Lirski graničar Podunavskog puka

POVODOM DODELE „ŽIČKE HRISOVULJE” PESNIKU ĐORĐU NEŠIĆU

Piše Dragan Hamović

Iz krajeva u kojima deluje ovaj stvaralac pristizali su mnogi što podigoše novu srpsku književnost, pismenu i učenu, pored zabeležene usmene klasike. Sada su tamo srpski glasovi opasno proređeni i prigušeni. Zamenjuje ih, na samoj granici, i ozvučuje ovaj nenametljivi pesnik

Sve što kažete, može biti upotrebljeno protiv vas – ne ponavljaju uzalud ovaj tekst prilikom privođenja američki policajci, po uljudnosti inače čuveni. Tako je nekako u slučaju poezije Đorđa Nešića, odsečno razdeljene na dve autorske epohe, posve različitih lirskih načina – a pre svega neuporedivih iskustava. Kada je Nešić usred svoje druge zbirke, pod naslovom Surogati (1990), sonetom nazvao tek niz slova kojim se obično označava shema rimovanja („a / be / be / a // ce / de / de / ce // e / e / ef // ge / ge / ef“), ili kad je sklopio „vojnički sonet“ od vežbovnog odbrojavanja („jen / dva / tri / četiri // jen / dva / tri / četiri // jen / dva / tri // jen / dva / tri“) – jamačno nije ni slutio da će mu uskoro baš sonet (mada ne kalamburski) postati povlašćen lirski oblik.

Pre toga, kad je u parodijski takođe razdešenom prvencu naslovljenom Crv sumnje u jabuci razdora (1985) u pesmi „Lirski pesnik se vraća ognjištu otaca“ napisao: „Vraćam se da bih otišao / otišao da se nikada ne vratim“ – a roditelju poručio: „Lozu vinovu iz vinograda seli / loza će ti se osušiti, oče“ – teško da je pomišljao da će otačko ognjište ipak održati i kad većina njegovih zemljaka bude prognana bez povratka, te da će mu taj očuvani vinograd omogućiti snažne lirske uvide i analogije, kao u pesmama „Sađenje loze“ ili „Vinograd“. Na početku ove druge pesme, naime, čitamo: „u vinogradu kad si, za lekciju se spremi – / da naučiš od loze kako se uvis stremi // kako se izdići čist iz panonskoga blata / nesavijene kičme, neprerezanog vrata.“

[restrictedarea]

Docnija pesnička praksa blagonaklono se poigrala s onim što je isprva žestoko izigravao nasleđene književne pogodbe. Nešić je radikalno primenjivao ideju teoretičara ruske formalne škole Viktora Šklovskog, postavljenu u pročelju zbirke Surogati: „Ne samo parodija već uopšte svako umetničko delo, stvara se kao paralela i protivteža nekakvom obrascu.“ Već u zbirci Čekajući Stvoritelja (1995) stihovni obrasci distiha i katrena, soneti u svedenom slogovnom razmeru, ukazuju se pesniku kao nasušni okvir za sabijanje, pročišćenje strašnog iskustva neokončanog međunacionalnog sukoba u kojem se obreo, ostajući među svojima.

Nešićevim rečima je otad, u tim obrascima, možda tesno – ali je lirskom smislu prostrano. Šta je ostalo od onoga visprenog autorskog uma što je vedrio u predratnim, lektirski zasnovanim igrama i opitima? Poneki burleskni rimovni par, emocionalna suspregnutost i gorka ironija. „Okre­nu­ta ve­li­kim i ozbilj­nim predmetima“, setimo se Rilkeovog nauka, ironija „po­sta­je si­ću­šna i bes­po­moć­na“ i „uspo­sta­vlja tek me­ru uverlji­vo­sti“. Najpre je književno obrazovani Nešić ogoljavao književne postupke da bi njima ovladao, što mu je pomoglo u savladavanju patosa ličnog svedočenja o povesnom polomu, o nedobu u kojem je, u javnim diskursima, odviše površnih i lažnih svedoka.

