Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić danas je na Banstolu na fruškoj Gori prisustvovao parastosu žrtvama akcije “Oluja” i osveštanju krsta buduće crkve brvnare.
”Srbija i Srbi spremni su na oprost i pomirenje ali, ne zavisi sve samo od nas, naši obrazi su čisti, a naš hleb je spreman da ode tamo odakle je dolazilo kamenje koje su potezali na nas”, poručio je predsednik Nikolić obraćajući se građanima prognanim u akciji “Oluja” pre 20 godina iz Hrvastske, koji su svoje utočište našli u tom vikend naselju na fruškoj Gori.
Nikolić je, posle parastosa koji je služio episkop sremski Vasilije, naglasio i da ”oprostiti, nikada ne znači zaboraviti”, ali da su Srbi kroz svoju istoriju umeli da se u ime nekih interesa, koji su bili svačiji samo ne srpski, lako odrekniu i gotovo zaborave svoje žrtve.
Predsednik Nikolić je naglasio da “nikada nije kasno da se isprave istorijska sagrešenja i da se pamte svoji stradali i oni koji još uvek stradaju”. On je doda da će na to podsećati i buduća svetinja na tom mestu.
Predsednik Srbije je istakao da se veličina i snaga jednog naroda ne meri brojem ubijenih i zauvek proteranih, slabih i nezaštićenih, spaljenim kućama, zatrovanim bunarima i poklanom stokom i dodao da na obrazima onih koji su počinili zločine uvek “ostaje utisnut pečat zlikovca”.
Prema rečima Nikolića, deo hrvatskog naroda, koji i sada kroji sudbinu svoje države i određuje njen odnos sa svojim srpskim narodom mora da živi sa tim.
On je podsetio na neizbrisivu sliku kolone od 250.000 hrvatskih građana srpske nacionalnosti koji su, kako je rekao, “osim golog života i porodičnih fotografija nosili još samo beskrajnu tugu u koloni stida onih koji ih proteruju”.
Obraćajući se proganima, šef srpske države je poručio da su njihova ognjišta, “bezumnici pretvorili u oganj, a njihovo stradanje i patnju slave kao svoju pobedu i dan kada su obnovili državu, koja im je ostala od Pavelića, a bila priznata jedino od Hitlera”.
Nikolić je rekao da su u tragičnoj akcji “Oluja”, koja je kao i svaka oluja ostavila pustoš u gradovima i selima, “pobijeni i proterani Srbi, pravoslavni i svetosavni.
”Istorija nas je naučila da je to u Hrvatskoj velika i neoprostiva, a jedina krivica”, naglasio je Nikolić i podsetio na put stradanja “u beskrajnoj koloni nejači, mirnih ljudi, seljaka, radnika, hlebotvoraca”, koji su pre dve decenije krenuli iz Hrvatske u Srbiju.
Na tu kolonu padale su “psovke i poruge, a kao da to nije bilo dovoljno, za svaki slučaj, padale su i granate sa neba i sa zemlje”, podsetio je Nikolić i ukazao da nas je pesnik učio tome da od kamenja kojim nas kamenuju gradimo kuće, a Sveti Sava nam je usadio običaj da na psovke i poruge odgovorimo molitvom.
Toj novoj crkvi na Banstolu, posvećenoj Blagoj Mariji, “udaramo temelj od tog kamena i od tih molitvi”, naveo je predsednik Srbije i naglasio da je ta buduća svetinja važna koliko i hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu.
“Ona pokazuje veličinu i snagu našeg naroda, simbol je hrišćanjske i ljudske ljubavi i dobrote i simbol praštanja koji krasi samo odgovorne i civilizacijski dorasle nacije”, rekao je predsednik Nikolić.
Parastos žrtvama akcije “Oluja” i osveštanje krsta buduće crkve Blage Marije molitveno je predvodio vladika Vasilije uz sasluženje karlovačkih sveštenika.
