Ranjiva Srbija i samoodrživi Mladenovići

Piše Ljiljana Bogdanović

Kada legendarni lik srpske dramske klasike, Koštana Bore Stankovića – prema viđenju jednog od ovdašnjih zaposlenijih pozorišnih reditelja – može i mora postati transrodna, to jest može i mora prestati da bude „samo“ žena, znači li to da je Srbija, u vezi sa pitanjem razumevanja rodne i polne određenosti, zakoračila u duboku identitetsku krizu, ili je pak reč o nečem mnogo prozaičnijem? Na primer, o mogućnosti da je tek reč o plitkom, manipulativnom i politikantskom horizontu „umetničke vizije“, koja je, uprkos ovim dometima, dobrano uzburkala beogradsku, ne samo kulturnu scenu?

Poj bre Koštan žal za mladost, za moju slatku mladost, što mi tako u ništa otide… zemlja me pije… noć me pije… mesečina me pije… ništa mi neje… zdrav sam, a bolan… Znaš li šta je karasevdah, i to težak, golem karasevdah. Tuj bolest ja bolujem.

Mnogo je, zaista mnogo Srba (i ne samo Srba) koji će – kada pročitaju ili čuju navedene reči – momentalno i nepogrešivo odrediti situaciju, mesto, vreme i ime ličnosti koja ih izgovara, kao i ime ličnosti kojoj je ova ispovest namenjena. Razlog ovako raširene nacionalne upućenosti u jedan u davna vremena spevan „vranjanski fado“ i njegovu atmosferu nije nerazumljiv, naprotiv. Objašnjava se činjenicom da je mnogo toga što je govorio gazda Mitke, citirani dramski lik slavnog Vranjanca Bore Stankovića, ali i Koštana i drugi legendarni junaci istoimenog komada ovog pisca – klasika i začetnika moderne srpske književnosti – odavno prešlo rampe i granice literarne i scensko-pozorišne ušuškanosti, postajući jedan mali, ali trajni i dragoceni, osećajima i identitetskim raspoznavanjem „zakucani“ segment kolektivne memorije. Jeste to sada upravo tako, ali… ta memorija nije, i ne mora „zauvek“ biti i ostati naša, srpska. Mogućnost da se ona rasturi već je tu. Izvesnost tog događanja je sve veća, jer – reč je o srpskom društvu, zajednici kojoj je takozvana promena svesti, što znači i memorijskog identitetskog bagaža, obećana sa najvišeg, ali i mnogih nižih spratova društvene moći. U tom pravcu upućuju nas i neki nedavni događaji na beogradskoj umetničkoj sceni, koji su nagovestili da već u bliskoj budućnosti mnogi vredni memorijski čipovi mogu biti ozbiljno promenjeni a ukupnost koju su oni činili – suštinski resetovana. Gazda Mitke će prestati da bude „onaj“ Mitke, a tek Koštana, e ona možda više neće biti – ni nalik!

[restrictedarea]

KARASEVDAH

Ovo pakleno leto 2015, uz mnoge druge nevesele (i neke divne, pre svega sportske) događaje, obeležila je, naime, bizarna novost, koja je preplavila štampane, a potom i druge medije: u Pozorištu na Terazijama, do sada iza zavese, a sada i javno, lome se koplja povodom „revolucionarne“ umetničke vizije – ideje reditelja Kokana Mladenovića da Borina „Koštan‘ nacionale“, ta fatalna i neodoljiva personifikacija ženskosti i ženske zavodljivosti, u teatru sadašnjem i modernom, i u mjuziklu koji on za ovu beogradsku scenu priprema (PnT je, verovatno, prema ovoj zamisli, samo pionirski pokrovitelj nameravanog kopernikanskog obrta, koji bi se potom proširio i na druge scene) mora biti transrodni lik! I da je, u susret ovoj ideji, pronađena idealna (umetnička) ličnost koja će je tumačiti – Sarajlija Božo Vrećo … (Končita Vurst bi možda bila bolja, ali teško da bi sirotinjska kasa beogradske teatarske kuće taj izdatak mogla da podnese, pa je Kokan tu iskontrolisao svoju stvaralačku neobuzdanost!) Da li je opštih nevolja i muka malo, pa je Srbima, muškarcima koji i te kako drže do svoje mačo reputacije, bačena u lice rukavica kojom se podlo nagoveštava zaključak da njihova, u regionu, ali i šire, slavljena muževnost, danas u stvarnom životu praktično može biti tek neko uzdisanje i padanje u karasevdah pred bićem koje sa svojom polnošću ni samo nije načisto, ili – kako se to kaže – osobi transrodnog identiteta? Nagoveštava li se, posredno, izvesnost da su Srbi gejevi, to jest, narodski rečeno, pederi?