PROZIRNA SIMBOLIČKA DUBINA

Poezija Đorđa Nešića bi se slikovito mogla okarakterisati kao govor sržnog „telegrafskog“ stila. Nešićeva pesma deluje kao da je namenjena upisu u kakav materijal tvrđi od papira. Skrupulozni leksički odabir, u obavezujućim oblicima, daje rečima u pesmu propuštenim izrazitu semantičku nosivost i asocijativno-simboličko zračenje. Od ranih i poznih soneta Stevana Raičkovića, kao i Nogovih radova u istom okviru, gotovo da nismo imali takav spoj guste, ali ujedno i konkretne slike. Ne treba zaboraviti da je upravo u jeku modernističkog prevrata na polovini proteklog veka Raičkovićev sonet u kratkom metru značio iskorak pretežniji no mnoge komotne formalne akrobacije pesničke postavangarde. U svođenju na elementarno ključ je i Popinog prodora u svetsku poeziju. U Nešićevim pesmama nema ni zasenčenja kamoli zamućenja, nema ni preliva, ostvaruje se prozirna simbolička dubina. Poenta pesme, po pravilu, ponese najsnažniji smisaoni udar i jarki efekat, kao u pesmi „April“, recimo: „u smeru kud me baca očni hitac. / Sam sebi tama, samom sebi svitac.“

Lirika je, u osnovi, evokacija, prizvanje, sećanje. Nešićeva poezija uvodi u svoj vidokrug obližnje prizore razorenja, s markiranim toponimima šire poznatih iz ratnih izveštaja s početka devedesetih. U naslovima obitavaju i mikrotoponimi od značaja za jednu intimnu istoriju, kao prisni odzvuk i bazični sloj u višestepenom lirskom prizivu. Pređa sećanja što se „odmota s čekrka“ odvodi „u crne pustoline“, u kojima svetle slike detinjstva, s godinama gušene, raskriva zametak i budućih ratnih igara. Naziv ciganskog Kebinog sokaka jedini je trag žitelja čije su kosti odavno pod travom Jasenovca.

SLIKA RAZNETOG GRADA – SRŽNA I NADLIČNA

Nešićeva slika raznetog grada sržna je i nadlična, u njenom koncentratu progovaraju mitski odnosi, dejstva i sudari. Zagledan je u vukovarska nemušta stvorenja, s kojima se poistovećuje: u miša, šišmiša, pacova, u pseto, mačka, kokoš, u rodu na odžaku – jedinom preostatku kuće. Zagledan je, s pouzdanjem, u Dunav, u njegov lekovit lik i tok, priželjkujući povraćaj narušenog sklada. Nešićevo lirsko Ja pretapa se u prostor, u slike nekada bliskih mesta, što su, u međuvremenu, postali pustoš ili neprijateljska tuđina. Jezgro spasonosnog sećanja čine očuvane dečačke svete slike: „I dečak rže ždrebeći, / ždrebe se smeje detinje, / beli se kocka šećera. // Zalud se na sve cereći, / tu hranu, sliku svetinje, / ne može zlo da večera.“ Iz sastojaka bivšeg celovitog sveta svog otkrivenjskog razdoblja Nešić obnavlja u sebi predeo spolja pak razrovan i sravnjen, sve nasuprot apsurdnoj ispražnjenosti, kao na tezgama poratne gradske pijace: „iza tezge je zubata zima / prodaje ništa sve uzima.“ S druge strane, lirsko Ja Nešićeve poezije pounutrašnjuje, zadržava memorijski kristalisanu viziju grada iz kojeg je izgnano: „Sada kroz tebe hodim u snu, / lak i nevidljiv kao avet; / pleni mi oči davna plavet / pala na dečju dušu trusnu.“ U probranom krugu smisaonih zgusnuća, nalazi se slika „gladne aždaje zaborava“, protiv koje vojuje ne samo pojedinačno sećanje nego i pamćenje kulture.

Razgovara se pesnik s neuništenim belezima srpskog trajanja na istočnom obodu granice svetova koju su preci stolećima branili. Oslovljava u dijalogu između bilog, nestalog i ostalog, Stefana Ravaničanina i Zaharija Orfelina, Jašu Ignjatovića i Milutina Milankovića. Razume se, i baroknog Crnjanskog, s čijom se teškom husarskom melanholijom ponajbliže može poistovetiti. Priziva, kao i Milosav Tešić, vremenita hramovna zdanja kao neme i rečite svedoke, ugrađuje starosrpsku jezičku patinu – da budu potpora lirskom svedočenju. Zev ništavila je unutrašnji koliko i okom saglediv, jednače se poništavajući učinci istorije i sadašnjosti.