Obraćajući se vernicima, vladika je istakao da će, kako je rekao, na ovom parčetu zemlje iznići crkvica “u spomen svih onih koji su mučeni, ubijani i stradali na putu istine i svoje slobode, bežeći od neprijatelja”.
Vladika je rekao da su mnogobrojni Srbi prognani iz Hrvatske sa svojih ognjišta i od svojih svetinja i grobalja, našli svoje stanište i ognjište u zemlji Srbiji koja je “uvek tu kao majka da na svoja pleća primi svoju decu”.
Episkop Vasilije je poručio da će ova crkva biti posvećena Blagoj Mariji i svima onima koji su svoje živote dali na putu spasenja i poručio svima ”da se ne delimo i da živimo složno i u miru”.
Vladika Vasilije je napomenuo da je predsednik Nikolić jedan od ktitora ove svetinje, koja se gradi u naselju Kraljev breg nedaleko od Čortanovaca.
Akciju za izgradnju te crkve pokrenuli su žitelji fruškogorskog vikend naselja Banstol, okupljeni u Udruženju građana “Klub svih generacija”, u nameri da se na dan kada je pre dve decenije počeo progon Srba iz Hrvatske, svake godine okupljaju na tom mestu u znak sećanja na prognane i pobijene sunarodnike.
Nema sumnje da su se na prekrajanju jugoslovenske države najviše isticali zapadno-evropski i američki imperijalisti pod firmom Forin ofisa, Vatikana, Stejt Dipartmenta, Kominterne koju oličavaju trockisti, nacional- socijalizma i fašizma i da su izazvali verske ratove na području Jugoslavije.
Ovde bismo se osvrnuli na zaključak dr Žarka Vidovića – iz njegovog teksta „Evropa – bure baruta, Srpsko pitanje u jugoslovenskoj krizi Evrope“, gde doslovno stoji:
„… Ono što je odlučio Berlinski kongres danas je sadržina plana Sajrusa Vensa i predmet spora (ili kompromisa) između Srbije i krajine (Bosanske, kninske i Slavonsko-sremske), s jedne strane, i Hrvatske, s druge strane. Bitna u odluci Berlinskog kongresa je sudbina Krajine, a sve ostalo je samo sredstvo i način da se zapečati sudbina SRPSKE KRAJINE. Austrougarska okupacija Bosne (i Hercegovine, i Raške, Novopazarskog sandžaka Turske) bila je samo sredstvo da onemogući stvaranje Srpske Krajine kao celine, čime bi bilo (a i bilo je) onemogućeno ujedinjenje srpskog naroda. Kao Gordijev čvor srpske istorije javlja se tada (1878 g.) Krajina. Zavetna suština te sudbine (i toga čvora) je u tome što se pitanje Krajine postavljalo i postavlja kao pitanje razgraničenja – ne samo između srpske ( „balkanske“, pravoslavne i muslimanske) sfere, s jedne strane, i srednjoevropske (austrougarske, hrvatske) s druge strane, nego – kao pitanje konačnog razgraničenja između sfere Pravoslavlja i sfere EVROPSKOG (posebno panonskog) rimokatoličanstva…“ ( Vidi: Dr Žarko Vidović, Evropa – bure baruta, Srpsko pitanje u jugoslovenskoj krizi Evrope, Pogledi, specijano izdanje br. 4, Kragujevac, 1992, str. 30-31).
A, sa kim Tomislave, da se mirimo? 70 godina živili smo u jednoj državi, jeli isti hleb, radili i stvarali za bolje sutra, braćom se nazivali. Pa,čim im se pružila prilika zariše nam nož u leđa, pa tako dva puta posle prvog i drugog svetskog rata, da bi nam naneli nenadoknadivu štetu posle poslednje izdaje u posledljem ratu. Oni i ljihovi tutori iz Vatikana i EU zajedno sa Amerima. A,vi nas vodite u to društvo, još nas ubeđujete da tamo vlada neka demokratija.
