Лирски граничар Подунавског пука

ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ „ЖИЧКЕ ХРИСОВУЉЕ” ПЕСНИКУ ЂОРЂУ НЕШИЋУ

Пише Драган Хамовић

Из крајева у којима делује овај стваралац пристизали су многи што подигоше нову српску књижевност, писмену и учену, поред забележене усмене класике. Сада су тамо српски гласови опасно проређени и пригушени. Замењује их, на самој граници, и озвучује овај ненаметљиви песник

Све што кажете, може бити употребљено против вас – не понављају узалуд овај текст приликом привођења амерички полицајци, по уљудности иначе чувени. Тако је некако у случају поезије Ђорђа Нешића, одсечно раздељене на две ауторске епохе, посве различитих лирских начина – а пре свега неупоредивих искустава. Када је Нешић усред своје друге збирке, под насловом Сурогати (1990), сонетом назвао тек низ слова којим се обично означава схема римовања („а / бе / бе / а // це / де / де / це // е / е / еф // ге / ге / еф“), или кад је склопио „војнички сонет“ од вежбовног одбројавања („јен / два / три / четири // јен / два / три / четири // јен / два / три // јен / два / три“) – јамачно није ни слутио да ће му ускоро баш сонет (мада не каламбурски) постати повлашћен лирски облик.

Пре тога, кад је у пародијски такође раздешеном првенцу насловљеном Црв сумње у јабуци раздора (1985) у песми „Лирски песник се враћа огњишту отаца“ написао: „Враћам се да бих отишао / отишао да се никада не вратим“ – а родитељу поручио: „Лозу винову из винограда сели / лоза ће ти се осушити, оче“ – тешко да је помишљао да ће отачко огњиште ипак одржати и кад већина његових земљака буде прогнана без повратка, те да ће му тај очувани виноград омогућити снажне лирске увиде и аналогије, као у песмама „Сађење лозе“ или „Виноград“. На почетку ове друге песме, наиме, читамо: „у винограду кад си, за лекцију се спреми – / да научиш од лозе како се увис стреми // како се издићи чист из панонскога блата / несавијене кичме, непререзаног врата.“

[restrictedarea]

Доцнија песничка пракса благонаклоно се поиграла с оним што је испрва жестоко изигравао наслеђене књижевне погодбе. Нешић је радикално примењивао идеју теоретичара руске формалне школе Виктора Шкловског, постављену у прочељу збирке Сурогати: „Не само пародија већ уопште свако уметничко дело, ствара се као паралела и противтежа некаквом обрасцу.“ Већ у збирци Чекајући Створитеља (1995) стиховни обрасци дистиха и катрена, сонети у сведеном слоговном размеру, указују се песнику као насушни оквир за сабијање, прочишћење страшног искуства неокончаног међунационалног сукоба у којем се обрео, остајући међу својима.

Нешићевим речима је отад, у тим обрасцима, можда тесно – али је лирском смислу пространо. Шта је остало од онога виспреног ауторског ума што је ведрио у предратним, лектирски заснованим играма и опитима? Понеки бурлескни римовни пар, емоционална суспрегнутост и горка иронија. „Окре­ну­та ве­ли­ким и озбиљ­ним предметима“, сетимо се Рилкеовог наука, иронија „по­ста­је си­ћу­шна и бес­по­моћ­на“ и „успо­ста­вља тек ме­ру уверљи­во­сти“. Најпре је књижевно образовани Нешић огољавао књижевне поступке да би њима овладао, што му је помогло у савладавању патоса личног сведочења о повесном полому, о недобу у којем је, у јавним дискурсима, одвише површних и лажних сведока.

ПРОЗИРНА СИМБОЛИЧКА ДУБИНА

Поезија Ђорђа Нешића би се сликовито могла окарактерисати као говор сржног „телеграфског“ стила. Нешићева песма делује као да је намењена упису у какав материјал тврђи од папира. Скрупулозни лексички одабир, у обавезујућим облицима, даје речима у песму пропуштеним изразиту семантичку носивост и асоцијативно-симболичко зрачење. Од раних и позних сонета Стевана Раичковића, као и Ногових радова у истом оквиру, готово да нисмо имали такав спој густе, али уједно и конкретне слике. Не треба заборавити да је управо у јеку модернистичког преврата на половини протеклог века Раичковићев сонет у кратком метру значио искорак претежнији но многе комотне формалне акробације песничке поставангарде. У свођењу на елементарно кључ је и Попиног продора у светску поезију. У Нешићевим песмама нема ни засенчења камоли замућења, нема ни прелива, остварује се прозирна симболичка дубина. Поента песме, по правилу, понесе најснажнији смисаони удар и јарки ефекат, као у песми „Април“, рецимо: „у смеру куд ме баца очни хитац. / Сам себи тама, самом себи свитац.“

Лирика је, у основи, евокација, призвање, сећање. Нешићева поезија уводи у свој видокруг оближње призоре разорења, с маркираним топонимима шире познатих из ратних извештаја с почетка деведесетих. У насловима обитавају и микротопоними од значаја за једну интимну историју, као присни одзвук и базични слој у вишестепеном лирском призиву. Пређа сећања што се „одмота с чекрка“ одводи „у црне пустолине“, у којима светле слике детињства, с годинама гушене, раскрива заметак и будућих ратних игара. Назив циганског Кебиног сокака једини је траг житеља чије су кости одавно под травом Јасеновца.

