao posle njegove smrti u vreme Aneksije BiH i suđenja atentatorima na Franca Ferdinanda u oktobru 1914, traje i danas, koriste se isti metodi i terminologija samo je nova tehnologija.

 

SRBI IZMEĐU ENGLEZA I RUSA

U prošlosti ništa nije bilo ni pravolinijsko, ni jednosmerno. Iz izveštaja o raspravi u engleskom parlamentu o „srpskom pitanju“ održane 29. maja 1863. saznajemo: „Evropska Turska, ako u nju uračunamo i dunavske kneževine, Vlašku, Moldaviju i Srbiju, ima 15 miliona žitelja, od kojih su 3 ili 4 miliona muhamedanci, a ostalo sve hrišćani.“ Međutim, deo engleskih političara je smatrao da je za hrišćane (11 ili 12 miliona) bolje da ostanu u sastavu Turske, kao narodi drugog reda, nego da se bore za nezavisnost i slobodu, dok je Rusija svesrdno pomagala, i imala ključnu ulogu u sticanju nezavisnosti dunavskih kneževina. Činjenice koje su iznošene u zapadnom javnom mnjenju o progonu hrišćana u Turskoj pojedini uticajni engleski političari smatrali su ruskim intrigama. To se glasno čulo u engleskom parlamentu i čitalo u engleskoj štampi – svedoče primeri iz knjige koju je priredio Milan Hristić. U engleskom parlamentu oni koji su bili naklonjeni Srbima i hrišćanima, protiv turkofilske politike vlade Palmerstona, iznosili su kao primer Bosnu i Hercegovinu. „Vice Konsul u Sarajevu pominje da u celoj Bosni i Hercegovini živi 490.000 muslimana a 710.000 hrišćana. O ovoj hrišćanskoj većini, Vice Konsul piše: Hrišćani strašno mrze Bošnjake muslimane. Više od 300 godina bili su izloženi svakojakim nevoljama. Za njih nije bilo zakona; za njih je važila samo volja gospodareva.“ To je dakle izveštaj engleskog konzula iz Sarajeva. Očigledno da je Kalaj nastojao da ove brojke izmeni posle više od 20 godina. A računao je i na mržnju koja se naglašava u citatu.

U raspravi koja je vođena u engleskom parlamentu tog 29. maja 1863. uz niz argumenata za i protiv, debata je trajala od četiri popodne do ponoći, izneto je i mišljenje da su pripadnici muslimanske vere u Bosni Srbi: „Srpska rasa (…) nije sastavljena samo iz hrišćanskih Srba, no u nju treba uračunati i sve muslimane u Bosni i zapadnim krajevima Evropske Turske koji su, tako isto Srbi, kao i oni drugi.“ Dakle, i pored mržnje koja je pomenuta u prethodnom citatu postojala je svest o tome da su jedan narod „jedna rasa“. O tome je pisao i Vuk Karadžić u spisu iz 1836. „Srbi svi i svuda“. Pored niza primera bratstva pravoslavnih i muhamedanaca nažalost, naročito u novije vreme, nije teško naći suprotne, loše primere. Vreme je pokazalo i tamno i svetlo lice sudbine Srba „sva tri zakona“. Vuk je tvrdio da Srbi „turskog zakona“ sebe smatraju Turcima mada od njih stotine ni jedan ne zna turski. Karadžić je verovao da će narod, kada se prosveti, obrazuje, stekne svest o svome poreklu, shvatiti da pripada srpskom narodu, ali pokazalo se suprotno.