Mi vas nismo birali da nas vodite u novi pogrom, ne nismo Tomo.
Vi veoma dobro znate gde je nama život i sreća, i koje je to mesto
Tomo. Na istok, majčici Rusiji, tamo stremimo,tamo nas vodite, ili odstupite sa tog položaja, vi i premijer jer ste nečasni.—-milan
Dr Milan Todorović publikovao je poveći broj rasprava i članaka u vezi privrednog života Kraljevine Srbije. Posebno je interesantna rasprava koju je objavio u „Ekonomistu“ 1912. godine pod naslovom „Jadransko pristanište“, gde doslovno stoji:
“… Austro-Ugarska postavlja sebi kao najsvetiji zadatak, da od Srbije napravi jednu koloniju, koja će uvek biti u njenoj zavisnosti. Jer na to se, u istini i u poslednjoj liniji, svode svi ovi razlozi s austro-ugarske strane protiv jadranskoga srpskog pristaništa i za austro-ugarske ekonomske specijalne
interese. I pitanje se ovo onda širi i dobija svoj pravi izraz u pitanju: hoće li i može li Evropa dopustiti da Balkan, a u prvom redu Srbija, postane kolonija Austro-Ugarske; hoće li li i može li Evropa dopustti, da Srbija i Balkan posle tolikih napora i tolikih žrtava u novcu i krvi ne budu istinski samostalne države, i politički i ekonomski.
A-Ugarska u tom cilju za ekonomskim zavojevanjem čini jedan zahtev koji obuhvata tri stvari: 1) sprečava Srbiju da izađe na more, te joj time oduzima mogućnost trgovačkog prometa sa drugim državama; 2) zadržava ‘Autonomiju Albanije’ koja će stvarati stalne nerede na Balkanu, i time otežavati privredni napredak slobodnih balkanskih država; 3) šalje Srbiju da traži pristanište na Jegejskom Moru, očekujući da takav korak stvori razdor među saveznicima….” (Vidi: Dr Milan Todorović, Naša ekonomna politika, Prvi deo, Ekonomski problemi predratne Srbije, Beograd 1925, str. 134).
Osvrnuli bismo se i na Memoradndum Ljube Sotojanovića i Aleksandra Belića “Saveremeno srpsko nacionalno pitanje”, gde doslovno stoji:
“… Kad se govori o etnografsko – nacionalnom pitanju koje je u vezi s borbom što je srpski narod vodi s Austro – Ugarskom, često se pominje da je samo Bosna i Hercegovina sa ‘širokim izlaskom na more’ u Dalmaciji ono što Srbi smatraju kao rešenje svoga nacionalnog pitanja, da je samo u tome oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. U samoj stvari to je netačno, jer cilj srpske borbe daleko je širi i dublji, a što se pominje samo Bosna i Hercegovina i deo Dalmacije to su ostaci skoro minule aneksione krize i događaja koji su nastupili ca njom. Aneksiojom Bosne i Hercegovine stavljeno je, istina, pred Evropu pitanje o tim dvema pokrajinama i o srpskim pretenzijama za njih, ali Srbi su tada istavljali svoje pretenzije samo na njih ne zato što su oni jedino te pokrajine smatrali za svoje, već zato što je Austro – Ugarska svoju privremenu upravu u njima, koja je Srbima davala neke nade, bez pristanka i bez pitanja Evrope, koja joj i dala upravu nad tim oblastima, pretvorila u stalnu. Ostale srpske pokrajine nisu bile kao Bosna i Hercegovina u privremenoj vlasti njenoj, i Srbija nije mogla istaviti na njih svoje pretenzije, a da ne dođe u opasnost da joj Austro – Ugarska objavi rat pod izgovorom da Srbija hoće da joj otme njene oblasti.
Tako se od tada utvrdila mnogima u pameti sveza Bosne i Hercegovine sa srpskim pitanjem, i s težnjama srpskim za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje.