LIRSKA DIJAGNOZA SRPSKOG POLOŽAJA

Ovovremska Nešićeva „Molitva zaspalom Gospodu“, kao Čarnojevićeva, ne obnavlja samo motiv bogoostavljenosti, nego i daje sažetu lirsku dijagnozu aktuelnog srpskog položaja, s obe strane granice: „Zaludno sve je. Prah, pepeo. / Seče me, Bože, vetar mačem. / Brda, na koja si me peo, / rupe su, jame, golubnjače… // Parija sad sam. Klovn bez lica. / Pramen taštine i sujete. / Moje su greške. I krivica. / U laž sveopštu sam upleten.“ Opet, u pesmama vitalnijih tonova, Nešić aktivira šire zanemarenu zavičajnu baštinu građanske poezije iz prevukovskih pesmarica, na tragu i spomenutog Orfelina iz Vukovara, autora „Plača Serbije“ – ali i pisca vinoljubivog „Iskusnog podrumara“. Vino, u ovim pesmama, ispisuje okušanu putanju od zemljane tame do gornjeg azura. Prožimaju se, smenjuju bezazlena anakreontska radost i evharistijska svest. „Čuda su se stekla u komadu stakla / blještavilo raja iskušenje pakla“ – nalazimo u pesmi „Čaša“, što završava ovako: „gde se u ekstazi završnoga čina / zraka sunca kupa u fluidu vina.“ Nije manje esencijalnom prikazana ni naša mučenica, isceđena od šljive. Oba napitka su, ponad svega, ukrštaj i sadejstvo darova prirode i usmerenih ljudskih napora – otuda su i mogli biti lirski opravdani.

U novijim pesmama, Nešić opeva opšte i sasvim realno iskustvo granice, koju svakodnevno prelazi i nikako da pređe, i manjine kojoj pripada – u dosuđenoj zemlji, u dosuđenom svetu: „Tek s one strane možeš reći / nešto o licu i naličju.“ Pesnik je, razume se, uvek na granici i uvek u manjini. A naročito srpski, ćirilički pesnik iz Bijelog Brda ili Dalja, kad onamo ritualno, ubilački strastveno nasrću i na simbolički vid prisustva proređenog naroda.

SRPSKI GLASOVI OPASNO PROREĐENI

Svoje služenje rečima Nešić je možda navrhunio u poduhvatu izrade „zavičajnog rečnika na ušću Drave u Dunav“ (Luk i voda, 2004, dopunjeno 2012). Odbrana samih reči, u kojima su fini nanosi lokalnog tla i minulih života, poslednja je odbrana. Pored tradicijskih znamenja, i dalje delatnih u životu pojedinca i njegove duhovne zajednice, Nešić zameće i lirski dijalog sa zemljakom od nauke, onim čije srpsko ime nosi i krater na Marsu, prenoseći ga, utešno valjda, s ravni povesnih na kosmičke zakone: „U igri Sunca i leda, / plesu na tankoj niti, / ima i mora biti / višeg, kanonskog reda.“ Taj kanonski red sugerišu i kanonski poreci najboljih Nešićevih pesama, koji sobom razrešuju igre i trvenja protivnih činilaca unutar lirskog sklopa.

Iz krajeva u kojima deluje Nešić pristizali su mnogi što podigoše novu srpsku književnost, pismenu i učenu, pored zabeležene usmene klasike. Sada su tamo srpski glasovi opasno proređeni i prigušeni. Zamenjuje ih, na samoj granici, i ozvučuje ovaj nenametljivi pesnik, u čijem rezonantnom glasu otpevaju značajni prethodnici, kao i poetički srodnici našeg bezdušno ledenog doba. Biranim, reskim rečima s pokrićem, overom jezika što dugo pamti, odsudno podupirući iskaz pesnika. Đorđe Nešić je u nebrojnom nizu zbirki i jezički krajnje ekonomičnih pesama izrekao više nego toliki ispisaniji i poznatiji savremenici i uzdamo se da će to i dalje činiti, prisutniji i oglašeniji u našoj ukupnoj savremenoj književnoj svesti, bez granica.

Reč na uručenju priznanja „Žička hrisovulja“

[/restrictedarea]