Manimo šalu, nije joj ovde baš ni mesto, i razmotrimo, redom, šta se to, i kako se sada, i nadalje, nižu zbivanja u slučaju ove suštinski izmenjene interpretacije dramskog dela srpskog klasika. Da li je reč o teatarskoj provokaciji, pogrešnom čitanju velikog pisca, ili pak genijalnoj transpoziciji prema nadahnuću jednog umetnika koji sebe vidi vlasnim da na ovaj način posegne za revizijom srpskog književnog nasleđa i pozorišne tradicije? I da posegne za uvek moćnim kapacitetom društvenog angažmana, aktuelizacije i osavremenjavanja nacionalne literature?

Najpre je objavljeno da su se razišli Uprava Pozorišta na Terazijama i njen inače favorizovani i vrlo uspešni saradnik. Razmenili su ljutita, za javnost otvorena pisma, iz kojih se moglo razabrati štošta, ali i činjenica da je u srcu nesporazuma – transrodna Koštana. Ne pominjući ovu činjenicu nijednom rečju, Uprava i direktor Kuće na Terazijama Aleksandar Đaja otkazali su, odnosno pomerili postavljanje „Koštane“ za narednu sezonu. Kao razlog navodi se neprimereno kašnjenje, „nepoštovanje dva dogovorena roka za predaju njegove adaptacije (libreta) kao i tekstova songova za predstavu“. Mladenovićev odgovor je svojevrsni političko-politikantski vatromet, u kojem se upravo za ovakve grehe optužuje druga strana.

„Odluka je“, kaže Kokan Mladenović, „Vaša, a ja ću je smatrati onakvom kakva ona jeste – diskriminatorska, politička i iznuđena… Drugi veliki problem, koji je od početka razgovora o podeli izazivao vaše burne negativne reakcije, jeste moja želja da glavnu ulogu, ulogu Koštane, poverim umetniku iz Bosne i Hercegovine, Boži Vreći, osobi transrodnog identiteta koja svojom pojavom, talentom i životnim stavovima predstavlja sve ono što Koštana treba da bude – odu slobodi, slobodi svake vrste ljubavi, slobodi izražavanja sebe, slobodi govorenja naglas protiv svega onoga što čini lažni okvir zajednice i sveta u kojem živimo.“

Da li bi Beograd stvarno bio „iznenađen i uvređen“ što mu je oduzeta prilika da gleda Koštanu koja nije Koštana, uz obavezu da poveruje da je tek ovakvo povlađivanje duhu ere transrodnog identiteta pravi susret sa izvornom – Koštanom? Reditelj u tome nema dilemu, pa u nastavku saopštava:

„Ukinuti Beogradu, koji je, bez obzira na sve nedaće kroz koje prolazimo, i dalje najdinamičniji grad ovog dela Evrope, pravo da se suoči sa jednom svojom zabludom, da oživi jednu uzbudljivu i emotivnu priču i da iz nje izađe još veći, otvoreniji i bliži svetu znači protraćiti trud svih onih društveno angažovanih političkih i kulturnih poslenika koji su formirali duh otvorenog Beograda: Stanislava Vinavera, Dragoslava Srejovića, Mire Trailović, Bogdana Bogdanovića, Jovana Ćirilova i mnogih drugih…“.