S druge strane, svima je još u pamćenju borba Srbije za izlaz na Jadransko more. Kad je Srbija za vreme rata 1912. g. zauzela albansku obalu Jadranskog mora, to se Austro-Ugarska suprostavila tome, a Srbija ma koliko da joj je bilo teško, morala se odreći od slobodnog izlaska na more. Zato sada mnogi i dodaju k pitanju o Bosni i Hercegovini i pitanje o srpskom izlasku na more, koje je ostalo 1912. nerešeno, kao tačke kojima se potpuno iscrpljuje srpsko savremeno nacionalno pitanje.
U samoj stvari to je potpuno pogrešno, jer tim tačkama se ni približno još ne ocrtava srpski problem. To je, kao što je rečeno, ostatak ranijih kriza u težnji, koje istavljene u ono vreme, kada se nije vodio rat sa Austro-Ugarskom i radi kojih, po mišljenju Srba nije bio potreban ni svetski rat ni uništenje
Austro-Ugarske.
Sad stvar stoji sasvim drukčije. Sad Austro-Ugarska pod vidom opasnosti ‘za svoje južne provincije, koje Srbi hoće da otmu od nje’, jasno je istavila ovo: ili da ona prisajedini Srbiju i Crnu Goru k ostalim svojim zemljama naseljenim Srbima, ili da se pokaže kako ona nije u stanju sprečiti odvajanje svojih južnih provincija. Na taj način sama je Austro -Ugarska prinudila Srbiju da primi sudbonosnu dilemu: ili da se stvori ujedinjena Srbija, ili da slobodne Srbije sasvim ne bude…” (Vidi: Dragovan Šepić, O misiji LJ. Stojanovića i A. Belića u Petrogradu 1915. godine – Memorandum “Savremeno srpsko nacionalno pitanje” , Zbornik Historijskog Instituta Jugoslavenske Akademije, knjiga III, Zagreb, 1960, str. 484 – 485).
U značajnoj knjizi Tomasa Parkera Muna, koju je objavio pod naslovom
„Imperijalizam i svetska politika“, doslovno piše:
“…Velika pobeda Balkanskih saveznika u Nemačkoj i Austriji shvaćena je kao veliki korak unazad: za Rusiju kao istinskog zaštitnika Balkanskih saveznika to je bila diplomatska pobeda. Da je imala podršku Nemačke i Italije, Austrija bi napala Srbiju u julu 1913. godine…
Samo u svetlu ovih sukobljenih imperijalističkih planova može se sagledati pravi značaj atentata, koji je počinjen na prašnjavoj ulici u Sarajevu u junu 1914, koji je bio povod austriskog napada na Srbiju. To je za Austriju bio veći povod za rat protiv Srbije nego svi sukobi koji su bili sa malenim susedom; to je bio veći povod za rat nego što je bilo suzbijanje pan-srpskog zagovaranja raspada Habzburške monarhije. Takođe, bio je to ključni potez u igri na blisko-istočnoj šahovskoj tabli, koju su igrali Evropski diplomati i finansijeri. Bečka Vlada je verovatno nameravala da izvrši okupaciju Srbije, da je drži u ropskom stanju, da dodeli jedan deo srpske teritorije Bugarskoj a drugi deo Albaniji, da je svede na pravo ropsko stanje i da osnuje pro – Austrisku Balkansku ligu. Na jednoj strani Berlin se pretvarao kao nezainteresovan zbog diplomatskih razloga a na drugoj strani je bio angažovan u podršci austriskoj sili i prestižu, kako bi mogla da osigura Austrisko-Nemačku prevlast na Balkanu. Iza Srbije stala je Rusija, koja je imala nameru da dominira na Balkanu i Carigradu a iza Austrije stao je nemački imperijalizam, odlučan da po svaku cenu ostvari ‘Nemački prodor na istok’ …” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927,
str. 258 – 259, – „Imperijalizam i svetska politika – Poglavlje XI, Blisko-istočno pitanje staro i novo”).