СЛИКА РАЗНЕТОГ ГРАДА – СРЖНА И НАДЛИЧНА

Нешићева слика разнетог града сржна је и надлична, у њеном концентрату проговарају митски односи, дејства и судари. Загледан је у вуковарска немушта створења, с којима се поистовећује: у миша, шишмиша, пацова, у псето, мачка, кокош, у роду на оџаку – једином преостатку куће. Загледан је, с поуздањем, у Дунав, у његов лековит лик и ток, прижељкујући повраћај нарушеног склада. Нешићево лирско Ја претапа се у простор, у слике некада блиских места, што су, у међувремену, постали пустош или непријатељска туђина. Језгро спасоносног сећања чине очуване дечачке свете слике: „И дечак рже ждребећи, / ждребе се смеје детиње, / бели се коцка шећера. // Залуд се на све церећи, / ту храну, слику светиње, / не може зло да вечера.“ Из састојака бившег целовитог света свог откривењског раздобља Нешић обнавља у себи предео споља пак разрован и сравњен, све насупрот апсурдној испражњености, као на тезгама поратне градске пијаце: „иза тезге је зубата зима / продаје ништа све узима.“ С друге стране, лирско Ја Нешићеве поезије поунутрашњује, задржава меморијски кристалисану визију града из којег је изгнано: „Сада кроз тебе ходим у сну, / лак и невидљив као авет; / плени ми очи давна плавет / пала на дечју душу трусну.“ У пробраном кругу смисаоних згуснућа, налази се слика „гладне аждаје заборава“, против које војује не само појединачно сећање него и памћење културе.

Разговара се песник с неуништеним белезима српског трајања на источном ободу границе светова коју су преци столећима бранили. Ословљава у дијалогу између билог, несталог и осталог, Стефана Раваничанина и Захарија Орфелина, Јашу Игњатовића и Милутина Миланковића. Разуме се, и барокног Црњанског, с чијом се тешком хусарском меланхолијом понајближе може поистоветити. Призива, као и Милосав Тешић, временита храмовна здања као неме и речите сведоке, уграђује старосрпску језичку патину – да буду потпора лирском сведочењу. Зев ништавила је унутрашњи колико и оком сагледив, једначе се поништавајући учинци историје и садашњости.

ЛИРСКА ДИЈАГНОЗА СРПСКОГ ПОЛОЖАЈА

Ововремска Нешићева „Молитва заспалом Господу“, као Чарнојевићева, не обнавља само мотив богоостављености, него и даје сажету лирску дијагнозу актуелног српског положаја, с обе стране границе: „Залудно све је. Прах, пепео. / Сече ме, Боже, ветар мачем. / Брда, на која си ме пео, / рупе су, јаме, голубњаче… // Парија сад сам. Кловн без лица. / Прамен таштине и сујете. / Моје су грешке. И кривица. / У лаж свеопшту сам уплетен.“ Опет, у песмама виталнијих тонова, Нешић активира шире занемарену завичајну баштину грађанске поезије из превуковских песмарица, на трагу и споменутог Орфелина из Вуковара, аутора „Плача Сербије“ – али и писца винољубивог „Искусног подрумара“. Вино, у овим песмама, исписује окушану путању од земљане таме до горњег азура. Прожимају се, смењују безазлена анакреонтска радост и евхаристијска свест. „Чуда су се стекла у комаду стакла / бљештавило раја искушење пакла“ – налазимо у песми „Чаша“, што завршава овако: „где се у екстази завршнога чина / зрака сунца купа у флуиду вина.“ Није мање есенцијалном приказана ни наша мученица, исцеђена од шљиве. Оба напитка су, понад свега, укрштај и садејство дарова природе и усмерених људских напора – отуда су и могли бити лирски оправдани.

У новијим песмама, Нешић опева опште и сасвим реално искуство границе, коју свакодневно прелази и никако да пређе, и мањине којој припада – у досуђеној земљи, у досуђеном свету: „Тек с оне стране можеш рећи / нешто о лицу и наличју.“ Песник је, разуме се, увек на граници и увек у мањини. А нарочито српски, ћирилички песник из Бијелог Брда или Даља, кад онамо ритуално, убилачки страствено насрћу и на симболички вид присуства проређеног народа.

СРПСКИ ГЛАСОВИ ОПАСНО ПРОРЕЂЕНИ

Своје служење речима Нешић је можда наврхунио у подухвату израде „завичајног речника на ушћу Драве у Дунав“ (Лук и вода, 2004, допуњено 2012). Одбрана самих речи, у којима су фини наноси локалног тла и минулих живота, последња је одбрана. Поред традицијских знамења, и даље делатних у животу појединца и његове духовне заједнице, Нешић замеће и лирски дијалог са земљаком од науке, оним чије српско име носи и кратер на Марсу, преносећи га, утешно ваљда, с равни повесних на космичке законе: „У игри Сунца и леда, / плесу на танкој нити, / има и мора бити / вишег, канонског реда.“ Тај канонски ред сугеришу и канонски пореци најбољих Нешићевих песама, који собом разрешују игре и трвења противних чинилаца унутар лирског склопа.

Из крајева у којима делује Нешић пристизали су многи што подигоше нову српску књижевност, писмену и учену, поред забележене усмене класике. Сада су тамо српски гласови опасно проређени и пригушени. Замењује их, на самој граници, и озвучује овај ненаметљиви песник, у чијем резонантном гласу отпевају значајни претходници, као и поетички сродници нашег бездушно леденог доба. Бираним, реским речима с покрићем, овером језика што дуго памти, одсудно подупирући исказ песника. Ђорђе Нешић је у небројном низу збирки и језички крајње економичних песама изрекао више него толики исписанији и познатији савременици и уздамо се да ће то и даље чинити, присутнији и оглашенији у нашој укупној савременој књижевној свести, без граница.

Реч на уручењу признања „Жичка хрисовуља“

[/restrictedarea]