S kim drugim bi se Mladenović poredio do sa nekima od najvećih? Da li bi ga iznenadilo kada bi otkrio da je u njihovom zapravo strogom i gospodstvenom rezonu, temeljno potkrepljenom njihovim životnim, umetničkim i javnim delovanjem, iživljavanje sa nepobitnim nacionalnim kulturnim vrednostima i tradicijom jasno određenog mesta i profila, a sve to u svrhu ličnog, verovatno i povelikog dobitka, nešto što zavređuje nelagodu, čak prezir?

„TRANSFOBIČNI UDAR”

Svejedno, ovdašnji nesuđeni, niško-beogradski Almodovar u pokušaju nastavlja svoj beskompromisni rat protiv političke i umetničke „transfobične cenzure“. Kakve su to „zablude“ sa kojima ova sredina treba da se suoči, pa tako „oživi jednu uzbudljivu i emotivnu priču“? Jesmo li to pred ustoličenjem novog trenda, i zapravo diktata koji već u bliskoj budućnosti može postati – obavezujući za sve koji ne dele ovde naslućene stavove o slobodi? I ne dele uverenje da je Božo Vrećo baš ta prava Borina Vranjanka, koja je popila pamet mnogima!? U citiranom nabrajanju bez smisla, Mladenović, nema sumnje, svesno računa na široku podršku uticajnog i moćnog dela javnosti, koji ne samo da zastupa već i programski, promišljeno i organizovano (uz finansijsku, strukturnu i medijsku potporu bez presedana u praksi domaće kulturne scene) u javnu, pa i umetničku sferu srpske kulture instalira vrednosti koje podrazumeva promocija transrodne Koštane. To su, između ostalog, vrednosti do kojih se dolazi nečuvenim nasiljem nad već postojećim i u širu društvenu svest situiranim predstavama i vrednostima. „Već godinama unazad, mainstream srpskog teatarskog života čini jedan zatvoreni, samo(za)dovoljni krug povlašćenih stvaralaca i kritičara čvrsto povezanih nitima zajedničke ideologije i interesa“, napisao je u „Pečatu“ prošlog oktobra, u kritičkom osvrtu na prošlogodišnje Sterijino pozorje, Jovan Popov, profesor književnosti, vrsni poznavalac domaćeg teatra i član Upravnog odbora Pozorja.

Treba li uopšte i posumnjati da će Kokanu biti podastrta široka podrška takozvanih drugosrbijanskih i liberalnih krugova. Već se, u tom smislu, spominju i podrške poverenika za zaštitu ravnopravnosti, delegacije Evropske komisije, gej aktivista… (Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković oglasila se saopštenjem da će „ukoliko pritužba bude stigla, reagovati u skladu sa zakonom i u zakonom predviđenim rokovima“).

Da li vizija umetničke slobode, sa tužbama i „pritužbama“, kojoj stremi i za koju se zalaže Kokan Mladenović, podrazumeva da se drugačije mišljenje od njegovog ima smatrati ne samo konzervativnim i retro već da bi posredno trebalo da podleže zakonu? I da je u tom slučaju sasvim legitimno da neslaganje sa njegovim konceptom i dosetkom njegovog rediteljskog nadahnuća mora biti javno osuđeno? „Vreme traži da se velika priča Bore Stankovića ispriča na nov način“, kategoričan je reditelj. Nov način mnogi pak smatraju idiotskim i skandaloznim, a zanimljivo je da se nova ideja o preobražaju ovog dramskog lika gotovo nadovezuje na jednu umnogome sličnu predstavu – „Koštanu“ subotičkog pozorišta u režiji Andraša Urbana. Upravo je rediteljska poetika viđena u subotičkom izvođenju Bore Stankovića – i slavodobitno igranom na Pozorju 2014. godine – bila povod za pomenuto oštro reagovanje Jovana Popova u „Pečatu“.

Urban je, podređujući piščeve zamisli svojim političkim tumačenjima i ideološkim nahođenjima, kako je primetio Popov, motive fatalizma i melanholije potpuno uklonio ili ih je izložio parodiji. Umesto toga, težište radnje pronašao je u društveno probitačnoj temi tlačenja manjinskih zajednica i ugroženih grupa. Kao Ciganka i kao žena, Koštana se ukazala idealnom, „2 u 1“ junakinjom.