Milan Hristić je sin Filipa Hristića (1819-1905) bivšeg predsednika vlade, ministra spoljnih poslova i prosvete, guvernera Narodne banke, ambasadora u Londonu, Beču, Berlinu, Carigradu… koga je u januaru 1863. knez Mihailo poslao sa kneginjom Julijom da u engleskom parlamentu, štampi i, uopšte, javnom mnenju popravi ružnu sliku o Srbiji koja je stvorena posle događaja na Čukur česmi i turskog bombardovanja Beograda u leto 1862. U Londonu ih je dočekao Vladimir Jovanović, otac Slobodana Jovanovića, koji je tu bio u političkoj emigraciji kao liberal. U sećanjima Damjana Brankovića koje je zabeležio „istoričar M. Č.“ Vladimir Jovanović je već tada bio član Londonske lože i u nju je uveo Filipa Hristića. Knjigu koju smo citirali, na osnovu beležaka Filipa Hristića i pisanja naše i engleske štampe iz 1863. priredio je Milan Hristić. On navodi imena Engleza koji su pomagali da uspe misija kneginje Julije i Filipa Hristića: „On, veliki Kobden, Sandvit i Gregori, zaslužuju da ih se svaki Srbin seća s pijetetom i zahvalnošću.“

Filip Hristić je bio zet Hadži-Tome Opulosa, čiji su sinovi Nikola i Svetozar, industrijalci i bankari, bili masoni. Osim Filipa njegovi zetovi su bili Jovan Ristić, Radivoje Milojković (predsednik vlade i ministar policije) general Anta Bogićević.

Rusi su, uprkos tome što je „Velika Srbija“, kao ideja, bila uperena protiv njihovog prisustva na Balkanu, svesrdno pomagali Srbiju u oslobađanju vekovima okupiranih teritorija, što je naročito došlo do izražaja dolaskom na presto dinastije Karađorđevića 1903.

Da su Englezi bili od početka obnove srpske državnosti prisutni u Srbiji govore dva citata:

„Engleska je poslala u Beograd prvog svog konzula, pukovnika Hodžesa, koga je Knez Miloš počeo konsultovati i koji je tako jako upliva imao na njemu, da je skora zatim knez rešio bio da proširi svoj Ustav.“

Drugi citat: „Ali dokumenta su tu da ublaže razdraženost našeg džentlmena, i da pokažu, da je sve ono što je knez Miloš radio u tim dvema godinama (1835. i 1838.-D. K) radio u sporazumu i sa pristankom pukovnika Hodžesa, našeg tadašnjeg konsula u Srbiji i lorda Pomsondija, tadanjeg šefa engleske vlade. I baš za to što je slušao savete engleske, navukao je na sebe gnjev Rusije, koja ga je, malo docnije, u dogovoru sa Portom, oterala iz Srbije a njegov ustav bacila u arhivu.“

Rusko prisustvo na Balkanu smanjivalo je uticaj zapadnih sila i obratno. Engleska je podržavala Srbiju kada je njena politika bila hladna prema Rusiji. Možda u tom kontekstu, između ostalog, valja tumačiti engleski stav prema smeni dinastija u Srbiji 1903. mada su u tom prevratu masoni imali zapaženu ulogu. Srbija je činila sve da pridobije naklonost Engleske. Ipak, proterivanje Turske sa Balkana izgleda da nije bio zajednički interes ni početkom 20. veka.

 

MASONSKE INICIJATIVE

Srpski masoni od aneksije Bosne i Hercegovine u oktobru 1908. (tada je jedino bila aktivna loža „Pobratim“ pod zaštitom Velike Lože Ugarske) preduzimaju intenzivne aktivnosti u uticajnim evropskim krugovima na očuvanju i ostvarenju vitalnih interesa Srbije i njenih suseda. Ono što su tada započeli ostvareno je 10 godina kasnije.

Srbija u maju 1912. dobija Veliku Ložu Srbiju, u jesen iste godine u Vašingtonu Srbija postaje ravnopravan član organizacije Škotskog obreda. Time je srpska masonerija postala i formalno samostalna.

Posle prvog Balkanskog rata 1912. ostvaren je san mnogih generacija srpskih patriota, „obnovljeno je Dušanovo carstvo“, kako je pisao list „Pijemont“, glasilo organizacije „Ujedinjenje ili smrt“. Kralj Petar Prvi dobio je epitet Oslobodilac. Srbija je dobila izlaz na more, preko severne Albanije i Drača. Ali taj san je brzo raspršen jer su zapadne sile, one koje su podržavale „Savete“, „Plan“ i „Načertanije“, pre svega Engleska, naredile da se Srbi povuku iz Drača, Crnogorci iz Skadra i da se formira nova država, nezavisna Albanija. Uludo je izginulo nekoliko hiljada srpskih vojnika. Dolazi do spora i bratoubilačkog rata između Srbije i Bugarske oko podele Makedonije 1913.