Naslućujemo li matricu kojom upravo namerava da hodi Mladenović? Zamenimo pojam „Romi“ sa pojmom transrodnih i drugih reprezenata LGBT porodice, eto idealne formule da se krene u obračun sa netolerantnim društvom i zajednicom koja poštuje retrogradne vrednosti. Popov pojašnjava: Korišćenjem duple ekspozicije povezani su Borino i naše vreme, sa jasnom namerom da se ukaže na kontinuitet nasilja nad Romima u srpskom društvu. Srbija, sadašnja i ondašnja, označena je, dakle, kao romska crna rupa, uprkos „dekadi Roma“.

Nema sumnje da ovim putem stižemo u neposredno žižno mesto transrodne Koštane i do pitanja kakva je i za koga je to Srbija nova crna rupa, u verziji koja nam se sada priprema i servira. Na tragu već isticane ideje, prema kojoj savremeni reditelji tvrde da „Koštana“ sada nije priča o „žalu za mladost“, kombinovana s pesmama, već priča o netoleranciji u jednom društvu, pogodak je potpun, a svi ne-tolerantni skotovi neka se upitaju i porazmisle!

TRANSFOBIČNO CENZURISANJE – ŠTA JE TO?

No, šta je u ovom konkretnom slučaju – cenzura i ta transfobična isključivost? Ima li društvo pravo da ne deli uverenje jednog pozorišnog pregaoca da je transrodni regionalni zabavljač jedina prava Koštana u ovom vremenu? I da veruje da je ovakvo viđenje ne samo pogrešan izbor za tumačenje ovog lika već i teško, blasfemično bezobzirno ruganje nekim usvojenim nacionalnim i umetničkim vrednostima – sa nesumnjivim, koliko i transparentnim vanumetničkim pobudama. Pretpostavimo, na primer, da pravi Almodovar, shodno svom velikom daru i čudesnim umetničkim domašajima, umisli da bi savremeni Sančo Pansa najpre mogao da bude prsata senzualna i punačka kuvarica, koja brine o svom rastresenom i melanholičnom gospodaru? Da li bi ideja bila pozdravljena kao nadahnuta filmska transpozicija, ili, pre i verovatnije, kao puka i neduhovita egzibicionistička idiotarija? U društvu u kojem ovaj umetnik živi, legitimno je braniti baštinu, ali sa Srbijom je to sve manje slučaj, pogotovo kada je baština, svejedno da li književna ili neka druga, izložena paljbi iz idejnih centara novog poretka liberalnih i svih tom diskursu pripadajućih vrednosti! Ko bi se drznuo da ovim povodom javno kaže da je umetnik idiot?

Jeste sveto i nedodirljivo pravo umetnika na umetničku slobodu, na kreaciju i autorsko nadahnuće u tumačenju dramskog teksta (zanimljivo je da je veliki reditelj Jovan Putnik bio kategoričan u uverenju da ovdašnje pozorište nije i ne bi trebalo da bude „rediteljsko“, kao i da su, s dobrim razlogom, pisac i glumac ostali glavni nosioci pozorišnog čina) i da tu klasika nije izuzetak. I njeno čitanje u duhu novog vremena često je mera uspeha reditelja, i modus da se ono nanovo poveže sa duhom druge, izmenjene epohe.

Šta, međutim, sa Vrećovom Koštanom nije u redu?

Da li je zatucano i palanački primitivno razumeti kao zapravo nasilje i politikantsku i probitačnu upotrebu nacionalne baštine? Da li bi, recimo, Almodovar bio nagrađen priznanjem da je na primer, Sanča Pansu pokazao kao punačku i prsatu debeljucu? Ili je za ovakav stvaralački pristup bio još pogodniji sam Don Kihot, koji tek pruža mogućnosti da svojom, takođe, neprilagođenošću bude idealan transrodni junak, i da ga tumači npr. Končita? Otkuda nam se ipak „javlja“ ideja da bi se Špancu savremenici pre narugali kao neduhovitom i skarednom nego što bi ga pozdravili kao genijalnog? E, ovde je drugačije, ma koliko nama Koštana bila bliska kao, recimo, Servantesovi junaci njegovoj naciji. Ovde se ima prihvatiti sve to kao borba za stvarnu slobodu!