 

VELIKI ZAŠTITNIK POSTAJE VELIKI NEPRIJATELJ

Konačno, velika slovenska država, pod krunom Karađorđevića, formirana je 1918. Ona bi se u dobroj meri mogla zvati i „Velika Srbija“. Međutim, i Srbi i Hrvati su shvatili da je daleko prikladniji naziv Jugoslavija. Na suđenju u Sarajevu, u oktobru 1914, posebno je osporavana ideja jugoslovenstva, naročito jedan od tvoraca sveslovenskog jedinstva, Masarik, koji je bio mason, kao inspiracija zločina, atentata, kao pretnja Austrougarskoj i pravaškoj hrvatskoj politici. Za tužioce, pa čak i odbranu optuženih, Jugoslavija je bila „velikosrpska“ tvorevina, a ne izraz težnje bratskih naroda, istog jezika i porekla, ka ujedinjenju i nacionalnoj slobodi.

Ključnu ulogu u njenom formiranju odigrao je Vudro Vilson, predsednik SAD, države koja tada postaje vodeća ekonomska i vojna sila u svetu. Srbija je dobila novog zaštitnika, SAD, ali i novog neprijatelja, boljševičku Rusiju. Najveći unutrašnji neprijatelji Kraljevine SHS bili su komunisti i ustaše, naslednici pravaša. Boljševička Rusija preuzela je terminologiju, ideologiju i plan antisrpskog delovanja Benjamina Kalaja. Boljševici su smatrali da su Srbi, i njihova dinastija, najveća prepreka komunističkom prodoru na Balkan i toplo Jadransko more. Da bi je razbili oni projektuju stvaranje novih nacija od srpskog naroda: Makedonce, Crnogorce, kasnije Muslimane, odnosno Bosance i kalajevskom pričom o „velikosrpstvu“ podstiču razdor i sukobe između dva bratska naroda: Srba i Hrvata. Kasnije i Muslimana, sada Bošnjaka. Kakve to veze ima sa današnjim istorijskim trenutkom? Srbija i Srbi su priznali nove nacije, njihove jezike i države , to nije niti će biti sporno. Pa upravo su najveći zagovornici pristupanju NATO-u Makedonija, Crna Gora, i bošnjačko-hrvatski deo BIH. Hrvatska, koja je bila značajan oslonac boljševika u borbi protiv Kraljevine, već je odavno članica NATO. Rusima, kao prepreka širenju NATO-a na Balkanu, ostaje još jedino Srbija. Međutim Srbija, zvanično propagira neutralnost, ali je već zakoračila u ovaj zapadni vojni savez. Postoje mišljenja da je u predsoblju.

Velika slovenska država konačno je razbijena na „male kneževine, međusobno zavađene i sukobljene“ Ustavom iz 1974. Tada se dogodilo ono na šta je upozoravao František Zah, Čeh iz Moravske, još 1844. u svom „Planu“: „No kao najglavniji i osnovni zakon državni mora se predstaviti i utvrditi da knjaževsko dostoinstvo bude nasljedstveno u familiji Karađorđa. Bez ovog načela jedinstva u najvišem državnom dostojanstvu, ne može se stalni i postojani državni sojuz među Serbijom i ostalim Južnim Slavenima ni pomisliti. Ako Bošnjaci ne bi ga primili, to bi od tuda sigruno razkomadanje Južni Slavena na provincijalna mala knjažestva pod osobitim vladajućim familijama sljedovalo, koje bi se sigurno tuđem i stranom uplivu predale; jer bi među sobom sorevnovale i uzajamno sebi zavidele.“ Ratovi iz devedesetih samo su završni čin.

[/restrictedarea]

 

(Iz rukopisa knjige „Masoni i Sarajevski atentat“)

 

Nastaviće se