MUKE PO ĐAJI

Sa cenzurom se, dabome, niko nije proslavio, sa razlogom je ona predmet opšteg gađenja, ali – da li je baš svaka intervencija cenzura, a svaka ideja dobrodošli izraz i podvig nesputanog i slobodnog uma?

Pozicija onoga ko, u kulturi, a sa mesta institucionalne moći nekome ograničava bilo kakvu slobodu umetničkog izražavanja nije samo problematična već je u praksi nebranjiva. Može se samo pretpostaviti sa koliko pritajene i vesele zluradosti beogradska čaršija, u drugom poluvremenu „samo čeka“ Aleksandra Đaju i njegov hod po mukama!

Jedno od pitanja koje je u ovom trenutku, čini se, nezaobilazno jeste: Sme li uopšte srpska kultura da se brani mišljenjem i stavovima suprotstavljenim vladajućem mejnstrimu, koji pred pojmovima kao što je „transrodno“ i slično pada ničice? Ili je nemoć Srbije i njene kulture i tradicije u ovom trenutku apsolutna, dakle deprimirajuća? Smemo li da pomenemo uopšte autentičnost dela i mesto pisca u kontekstu nacionalne tradicije? Podsetimo na neke važne, „školske“ momente o Bori Stankoviću, začetniku moderne srpske književnosti. „Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela ‚nepismena i orijentalna‘. Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, Bora ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije.“

Da je samo mogao da nasluti kakvom će silovitom spiralom krenuti generacije prožete slepim obožavanjem i udvorištvom zapadnjačkim uzorima!

Da li je ovde zaista reč o umetničkom izazovu, novom tumačenju klasike, kreativnom transponovanju tradicije u novo vreme? Razume se da nije, iako su Kokanu Mladenoviću puna usta pozorišta, za koje inače tvrdi da „odavno nije hrabro“.

Da li je, u ime te „hrabrosti“ (ili možda pre lukavstva i nadmudrivačke sitne snalažljivosti i „pameti“ provincijalnog uma) i ovim počelo naše umetničko dugo putovanje u gej sutra, o kojem je inače „Pečat“ već pisao, kada se nedavno naš filmski kritičar osvrnuo na vladajuće trendove zapadne industrije zabave, pa i na njen deo sa višim umetničkim pretenzijama. Po nepisanom diktatu, iz centara američke TV, filmske i pozorišne produkcije već neko vreme se propisuje bezmalo obaveza da se LGBT likovi promovišu, i da u umetničkim produkcijama bude zastupljen solidan procenat njihove prisutnosti – bez obzira na reagovanje, mišljenje i simpatije publike. Konstatuje se: kao što se pre nekoliko decenija desilo da su isti liberalni duhovi izmenili strukturu uposlenih u medijima insistirajući na „afirmativnoj akciji“ („pozitivni“ rasizam) na planu boje kože, tako sada njihovi naslednici u gej revoluciji zahtevaju dominirajući prostor „svojih“ u ekipama filmova i serija, ali i u pričama koje oni pretvaraju u celuloidnu ili elektronsku istoriju. Gej likove, tako, u svakoj novoj godini (sezoni) dobijamo u sve snažnijoj dozi. Indoktrinacija suptilnih prodora.

Pa sme li da se ima drugačije mišljenje, sme li Srbija da se uopšte brani, svejedno da li je mejnstrim mišljenje zakon? Milosti za drugačija uverenja nema i neće je biti. Dok se pitaju Kokan i ostali njegovi Mladenovići. U to se mogu uveriti svi koji nešto pokušaju javno da kažu protiv bilo kakve činjenice društvenog života koju promoviše vladajuća paradigma. Takva neopreznost oštro se sankcioniše. Uvrede su prvi korak, uz ocene poput one da je, u slučaju protivljenja, i neslaganja, tek reč o „ofanzivi udružene srpske malograđanštine i džiberaja“.

Ukoliko se, bandoglavo, ipak ne uklopi, taj neprilagođeni pojedinac ili grupa spoznaće šta sve mogu (jer im se može!) naši Mladenovići.

[/restrictedarea]